Novi hladni rat: vašingtonski konsenzus o Kini

Nezapamćeni globalni izazovi sa kojima se suočavaju Sjedinjene Države - klimatske promene, pandemija, širenje nuklearnih arsenala, ogromna ekonomska nejednakost, terorizam, korupcija, autoritarizam - istovremeno su izazovi sa kojima se nosi čitav svet. Nijedna država ne može sama pronaći rešenja za ove probleme. Zato nam je potrebna međunarodna saradnja koja uključuje i Kinu, najmnogoljudniju zemlju na planeti.

I zato je opasno i uznemiravajuće to što se u Vašingtonu gradi novi konsenzus koji američko-kineske odnose prikazuje u ključu neizbežnog ekonomskog i vojnog sukobljavanja dve velike sile u kome samo jedna strana može odneti pobedu. To će za posledicu imati nastajanje političkog okruženja u kom je praktično nemoguće razviti onu vrstu saradnje kakva nam je danas neophodna.

Zanimljivo je koliko brzo su se nekada najšire prihvaćeni pogledi na američko-kineske odnose iz osnova promenili. Pre malo više od dve decenije, u septembru 2000, poslovni svet u Americi i predstavnici obe političke partije zdušno su podržavali predlog da se Kini trajno dodeli „normalan trgovinski status“. Trgovinska komora SAD, Nacionalno udruženje proizvođača, vodeći mediji i praktično svi etablirani eksperti za međunarodne odnose ponavljali su da je to potrebno da bi američke kompanije na vreme ušle na kinesko tržište u ekspanziji i tako sačuvale konkurentnost, te da će liberalizacija kineske ekonomije nužno doneti liberalizaciju države, širenje demokratije i poštovanje ljudskih prava.

Takve procene su prihvatane kao očigledno i neporecivo ispravne. Dodeljivanjem povoljnog trgovinskog statusa Kini, pisao je ekonomista Nicholas Lardy iz Instituta Brukings na proleće 2000. „pružamo podršku kineskom rukovodstvu koje je prihvatilo velike ekonomske i političke rizike da bi odgovorilo na zahteve međunarodne zajednice za sprovođenje ekonomskih reformi“. Da ovaj status nije dodeljen „američke kompanije ne bi dobile priliku da profitiraju od novih trgovinskih aranžmana koje je Kina morala da prihvati da bi stekla status članice Svetske trgovinske organizacije“. Politikolog Norman Ornstein iz konzervativnog Američkog instituta za preduzetništvo formulisao je to još direktnije: „Trgovina između Amerike i Kine je dobra stvar, dobra je za Ameriku i dobra je za osvajanje slobode u Kini. To bi trebalo da je očigledno“.

Meni to nije bilo očigledno i zato sam se pridružio protivnicima trgovinskog sporazuma. Znao sam da će mogućnost da američke kompanije premeštaju pogone u Kinu i angažuju lokalnu radnu snagu po minimalnim cenama označiti početak trke prema dnu daljim spuštanjem nadnica, da će to dovesti do gašenja dobro plaćenih i sindikalno zaštićenih radnih mesta u Sjedinjenim Državama i opadanja zarada američkih radnika. To je bilo očigledno i mnogim radnim ljudima. Upravo to se i dogodilo. U naredne dve decenije bez posla je ostalo oko 2 miliona Amerikanaca, zatvoreno je više od 40.000 fabrika, a plate radnika su stagnirale. Američke korporacije su istovremeno zarađivale milijarde dolara i za to bogato nagrađivale svoje menadžere. Na izborima 2016. Donald Trump je odneo pobedu između ostalog i zato što je u izbornoj kampanji kritikovao trgovinske politike Sjedinjenih Država. Tako je svoj razorni populizam iskoristio da pridobije glasače koji su bili najveće žrtve ovih politika.

S druge strane, kao što je poznato, sloboda, demokratija i ljudska prava u Kini nisu napredovali. Izgledi za to sasečeni su u korenu kada se Kina pomerila ka autoritarnijem obliku vladavine i počela agresivnije da istupa na međunarodnoj sceni. Neutemeljeni optimizam i vera Vašingtona u mogućnosti koje donosi slobodna trgovina sa Kinom danas su ustupili mesto strahu od bogate, moćne i autoritarne Kine koja se razvila upravo zahvaljujući rastu obima trgovine.

