Olimpijske igre i golotinja: Šta bi bilo kada bi učesnici bili nagi kao u vrijeme antičke Grčke

Sportsko takmičenje bez odeće - često naglašeno izdašnim nanošenjem maslinovog ulja - postalo je glavna stvar u Grčkoj, doživljeno kao krajnji izraz poštovanja prema Zevsu

22620 pregleda1 komentar(a)
Foto: Getty Images
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Prema starogrčkoj legendi, 720. godine pre nove ere olimpijski sportista Orsip od Megare takmičio se u trci na 185 metara kad mu je slučajno spalo parče tkanine koje mu je pokrivalo genitalije.

Umesto da stane i pokrije se od sramote, Orsip je nastavio da trči i pobedio.

Njegov trijumfalni primer ostao je upamćen.

Sportsko takmičenje bez odeće - često naglašeno izdašnim nanošenjem maslinovog ulja - postalo je glavna stvar u Grčkoj, doživljeno kao krajnji izraz poštovanja prema Zevsu.

„Važilo je verovanje da je Orsip heroj i pobednik, a potom se slavilo to što je bio go", kaže Sara Bond, vanredna profesorka istorije sa Univerziteta u Ajovi.

„Grci su krenuli da se razgolite kao način da istaknu svoje grčko poreklo i građanski status."

U vreme kad su moderne Olimpijske igre obnovljene 1896. godine, međutim, kulturološka plima odavno se preokrenula.

Organizatori nisu čak ni pomišljali na to da vrate grčku tradiciju nagog takmičenja.

U savremenim takmičenjima, odeća sada igra ključnu ulogu u sportskoj izvedbi.

Patike nude oslonac i pružaju odskok u trkačevom koraku, plivački kostimi mogu da pomognu plivačima da lakše klize kroz vodu, a tesna odeća može da smanji vazdušno trenje.

Ovog leta Olimpijske igre u Tokiju, međutim, obećavaju da će biti neobične na mnoge načine, imajući u vidu ograničenja zbog Kovida-19.

Ali šta ako bi preduzele još neobičniji korak vraćanja nagosti iz originalne grčke olimpijske tradicije?

Iako to niko ozbiljno ne razmatra, ova ideja postavlja neka veoma zanimljiva pitanja o izvedbi sportista, kulturološkim normama, seksizmu i mnogo toga još.

Više od smernosti

Za početak, takmičenje bez odeće stvorilo bi neprijatne logističke probleme za mnoge sportiste.

Iako savremeni takmičari često nastupaju u svojim sportovima praktično goli - noseći samo tesni spandeks, na primer - neki delovi odeće imaju važnu primarnu svrhu: da fiksiraju ženske grudi i muške genitalije.

„Da ne budem prost, to zaista pomaže kad je u pitanju udobnost, ako ništa drugo", kaže Šon Diton, direktor specijalnih projekata Centra za tekstilnu zaštitu i udobnost na Državnom univerzitetu u Severnoj Karolini.

S druge strane, stepen do kog odeća zapravo pospešuje sportsku izvedbu (za razliku od puke udobnosti) manje je jasan.

Prema Olgi Trojnikov, profesorki funkcionalnih materijala i inženjerstva za ljude pri Univerzitetu RMIT u Melburnu, to zavisi od same odeće, koliko ona prianja telu svakog pojedinačnog sportiste i od samog sporta.

Uopšteno gledano, međutim, oprema čini nekoliko stvari za sportiste, kaže Trojnikov.

Prvo, ona telu daje aerodinamični oblik i „drži vas na okupu", omogućivši snazi mišića da bude bolje usmerena na traženi zadatak.

Kaiševi za dizanje tegova i spandeks mogu da budu od pomoći, na primer, u stabilizovanju takmičarevih mišića tako da usmere svu energiju na rad koji obavlja.

Bez takve odeće, to bi moglo loše da se odrazi na njegovu izvedbu.

Veoma glatka odeća može i da smanji otpor sa kojim se telo susreće dok se kreće kroz vazduh ili vodu.

