Zanimaju me vampiri i Korto Malteze

Na ovogodišnjem XXXV festivalu “Grad teatar”, 20. avgusta na Trgu pjesnika dodijeljena je nagrada za književno stvaralaštvo “Stefan Mitrov Ljubiša” piscu Radoslavu Petkoviću.

Nagrada se dodjeljuje po dvadeset peti put. U obrazloženju odluke žirija o dodjeli nagrade za 2019/2020. godinu navodi se da je žiri, koji čine Nadežda Čačinović, Slavica Perović i Mihajlo Pantić, jednoglasno odlučio da dobitnik nagrade za 2019/2020. godinu bude romansijer, pripovijedač, esejista i prevodilac Radoslav Petković (1953). Između ostalog, navedeno je i to da “jezgro Petkovićevog proznog opusa čine tri nadstandardno vrijedna romana: ‘Senke na zidu’ (1985), ‘Sudbina i komentari’ (1993) i ‘Savršeno sećanje na smrt’ (2008), od kojih je roman ‘Sudbina i komentari’, višestruko prevođen i nagrađivan, uvršten i na listu deset najboljih romana nagrađenih Ninovom nagradom.”

U osvrtu na razloge svoje odluke, žiri je fokusirao “istoričnost” kao osnovu narativne konstrukcije Vašeg djela i ono što vašu prozu markira u odnosu na savremenu književnu produkciju. Koliko je istoričnost naracije neophodna za razumijevanje logike istorijskog slijeda koji oblikuje sudbine, ukoliko se istorija uopšte vodi nekom logikom?

I pisci i kritičari problematizuju kategorije vremena, prostora i sećanja, samo što to čine na različite načine: kritika racionalno sistematizuje kategorije koje pisci oblikuju u dugom radu i promišljanju, ne sasvim racionalno, mada uvek postoji nužna mera vizije, namere i planiranja.

Istorija se nalazi na samom početku evropskog književnog stvaralaštva, kao tema i interes. Ilijada opisuje jednu opsadu koja se desila prilično davno i u perspektivi tadašnjih čitalaca i slušalaca epa. Ma koliko mogli prigovoriti da to za Grke nije bila istorija, već da se zapravo radi o mitu, Grci su pojam istorije i stvorili, te je čak postojala i boginja istorije. Naravno, pojam je bio drukčije koncipiran nego danas, ali se i u novije vreme njegovo značenje kaleidoskopski menja i višestruko tumači.

U kakvom su odnosu istorija i savremena egzistencija? Kakva su iskušenja koja istorija stavlja pred čovjeka postmodernog, pa i post-postmodernog doba?

Za početak, istorija nije ciklična, čak i ako se desi nešto za šta nam se učini da je isto, nije isto, jer se odigrava na drugom kraju spirale. Moji romani govore ponajviše o današnjem vremenu, koliko god bili pozicionirani u duboku i daleku prošlost.

Tu sada dolazimo do pitanja šta istorija, istoriografija tačnije, jeste: da li je istorija nauka koja spoznaje prošlost ili je vid metaforičnog govora o sadašnjosti? Draga mi je rečenica mađarskog pisca Antala Serba, koji je rekao da je istorija područje istinite laži. Priznajem, pomalo je ovo što je rekao nejasno i ambivalentno, kao i svaka metafora. Ali upravo takve metafore i pokazuju da čovek postmodernog i post-postmodernog doba zapravo nema bitno drugačiju sliku istorije nego njegovi prethodnici - za sve njih, istorija je metafora, jedino je njeno udaljavanje od sadašnjosti nijansiralo osećaj otuđenja i stranosti. Istorija je oduvek bila priča koju smo pričali onako kako smo to želeli, nekad verno, nekad proizvoljno, ali nikada sa apsolutnom dozom saučesništva sa njenim protagonistima.

Vašu prozu možemo čitati i kao pokušaj razumijevanja kategorije vremena. Da li vrijeme možemo smatrati i saznajnom kategorijom, budući da “sve počinje kao dečija igra, u nevreme” (“Savršeno sećanje na smrt”, str. 63.), a završava se tako da “niko ne želi prošlost na isti način kao što želi budućnost”, str. 515)?

