Blues stid

Moj drug Mališa živio je na početku ulice. Na uglu Vuka Mićunovića i Karađorđeve. Mališa je imao sestru, polusestru, maćehu i oca. Otac je bio predsjednik sreza, najveća vlast u gradu. Mališina mati počinila je samoubistvo. Prije nego što je on krenuo u školu. U gradu se tiho pričalo da je ubijena, iz ljubomore. Udbaši su ljekaru koji je na uviđaju konstatovao da to nije suicid naredili da napiše da se Mališina mati ubila. Čim bi izašao iz zgrade, Mališa bi počeo da trči prema Mansardi, i da me zove da krenemo u školu. Božoooo, odjekivalo je ulicom. Mališa je uzimao zalet i skakutao na jednoj nozi, trčao je nalik kamenu koji, vješto bačen, pravi odskoke na površini vode. Zeru je nedostajalo da se odvoji od zemlje i zapliva kroz vazduh. Kad bi došao do naše kapije nastavljao je da trči prema školi. Nikad nisam uspio da ga stignem. Čekao bi me sa osmjehom u zenicama. Bijeli, bijeli zubi i napuhani obrazi. Na obrazima dva udubljenja, dvije jamice, kao jamica na bradi Kirka Daglasa. Niko nije imao tako lijep osmjeh. Osmjeh koji plaća bol...

Mirjana je bila najbolji đak. Doselila se iz Beograda na početku drugog razreda. Mališa nije podnosio da neko bude uspješniji od njegovog najboljeg druga. Juče je gurnuo Mirjanu u lokvu. Otišla je kući s kaljavom haljinom. Danas nismo trčali, juče je bila obilna kiša i bilo je mnogo lokvi na putu do škole. Malo dalje od ulaza u školu čekali su nas Mirjana Buturović, njen otac i učiteljica, Milena Kaluđerović. Dok smo prilazili, čuo sam kako učiteljica kaže Mirjaninom ocu: Ovo dijete nikad ne laže. To ja nikada ne lažem: - Mališa, zašto si gurnuo Mirjanu u lokvu? - Nisam, učiteljice. - Božo, je li to Mališa uradio? - Nije. Nastao je muk, samo sunce se spustilo u dvorište škole. Buktali su prozori kao ogledala. Mirjana me nije ni pogledala. I ona je mislila da nikad ne lažem. Gledala je put stare, Grudske mahale, prema minaretu džamije. Čuo sam, jedna suza je kanula na osunačnu pržinu školskog igrališta. Okrenula se i otišla prema ulaznim vratima škole. Nije se pozdravila s ocem. Koračala je kao princeza Aleta, djevojka princa Valijanta. Kao da ide bosa. Bila je lijepa devojčica. Al nikad ljepša nego tog dana. Najusamljenije dijete na svetu. Ramena su joj kao lahor podrhtavala.

Stid mi je dlanom prekrio svijet. Taj stid će me nadživjeti. To sad znam. Sad kad je kasno. Mališa i ja nikad u životu nijesmo pomenuli moju veliku laž. Telegram koji nikada ne stiže. Iščilile su jamice na njegovim obrazima. Bol iz stida dolazi. Iza maglenog zida u operisanom mozgu ima i drugih predjela. Plavetnijih nego što misliš.

P.S. Bolujem od nesanice. Noćas je padala kiša, čuo sam onu kap iz dvorišta. U srcu djetinjstva uvek postoji jedna rana koja tinja. Znam da ću izgubiti, danas posebno, ali evo rimujem ovu biljelešku sa pesmom Mija Raičevića Blues za gvinejsku ružu:

... te da su bacali kocku i tukli se za nju.

Robert Hejden

Ružo, lepa ružo! I mirisna! Sedefu crni!

Kad su te one noći odveli iz sela, nisi

ni slutila kako je daleko svet u koji te vode.

I da put vodi kroz kapetanovu kabinu. Tamo

su te ostavili da čekaš Jednookog i Krezubog,

pored klimave postelje, jer more beše nemirno,

a duša tvoja nalik moru, talasima koji

nemajući kud, slivahu ti se niz lepo lice.

Kad je ušao, nije prišao, kao što uvek čini:

Seo je i dugo gledao nekud kroz mali otvor u

visini očiju. Kad ti je pružio čašu s rumom,

nije se nasmejao, kao bezbroj puta do tada. Prvi

gutljaj učini da se osećaš mnogo bolje. Nisi više

drhtala, i suze presahnuše, nekako same od sebe.

Ali, kad te videše njegovi prijatelji, izbi svađa.

Svaki od njih je hteo da te ima. Sevnuše noži,

(zatim povici, kao kad negde izbije požar).

Brod izgore i potonu. Ah, brod izgore, i potonu!

Preživeste, jedino ti, i mornar s drvenom nogom,

(ona mu ne dade da se udavi, mada je znao da pliva).

Jednom, dok smo sedeli u krčmi “Slana bombona”,

i pili rum, ispriča mi tu priču, suzni krokodil.

Otada, a ni pre toga, ne videh mornara da plače.

U njegovom oku, kao u ogledalu, videh tvoje lepo,

tužno lice: bluz je jedro koje se nadima od plača.

Ono što je lepo, red je da zauvek ostane lepo.

Brod, ponekad potone, da bi lepota isplivala.

( Božo Koprivica )