Na primer, pored brijanja nogu, biciklisti mogu da imaju koristi od nošenja uske odeće sa veoma malo otpora prema vazduhu i strateški postavljenim teškim deonicama kako bi se stvorio korisno konfigurisan trag iza njih.

Pogledajte video o hrabrom olimpijcu iz Avganistana

Tehničke tkanine i dizajn

Najuverljiviji primer sportskih prednosti koje nudi odeća može, međutim, da se nađe u plivanju.

Štaviše, ovaj sport zamalo je „postao takmičenje u inženjerstvu umesto samo u sportskim sposobnostima ljudskog tela", kaže Trojnikov.

Ovo pitanje dospelo je u vesti 2008. godine kad su plivači koji su takmičili na Olimpijskim igrama u Pekingu oborili 25 svetskih rekorda.

Dvadeset troje od njih je nosilo specijalizovani jednodelni poliuretanski kostim LZR Rejser.

Prema NASA-i, čiji su naučnici pomogli da se osmisli LZR Rejser, ovaj revolucionarni kostim smanjio je trenje kože za 24 odsto i istovremeno kompresovao vlasnikovo telo kako bi smanjio vuču.

FINA, međunarodno organizacija za vodene sportove, 2010. godine je presudila da LZR Rejser i slični kostimi pružaju suviše nefer prednosti njihovim nosiocima.

FINA sada zabranjuje sportistima da se takmiče u bilo kakvom odelu koje potpomaže brzinu, elastičnost ili celokupnu izvedbu.

Ovo praktično znači da - pored vuče na koju utiču grudi ili genitalije koje se klate - kad bi bili goli, to ne bi drastično uticalo na celokupnu izvedbu plivača.

Što se rugih letnjih sportova tiče, celokupni doprinos odeće boljim vremenima ili rezultatima nešto je upitniji, kaže Trojnikov.

„Ima mnogo tvrdnji da radi ovo ili radi ono, ali zapravo nema mnogo toga u tome."

Kompresivna odeća, na primer, pravljena je tako da promeni način na koji teče krv kroz telo kako bi se unapredila oksigenizacija.

Štaviše, istraživanje je podeljeno oko 50-50 za i protiv unapređenja učinka kad sportisti nose ovakvu odeću.

„Postoje neka istraživanja, ali ništa definitivno", kaže Trojnikov.

Ojačana obuća

Obuća je, s druge strane, sasvim druga priča, ne samo za unapređenje izvedbe već i za pružanje sigurnosti.

Odgovarajuća obuća koja pruža oslonac tabanu i peti, i štiti čukalj, značajno pomaže u trčanju, skakanju i brzim okretima.

Obuća takođe smanjuje pritisak na niže ekstremitete, kosti, ligamente i mišiće.

„Stopala nose svu težinu tela", kaže Pamela Makoli, industrijska inženjerka pri Vilsonovom koledžu tekstila na Državnom univerzitetu u Severnoj Karolini.

„Zbog toga je toliko važno imati izvrstan oslonac za stopala, da bi mogla da iznesu vaše telo."

Iz bezbednosti, neki sportovi zahtevaju još specijalizovaniju obuću.

Sportisti koji se takmiče u olimpijskom jedrenju, na primer, oslanjaju se na svoju obuću da im umanji klizanje i pomognu u stabilnosti dok vise o boku broda.

To smanjuje potencijal za opasne nesreće i istovremeno pojačava izvedbu.

Posle svega, kaže Makoli, „ako žele da vrate učestvovanje na Olimpijskim igrama bez odeće, to je u redu, ali makar zadržite obuću."

Učestvovanje bez odeće moglo bi da utiče na to ko će na kraju završiti na takmičenju.

Sa obućom ili bez nje, neki sportisti - suočeni sa obaveznom nagošću - mogli bi da se odluče da ne učestvuju iz protesta.

Konzervativnije zemlje mogle bi da zabrane svojim sportistima da uopšte učestvuju.