Bruce Jones, analitičar Instituta Brukings, zaključio je u februaru 2020. da je „uspon Kine - koja je sada druga najveća ekonomija na svetu, najveći potrošač energije i država sa drugim najvećim vojnim budžetom - poremetio ravnotežu u međunarodnim odnosima“ i da su mobilizacija i „suočavanje sa novom realnošću borbe za premoć najvažniji izazovi koji očekuju američke državnike u predstojećem periodu“. Moj konzervativni kolega Tom Cotton, republikanac iz Arkanzasa, pre nekoliko meseci je pretnju koju predstavlja Kina uporedio sa pretnjom Sovjetskog Saveza u doba Hladnog rata: „Amerika je ponovo suočena sa moćnim totalitarnim protivnikom koji gradi dominantnu poziciju u Evroaziji i preoblikuje postojeći svetski poredak“. U periodu posle Drugog svetskog rata bezbednosna arhitektura Sjedinjenih Država je reorganizovana da bi se Vašington pripremio za očekivani sukob sa Moskvom, piše Cotton. „Sada se ekonomski, industrijski i tehnološki prioriteti Amerike na duži rok moraju prilagoditi pretnji komunističke Kine“. Kurt Campbell, jedan od vodećih eksperata za Aziju u nacionalnom savetu za bezbednost, konstatovao je prošlog meseca da je „period saradnje (sa Kinom) završen“ i da će u budućnosti „dominirati paradigma konkurentskog odnosa dve velesile“.

* * *

Pripadnici ekonomskog i političkog establišmenta u Americi napravili su grešku pre 20 godina. Stavove su u međuvremenu iz osnova promenili, ali to ne znači da su danas u pravu. Hvalospeve vrlinama slobodnog tržišta i otvorenosti u odnosima sa Kinom zamenili su pozivi na novi hladni rat. Kina se prikazuje kao egzistencijalna pretnja Sjedinjenim Državama, a političari i predstavnici vojno-industrijskog kompleksa već traže povećanje budžeta za odbranu.

Verujem da je važno suprotstaviti se tom novom konsenzusu - kao i onom prethodnom, pre 20 godina. Nema sumnje da kineska država snosi odgovornost za politike i prakse koje osuđujem i koje svaki Amerikanac treba da osudi, kao što su krađa tehnologija, kršenje prava radnika, ograničavanje sloboda medija, represija na Tibetu i u Hong Kongu, pretnje Tajvanu i neprihvatljiv odnos države prema Ujgurima. Sjedinjene Države s pravom brinu i zbog agresivnih istupa Kine na globalnoj sceni. Amerika mora nastaviti da insistira na takvim problemima u bilateralnim susretima sa predstavnicima Kine, kao i pred multilateralnim institucijama kao što je Savet za ljudska prava OUN. Ali takav pristup bio bi kredibilniji i delotvorniji kad bi Sjedinjene Države i od svojih saveznika i partnera zahtevale da se pridržavaju istih standarda u zaštiti ljudskih prava.

Nova spoljna politika izgrađena oko očekivane i neizbežne globalne konfrontacije - iz koje samo jedna strana može izaći kao pobednik - sigurno neće doprineti promeni ponašanja Kine. Osim toga, takav pristup je politički opasan i strateški kontraproduktivan. Ta neobična žurba s kojom se ulazi u sukob s Kinom ima relativno svež presedan u „ratu protiv terorizma“. Posle napada 11. septembra, američki politički establišment je bez mnogo premišljanja u fokus svoje spoljne politike postavio borbu protiv terorizma. Gotovo dve decenije i 6 triliona dolara kasnije, shvatamo da je trenutak nacionalnog jedinstva bio iskorišćen za pokretanje više beskrajnih ratova koji su nam naneli ogromne ljudske, ekonomske i strateške gubitke i podstakli širenje ksenofobije i bigoterije u američkoj politici, zbog čega su najviše trpeli američki muslimani i arapske zajednice. Ne iznenađuje to što danas, u opštoj klimi raspirivanja straha od Kine, raste broj zločina mržnje prema ljudima azijskog porekla. Amerika je dublje podeljena nego ikada u novijoj istoriji. Trebalo bi da izvučemo pouku iz iskustava stečenih u poslednje dve decenije i odupremo se iskušenju da nacionalno jedinstvo gradimo na temeljima straha i neprijateljstva.

