Džeger je Votsa nazvao "svojim bubnjarem": Čarli ga je "zveknuo desnim krošeom"

Jedne noći 1984. godine, Mik Džeger je počinio grešku.

Urađen u amsterdamskom hotelu, frontmen Stonsa pozvao je telefonom sobu Čarlija Votsa i pitao: „Gde je moj bubnjar?".

Dvadeset minuta kasnije, Vots se pojavio na vratima, skockan u svečanom odelu, glatko obrijan i namirisan. „Da me više nikad nisi nazvao svojim bubnjarem", rekao je Džegeru.

„Ti si moj pevač."

• Kako su se Mik Džeger i Kit Ričards oprostili od bubnjara Čarlija Votsa
• Život bubnjara Rolingstonsa Čarlija Votsa u slikama
• Kit Ričards: Proslaviću 60. godišnjicu Stonsa u invalidskim kolicima

Prema memoarima Kita Ričardsa iz 2010. godine, Vots je tada podigao Džegera za revere i „zveknuo ga desnim krošeom".

„Mik je pao nazad na srebrni poslužavnik sa dimljenim lososom na stolu i počeo da klizi ka otvorenom prozoru i kanalu ispod njega."

Bio je to redak izliv osećanja obično neuzdrmanog bubnjara, koji je odbacio ekstravagantni način života kolega tipičan za šoubiznis.

Čak i kad je sredinom osamdesetih poklekao pod zavisnošću od droga, Vots je to učinio sa karakterističnim stilom - rešio se svih svojih poroka odjednom, nakon što je slomio članak dok je išao po bocu u vlastiti vinski podrum.

„Imao sam zakazan džez koncert kod Ronija Skota za šest nedelja i to mi je otvorilo oči koliko sam nisko pao", ispričao je on za Gardijan 2000. godine.

„Prestao sam sa svim - da pijem, pušim, drogiram se, sve to, sve odjednom. Samo sam pomislio: 'E, sad je bilo stvarno dosta.'"

Bio je jednak stoik i po pitanju uspeha sa Rolingstonsima - koje je jednom opisao kao „pet godina rada i 20 godina druženja".

Ali Votsov doprinos bendu bio je ključan.

Njegov džezom inspirisani sving davao je pesmama Stonsa njihovu drčnost, gurajući i vukući ritam, ostavljajući sasvim dovoljno mesta za Džegerovo lascivno otezanje.

U pesmama kao što su „Honky Tonk Women" i „Brown Sugar" stvorio je neke od najjačih ritmova u rokenrolu, a izolovani snimak bubnja iz „Gimme Shelter" čisto je majstorstvo u preciznosti i muzikalnosti.

„Baš kao Mikov glas ili Kitova gitara, Čarlijev zvuk doboša su Rolingstonsi", napisao je jednom Brus Springstin.

„Kad Mik otpeva: 'To je samo rokenrol, ali ja ga volim', Čarli vam otpozadi demonstrira zašto!".

I dok svet pokušava da se izbori sa tužnom vešću o njegovoj smrti u 80. godini, evo nekih od njegovih najboljih momenata iz opusa Stonsa.

---

1) Get Off Of My Cloud

Vots nikad nije bio razmetljivi bubnjar - ali njegova propulzivna snaga predstavlja kičmu pesme „Get Off Of My Cloud", petog hita broj jedan zaredom za Stonse u Velikoj Britaniji.

On pesmu otvara tvrdim obrascem „udarac-prelaz" koji praktično ponavlja tri čista minuta usput nijednom ne posustavši.

To je podvig izdržljivosti koji pesmu održava u neprekidnom, uzbudljivom pokretu.

2) Honky Tonk Women

U mladosti je Vots sanjao da postane džez bubnjar, ali nikada nije video preveliku razliku između prve ljubavi i rok muzike koja ga je proslavila.

„Šta je džez?", zapitao je on časopis Modern dramer 1981. godine.

„Prvobitno, bila je to prevashodno plesna muzika. Rokenrol je plesna muzika."

Njegov graciozni ritam vođen kravljim zvonom u „Honky Tonk Women" iz 1969. godine jedna je od Votsovih najplesnijih bubnjarskih deonica.

On čak pojača tempo u poslednjem refrenu da bi zaista zapalio plesni podijum.

Da sve bude zanimljivije, u kravlje zvono ne udara sam Vots već producent Stonsa Džimi Miler - a bend na koncertu nikad nije uspeo da rekonstruiše njegov blago promašeni uvod.

„Uvod u 'Honky Tonk Women' nikad nismo odsvirali uživo onako kao što je na ploči", rekao je Vots u knjizi Prema Rolingstonsima.

„To Džimi udara u kravlje zvono i ili on uleti u pogrešnom trenutku ili ja - ali Kit uleti u pravom i to učini da čitava stvar funkcioniše.

„To je jedna od onih stvari koje bi muzikolozi mogli da sede i analiziraju godinama. To je zapravo greška, ali sa moje tačke gledište radi."

3) Paint It, Black

Najbolje pesme Rolingstonsa imaju surovu, mračnu crtu u sebi, a „Paint It, Black" je jedna od najmračnijih.

Džegerov tekst opisuje krajnju ožalošćenost čoveka koji je iznenada i neočekivano izgubio partnerku - njegovo beznađe pojačano je sablasnom deonicom na sitaru i orguljama Bila Vajmena.

Kao odgovor na sve to, Vots bubnjeve tonalitetski spušta vrlo nisko, tandrčući po flor tomu pulsirajućim ritmom od četiri četvrtine koji pesmi daje zlokoban, jezivi podtekst.

4) Sympathy For The Devil

Prvobitno napisana kao folk balada u stilu Boba Dilana, „Sympathy For The Devil" je promenila šest različitih ritmova dok su Stonsi pokušavali da shvate koja je postavka najbolja za tu pesmu.

„Jednu čitavu noć svirali smo je na jedan način", prisetio se kasnije Vots, „pa smo je onda druge čitave noći svirali drugačije i prosto nismo uspevali da potrefimo koji je pravi način. Nikako nije mogla da se uklopi u običan ritam."

Na kraju su se odlučili za ritam afro-brazilske sambe poznat kao kandombl. Roki Didžon je svirao konge, dok se Bil Vajman ubacivao sa afričkim šekerama - ali je Votsov ritam sa šmekom latinskog džeza podario „Sympathy" njenu satansku vrelinu.

Džeger je kasnije izdvojio ritam ove pesme zbog njegove „izuzetne hipnotičke moći".

„Ali on u sebi sadrži i drugu vrstu sugestivnosti", dodao je, „naznaku primitivnosti - zato što se radi o primitivnom afričkom, južnoameričkom, afro-kako god se zvaše ritmu (kandombl).

„I zato belcima to zvuči veoma zlokobno."

5) 19th Nervous Breakdown

Stonsi su na vrhuncu svojih moći na ovom singlu iz 1966. godine, od pogrdnog teksta Mika Džegera do bas rifa Brajan Džonsa inspirisanog Boom Didlijem.

A sve to na okupu drži Vots, jednim od svojih najmaničnijih bubnjanja, prepunih zvečećih činela i tutnjajućih prelaza na tomovima.

Ritam se kotrlja nepovezano na uvrnut, napet način koji odslikava poremećeno mentalno stanje teme pesme - „razmaženo derište" čije materijalno bogatstvo ne može da je usreći (a ni Džegera).

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Svi članovi )