U “Savršenom sećanju” okosnica radnje su dva snažna lika. Jedan je pripovedač, koji nije samo pripovedač, on je i aktivan učesnik, vrlo aktivan u nekim trenucima, i to vrlo aktivan junak u pojedinim trenucima, kao Čarobni strelac, lažni kaluđer, a drugi je Pliton. Čarobni strelac je potpuno fiktivan lik, ali je taj mehanizam zaista postojao. Strpati nekoga u manastir bilo je strategija pasivizacije protivnika i na Zapadu, ali je u Vizantiji bio rutinski, da vas tako izbace iz svakog političkog života. U pasivizaciji i izolaciji vreme je teklo potpuno drugačije, ali je Filarion, ako hoćete, ostao onaj ko je zadržao moć spajanja znanja o prošlosti i budućnosti, makar ne bio svestan ni svog dara, ni svojih sposobnosti.

Filarion je potpuno fiktivna ličnost, proizvod moje mašte i mogućnosti epohe u koju sam ga smestio, ali kod Plitona sam se držao manje-više okvira njegovog života, mada i tu ima dosta imaginacije. Recimo, priča o filozofu koji trči gradom gore-dole praćen učenicima preuzeta je iz nekih klasičnih grčkih anegdota.

Kada grupa konjanika polovinom 15. stoleća, pred pad Konstantinopolisa, natrapa na grčki hram na Peloponezu, na delu je dvostrukost prošlosti: oni su za nas prošlost, ali grčki paganski hram je i za njih prošlost, tako da imate jednu igru ogledala - percepcija vremena prelama se kroz mnogo različitih optika. Oni su u romanu savremenici koji gledaju u prošlost, pri čemu su i sami protagonisti davno odigranog zapleta. Sve je počelo tako što me je zaokupila zamisao da bi oni mogli da naiđu na poznoantički hram, na nešto što je trag kraja jedne epohe, antičke, u trenutku kraja sopstvene, i tu sad imate i jednu dvostrukost, čak i izvesnu sinonimnost trenutka.

Međutim, kada sam to napisao, ja sam znao da taj hram treba da odigra neku važnu ulogu u romanu, da ne sme biti samo nekakva ilustracija ili epizoda. Ali tek mi je na kraju, i tek tad sam mogao završiti roman, palo na pamet rešenje u duhu Plitonovih ideja, u duhu njegove vere u metempsihozu, a vera u nju je inače vrlo nehrišćanska i retka u Vizantiji, te su zapravo tu sahranjeni Filarion i Pliton, a tako i hram postaje važan čvor romana.

Kako Vi gledate na odnos vrijeme i priča, a kako razumijete stav književne kritike o Vašim djelima da su priča i pričanje ono što jeste suština smisla (u kontekstu ideje umjetnosti kao najsigurnije istine)?

Montenj kaže za sebe kako su ja od onda i ja sadašnji zapravo dvojica. To ne znači da je jedan od ove dvojice pametniji, ne znači ni da je gluplji, znači samo da je drukčiji, te bi i drukčije pisao. Bolje ili gore, to nećemo saznati.

Dobitnik ste mnogobrojnih nagrada i priznanja. Po čemu se izdvaja nagrada “Stefan Mitrov Ljubiša” “Grada teatra” i šta Vam ona znači?

Zahvalan sam žiriju na laskavim pohvalama koje me obavezuju: obavezuju me da ponovo iščitam jezički živo i kulturološki bogato delo Stefana Mitrova Ljubiše, koji nije bio ni zapisničar prošlosti ni procenitelj budućnosti, već impresivan pripovedač različitih sudbina, različitih mentaliteta, dubokih istorijskih protivrečnosti kakve uvek odrede malu i časnu zemlju nad kojom se neprestano nadvijaju imperijalistički mordori. Nagradom koja podseća na tradiciju i njoj nas vraća i mene kao pisca podseća da će književnost, uprkos svim izazovima drugih i drugačijih interesa koji je izmeštaju na marginu i u mrak, ostati jedino sigurno i dobro mesto u nesigurnom svetu.

Sa Ljubišom Vas veže i tematizacija mediteranskog prostora, vremena i kultura. Šta je isto, a šta drugačije u razumijevanju Sredozemlja nekad i sad? Može li danas pojam Sredozemlja asocirati na vrt koji mijenja i sudbinu i priču?

Mediteran i mediteranski duh su višeznačni: slika Mediterana u istoriji književnosti povezana je koliko sa egzotikom lepog i obećanjem sreće i strasti, toliko i sa mračnim tkanjima političkih interesa. Mediteran su i Petrarka i Makijaveli. Mediteran je stalna borba suprotnosti, slika izazova kojima je ljudski život stalno izložen.

Roman “Sudbina i komentari” smatra se jednim od najboljih u savremenoj srpskoj književnosti, a nedavno se našao u anketi kao jedan od predloga za školsku lektiru. Kako gledate na to i da li možete da pretpostavite kakva bi mogla da bude recepcija romana među novim mladim čitaocima?

Generacije mladih čitalaca koji su posvećenici epske fantastike polako otkrivaju Sudbinu i komentare, mada sam se potajno nadao da će ih Senke na zidu možda više privući. Očigledno je avanturistički i mistični zaplet, prožet naknadnim skepticizmom pripovedača, bliži generaciji čitalaca koja predano u sve sumnja, ali ipak i dalje želi primamljiv zaplet.

Koliko se danas čita ozbiljna književnost?

Čuo sam podatak da je novo izdanje srpskog prevoda “Mobi Dika” prodato u više od dve hiljade primeraka, što me nije iznenadilo. Knjige brže dolaze do čitalaca, ali se u njihovim rukama kraće zadržavaju, elektronska knjiga je klasike učinila dostupnijim nego ikad, ali je čitalačka pažnja napadnuta sa različitih strana izazovima koji se teško mogu meriti sa izazovom pisane reči.

Kako biste okarakterisali književnu scenu u Srbiji i na prostorima bivše Jugoslavije? Koliko Vam je bliska književnost novih generacija pisaca, čitate li ih i imate li neki savjet za njih?

Pročitao sam nedavno roman Ognjena Spahića “Pod oba sunca” i dopao mi se, ali, sa izuzetkom bliskih prijatelja čija nova dela čitam s posvećenošću, češće posežem za stranim, uslovno rečeno savremenim piscima, kao što je Uve Jonzon.

Poznata izdavačka kuća iz regiona objedinila je Vaše zbirke pripovjedaka “Izveštaj o kugi” i “Čovek koji je živeo u snovima”. Knjiga započinje naslovnom pripovjetkom u kojoj glavni junak liječi oboljele od kuge. Kakvo je Vaše mišljenje o trenutnoj situaciji u svijetu u vezi sa pandemijom koronavirusa?

Vera u moć nauke nas je sve poprilično uspavala i, pomalo paradoksalno, teorija da je virus korone laboratorijski proizveden proizlazi upravo od krajnje antropocentričnog pogleda na svet začetog u renesansi. Epidemija korone je razotkrila slabe tačke moderne nauke i u borbi sa njom smo se, manje-više, vratili istim sredstvima kojima su pribegavali ljudi prošlih vremena; karantinima i izolacijama. Istoričari su zabeležili kako je, prilikom epidemije kuge u Sremu, u XVIII stoleću, vojska zatvarala zaražena područja a kazne za njihovo napuštanje mogle su biti vrlo oštre, uključujući i smrtnu.

Niko se nije bunio, ljudska prava su tada, pogotovo u Habzburškoj monarhiji, bila krajnje nepoznat pojam, a čini se da ova sredstva, koliko god bila brutalna, nisu bila krajnje neefikasna; spomenik koji postoji kraj magistralnog puta Irig-Ruma, popularno nazvan “kipovi”, označava mesto gde je kuga bila zaustavljena. Tokom stoleća će se razvijati ono što se naziva “sanitarnim kordonom”. Njime će se posebno baviti u svoje vreme vrlo ugledni otac mnogo slavnijeg sina, Adrijen Prust, otac Marsela Prusta, čiju će knjigu Odbrana Evrope od kuge koristiti Kami kad bude pisao Kugu. Ono što danas nazivamo “socijalnom distancom” tada takođe nije bilo nepoznato, i čini se da je bilo narušavano: zbog toga jedan lik iz Manconijevih “Verenika” izlazi na ulicu samo sa dva nabijena pištolja; nekome ko je s pravom ogorčen na neznalice i štetočine kakvi su antivakseri ova se ideja može učiniti ne tako lošom.

Kako razumijete savremena dešavanja na našim prostorima, izazvana i pandemijom i društvenim previranjima?

Setim se Foknerovog romana “Dok ležah na samrti”, u kom se pisac poigrao s junacima, izlažući ih biblijskim pošastima, i njihovo putovanje u četrdesetak milja udaljen grad pretvorio u višednevno iskušenje. Savremeni čovek je u takvoj poziciji, makar to nazvali i otrcanom metaforom: stvar je u tome da se naši jednostavni planovi i definisane namere beznadno komplikuju pod uticajem pandemije i sveta poljuljanog iz temelja.

Pišete li sada? Na čemu trenutno radite? Postoji li tema koja Vas trenutno okupira i inspiriše, a o kojoj niste pisali do sada?

Zanimaju me vampiri i Korto Malteze: to su dva čvorišta proze na kojoj trenutno radim.

( Vuk Lajović )