Administracija predsednika Bidena je uspon autoritarizma ispravno prepoznala kao najveću pretnju demokratiji. Ali sukob između demokratije i autoritarizma ne odvija se primarno na međunarodnoj, već na unutrašnjoj političkoj sceni - što važi i za Sjedinjene Države. Demokratija se ne širi pobedama na bojnom volju, već pokazivanjem da demokratski uređene države mogu pružiti ljudima bolji kvalitet života nego autoritarni režimi. Zato moramo revitalizovati američku demokratiju i vratiti ljudima veru u državnu upravu tako što ćemo rešiti dugo zanemarivane probleme radnih ljudi. Moramo otvoriti milione novih, dobro plaćenih radnih mesta kroz projekte za obnovu dotrajale infrastrukture i rešavanje problema klimatskih promena. Moramo razrešiti krize u zdravstvu, školstvu, kaznenom sistemu, migracionoj politici i mnogim drugim oblastima. Moramo to učiniti ne da bismo bili konkurentniji kada se poredimo s Kinom ili bilo kojom drugom zemljom, već zato što je to ono što je američkom narodu potrebno.

Primarni interesi američke administracije su bezbednost i prosperitet američkog naroda, ali u današnjem višestruko povezanom svetu moramo imati na umu da bezbednost i prosperitet naše zemlje u velikoj meri zavise od bezbednosti i prosperiteta drugih. Otuda nam je u interesu da sarađujemo sa bogatim zemljama u nastojanju da poboljšamo životni standard u čitavom svetu i smanjimo ekonomsku nejednakost koja je dostigla groteskne razmere, a koju autoritarni političari širom sveta koriste za osvajanje vlasti i potkopavanje demokratije.

Bidenova administracija je predložila uvođenje globalne minimalne stope poreza na dobit preduzeća. To je dobar potez koji će nas približiti zaustavljanju dalje trke prema dnu. Ali naši ciljevi moraju biti još ambiciozniji: usvajanje globalne minimalne cene rada zaštitilo bi prava radnika širom sveta, omogućilo milionima ljudi da žive pristojan i dostojanstven život i sprečilo multinacionalne korporacije da nastave sa eksploatacijom onih koji imaju najmanje. Da bi pomogle siromašnim zemljama da poboljšaju životni standard svojih građana kroz integraciju u globalnu ekonomiju, Sjedinjene Države i ostale bogate zemlje moraju značajno uvećati investicije u održivi razvoj.

Da bi američki narod mogao da napreduje, ljudi širom sveta moraju verovati da su im Sjedinjene Države saveznik i da će uspeh jedne strane doneti uspeh i drugoj. Biden je dao svoj doprinos podrškom za globalni program vakcinaciju COVAX u vrednosti od 4 milijarde dolara, slanjem 500 miliona vakcina u svet i podrškom predlogu Svetske zdravstvene organizacije da se vlasnici patenata privremeno odreknu prava intelektualne svojine da bi i siromašne zemlje mogle da započnu proizvodnju vakcina. Kina zaslužuje priznanje za korake koje je preduzela radeći na vakcini. Sjedinjene Države mogu učiniti još više. Kada ljudi u svetu ugledaju američku zastavu, neka to bude zastava na paketima vakcina, a ne na bombama i dronovima.

Bezbednost i prosperitet za radne ljude u Sjedinjenim Državama i Kini podrazumeva izgradnju globalnog sistema koji doprinosi jednakosti i kao prioritet postavlja ljudske potrebe, a ne militarizam i pohlepu velikih korporacija. Usmeravanje dodatnih milijardi dolara poreskih obveznika na račune velikih korporacija i Pentagona i dalje raspirivanje bigoterije ne mogu nas približiti tom cilju.

Amerikanci ne smeju biti naivni u pogledu kršenja ljudskih prava i represije u Kini, kao i u pogledu njenih globalnih ambicija. Uveren sam da je interes američkog naroda da doprinese jačanju globalnih normi koje nalažu poštovanje prava i dostojanstva svih ljudi, u Sjedinjenim Državama, u Kini, u svakoj zemlji sveta. Ali bojim se da postupci obe političke partije vode u dalju konfrontaciju sa Kinom, što će sve pokušaje u tom pravcu onemogućiti, dodatno osnažujući autoritarne i ultranacionalističke snage u obe zemlje. To će u isto vreme odvratiti pažnja sa zajedničkog interesa dve zemlje za rešavanje stvarnih egzistencijalnih pretnji našeg doba, kao što su klimatske promene, pandemije i pretnja nuklearnog rata.

Razvoj obostrano korisnih odnosa sa Kinom neće biti nimalo lak. Ali moramo izbeći zamku novog hladnog rata.

(Foreign Affairs; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

( Berni Sanders )