„Za kulture u kojima smernost igra veliku ulogu, ovo prosto ne bi bila opcija", kaže Rut Barkan, počasna vanredna profesorka rodnih studija na Univerzitetu u Sidneju, i autorka knjige Nagost: Kulturološka anatomija.

Nastala bi i ozbiljna pravna i etička pitanja, ukoliko bi se od sportista mlađih od 18 godina takođe tražilo da se takmiče nagi.

Iako su goli muški sportisti sa samo 12 godina učestovali na starogrčkim Olimpijskim igrama, imajući u vidu religioznu prirodu samih igara, kaže Bond, seksualna aktivnost ili seksualizacija sportista bila je strogo zabranjena i ne bi se tolerisala.

To ne bi bio slučaj danas. „Nagost na Olimpijskim igrama je imala drugačije značenje tada", kaže Bond.

„Danas bi postala veoma inherentno seksualizovana i veoma pornografska, a to bi, zauzvrat, postalo veoma predatorski."

Nagi na televiziji i društvenim mrežama

U Staroj Grčkoj, Olimpijske igre takođe je gledala prvenstveno elitna muška publika, od kojih su svi imali istu kulturološku i versku pozadinu (šačici neudatih žena takođe je dozvoljeno da prisustvuju).

Danas, Igre se emituju milionima ljudi širom sveta.

Iako bi konzervativne zemlje verovatno zabranile da stanice emituju Olimpijske igre, na liberalnijim mestima, „medijske kompanije bi podivljale od uzbuđenja", kaže Barkan.

Reakcije među gledaocima, s druge strane, bile bi veoma pomešane.

„Na svaku osobu koja misli da je nešto umetnički, plemenito i veličanstveno, bilo bi nekih drugih koje bi mislile da je to odvratno", kaže Barkan.

Društvene mreže bi se postarale da se čitav spektar mišljenja raširi nadaleko, gotovo sigurno utičući na izvedbu sportista čija bi se tela procenjivala - bilo dobro ili loše.

Slobodnijim sportistima bi se možda dopala pažnja.

„Imali bi savršena tela kojima bi se razmetali", kaže Barkan.

Ali čak i najsamouverenijim takmičarima ova vrsta pažnje verovatno bi teško pala.

„Oni ne kontrolišu šta bi mediji i popularna kultura napravili od svega toga", dodaje Barkan.

Ženski i transrodni sportisti, dodaje Barkan, „nesumnjivo" bi se susreli sa više osude od muških.

Ima mnogo istorijskog presedana za ovo.

Kad je Brendi Častejn skinula dres slaveći odlučujući gol na Svetskom prvenstvu za žene 1999, fotografije fudbalerke u sportskom grudnjaku stvorile su međunarodnu medijsku pomamu - uprkos tome što se muški sportisti, naravno, sve vreme viđaju bez majice.

„Američka javnost je čak i to seksualizovala", kaže Bond.

„Mogu samo da zamislim šta bi se desilo da se sportisti skroz skinu."

I zaista, za mnoge sportiste, psihološki efekti potpuno nagih Olimpijskih igara mogli bi u celosti da zasene bilo kakve fizičke prednosti nenošenja odeće.

„Zamislite samo koliko je teško ignorisati milion glasova koji komentarišu najintimnije delove vašeg tela", kaže Barkan.

Kad bi nagost postala stalno obeležje Olimpijskih igara, onda bi, vremenom, moglo da se desi da se društvo vrati na doživljavanje sportske nagosti kroz prizmu herojstva i veličanja.

Ali to se svakako ne bi desilo preko noći, kaže Barkan.

U međuvremenu, za mnoge sportiste emocionalna energija neophodna da se isključi kulturološki balast i društvena osuda koji prate nagost verovatno bi ostavilo traga na njihovoj sportskoj izvedbi.

Pod ovim teretom, pobednici prvih nagih letnjih Olimpijskih igara mogli bi da budu ne oni sa najvećom sportskom srčanošću, već oni sa najsnažnijom sposobnošću da kanališu mentalni sklop starih Grka.

Pogledajte video o troškovima organizacije Olimpijskih igara

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk