Govor mržnje i četvorogodišnji mandati

Užasnuta sam svakodnevnim slušanjem i gledanjem uvreda na medijima, a posebno u komentarima na onlajn medijima i socijalnim mrežama. Ono što je davnih dana predstavljao šok-stil u medijskom izražavanju, postaje najveći deo sadržaja koji se mogu pročitati danas. Lične uvrede, nedokazive optužbe, potpuno diskreditujuće insinuacije… postale su ne samo medijska dominanta nego prevlađujući stil političke komunikacije.

Popularnost rijaliti-programa dovela je da “rijaliti-vesti” pune medije, a “zvezde” rijalitija postaju javne ličnosti čija se reč prečesto čuje. Perfektna merenja posećenosti stranica onlajn medija dovela su do poplave tih vesti, a ti mediji, preko pametnih telefona koje samo još retki nemaju, omogućavaju sve širu dostupnost tih i takvih vesti. Nakon pojave prvih pravih tabloida i prvih rijaliti-programa tipa “Veliki brat” tokom dvehiljaditih, poslednjih godina je medijski prostor njima preplavljen. Društvene mreže su, inicijalno i korisne i zabavne, postale rasadnik nepristojnosti i prepune su ličnih uvreda. Posebno u komentarima i reakcijama, ne samo “botova”.

Ovaj i ovakav model svetski je trend, samo je Srbija radikalnija u medijskom primitivizmu jer je imala devedesete, kada su ljudi za ugled bili žestoki momci kriminala i silikonske devojke. Bilo je tada manje medijskog prostora za njih nego sada. A sada se i politika vodi tim rečima. Sve vlasti u Srbiji utopile su se u to, da budem najblaža što mogu - od SPS-a preko DOS-DS-a do SNS-a. Ne da nisu ništa uradili da to spreče nego nisu ni pokazali da može pristojnije, svojim ponašanjem i ponašanjem medija pod njihovim uticajem. Naprotiv!

Na nesreću, ljudska prava kao jedna od vrhunskih vrednosti demokratije pogrešno su protumačena kao pravo na vređanje i laganje, a povremene akcije suzbijanja, pre svega iz sveta, više liče na čuveni član 133 o verbalnom deliktu iz komunizma nego na zaštitu ljudskih prva.

Taj prostakluk na medijima i društvenim mrežama s licencom vlasti i podrškom opozicije praćen je sebičlukom i prostaklukom ljudi na ulicama, u komšiluku ili na radnom mestu. I to nije dobro za državu niti ijednu od tri partijske grupacije koje su bile na vlasti poslednjih 30 godina.

Ova današnja vlast, sa superiornom većinom koju ima, mogla bi sebi da dozvoli luksuz ozbiljnog obračuna s prostaklukom. Sigurno da ekonomija treba da bude prioritet države i da nije greška obnova kulturnih institucija, ali nema opravdanja da se podržavaju glavni promoteri prostakluka niti da se javno vređanje ne sankcioniše ni zakonski, ni ličnim ogradama ljudi od uticaja.

Ne aboliram opoziciju, ne samo jer su mnogi bili na vlasti, a pogotovo ne zato što su i sami deo te nove političke kulture, ali mnogo veću odgovornost ima onaj koji ima instrumente kojima se može intervenisati. Samo nazirem da zapravo nikome nije dovoljno stalo da se upusti u borbu s prostaklukom - jer se živi od izbora do izbora, čak i ako se ne promeni vladajuća stranka, mnoge pozicije se menjaju, pa se najmanje pola mandata potroši na prilagođavanje na početku i na borbu za opstanak na poziciji, tako da ostaje premalo vremena za ozbiljan rad, čak i ako se to zaželi. A prostakluk se tokom svih tih njihovih mandatnih godina širi i učvršćuje.

(novimagazin.rs)

( Nadežda Gaće )