Milova i Vučićeva klopka za Uru i Demokrate

Medijska kampanja i verbalna ofanziva predsednika Crne Gore Mila Đukanovića i njegovog kolege u Beogradu Aleksandra Vučića oko ustoličenja mitropolita Joanikija imaju za metu Uru i Demokrate, odnosno da naprave nepremostivi jaz između građana Crne Gore koji se izjašnjavaju kao Crnogorci ili Srbi.

Udeo u biračkom telu glasača kojima se ne sviđaju vulgarni nacionalizmi Đukanovićeve i Vučićeve medijske mašinerije porastao je na gotovo trećinu. Mogli bismo reći da su kreirana tri bloka: tvrdi crnogorski, tvrdi srpski i treći blok koji ne želi privatnu državu Mila Đukanovića a ni da bude vazal Aleksandra Vučića. Violentna, vulgarna i krajnje ostrašćena medijska ofanziva je posledica velikog uloga, ali i straha da bi broj građana Crne Gore koji ne žele da budu “korisni idioti” za ispunjavanje ambicija kleptokrata, mogao da postane većinski.

Đukanovićeva računica je da sa nepomirljivom podelom u crnogorskom društvu, u kojoj se mora izabrati “crnogorska” ili “srpska” strana, DPS može da se vrati na vlast uz pomoć stranaka nacionalnih manjina. Vučićev interes je da se učvrsti na prostoru bivše Jugoslavije kao predsednik svih Srba, bez obzira na to gde oni žive. Srbi u Crnoj Gori su jedini na prostoru bivše Jugoslavije koji nisu “pokoreni” i kvare megalomanske ambicije novog vožda u pokušaju.

Akcija dizanja tenzije do usijanja u Crnoj Gori je sinhronizovana sa obe strane. Indikativno je da i Đukanović i Vučić ostavljaju mogućnost da se pojave na Cetinju sledeće nedelje. Spaja ih i želja da se žestoko revanširaju Mitropoliiji crnogorsko-primorskoj.

Đukanovića peče poraz od pokojnog Amfilohija i litije su mu i dalje kost u grlu. Vučić ne može da podnese činjenicu da se zasluge za prošlogodišnju pobedu tadašnje opozicije pripisuju Mitropoliji crnogorsko-primorskoj i što su mu iz Cetinjskog manastira poručili pre dve godine da im njegova pomoć nije potrebna, kao i tretman koji je imao tokom sahrane mitropolita Amfilohija. Smenjivanje Gojka Perovića sa funkcije rektora Bogoslovije na Cetinju je pokazatelj da se u vrhu SPC više slušaju Vučića nego što se plaše Boga.

Lider DPS-a je u prethodnih godinu dana skinuo prašinu i sa metoda Slobodana Miloševića. Đukanović se davno odrekao svog učitelja, ali nije zaboravio tehnologiju osvajanja vlasti. Između komitskih pokreta i “spontanih” okupljanja građana na mig iz Bulevara Svetog Petra Cetinjskog i “događanja naroda” i “antibirokratskih odreda” pre 30 i kusur godina u Srbiji postoji veoma indikativna sličnost. Poput Miloševića i Đukanović prikazuje sebe kao deo bunta naroda a ne kao njegov inicijator, finansijer i organizator. Čak i organizacija u režiji Veselina Veljovića na Cetinju sledećeg vikenda ima neodoljiv miris Miloševićevih “kontramitinga”.

Postoji i jedan konkretan motiv zašto Đukanović nastupa pod krinkom spontanih okupljanja ili iza “fantomskih” organizacionih odbora: nema podršku EU i NATO. Već godinu dana Đukanović preko svojih emisara u Briselu, Vašingtonu i drugim najvažnijim adresama, kao i na prostoru bivše Jugoslavije pokušava da predstavi aktuelnu vlast kao antizapadnu, retrogradnu, prorusku, prosrpsku, kleronacionalističku itd.

Rezultat Đukanovićeve kampanje je bio kontraproduktivan. Umesto “zelenog svetla”, lider DPS-a je dobio upozorenje da upotreba nasilja za povratak na vlast neće biti tolerisana i da bi na taj način sebe u potpunosti diskvalifikovao kao partnera u zapadnim strukturama. U prevodu, Crna Gora bi završila u izolaciji.

Upadljivo insistiranje Vučića i njegovih pasdarana u srpskim i crnogorskim medijima, nad kojima imaju kontrolu ili uticaj, da njih interesuje samo srpski narod u Crnoj Gori je taktička retorika. U evropskim okvirima je normalno da države pomažu svojim sunarodnicima koji žive u drugim zemljama, na domaćem planu se paralelno širi slika kako Vučić brine o svim Srbima i što je najvažnije preusmerava se pažnja javnog mnjenja sa gorućih pitanja u Srbiji. Vučićev režim je u poslednje dve godine “otkrio” da Crna Gora može da bude odlično sredstvo za preusmeravanje interesovanja javnosti sa škakljivih tema po režim.

Inače, Vučić igra na dva stola. Njegovo nacionalno krilo udara po premijeru Zdravku Krivokapiću, Demokratama i drugim političkim ličnostima u Crnoj Gori koje ne priznaju lidersku ulogu Vučiću, dok pseudoliberalni odred pomaže Đukanoviću u obračunu sa Urom i širenju animoziteta između građana koji se opedeljuju različito po identiteskom pitanju. Za zvanični Beograd, Demokrate su najveća opasnost jer ne predstavljaju samo ozbiljnu alternativu za Demokratski front u Crnoj Gori, već su i pokazatelj da je moguće stvoriti stranku koja će biti evropska, građanska i senzibilna po nacionalnim pitanjima.

Mitropolija crnogorsko-primorska je razumnom odlukom da odustane od organizacije narodnog skupa povodom ustoličenja mitropolita Joanikija pokazala veliku mudrost olakšavajući MUP-u da odradi svoj posao sledećeg vikenda u skladu sa zakonom. Tražiti više od MCP bi prelazilo granicu dobrog ukusa i mešanja svetovnih vlasti u crkvene poslove. Kao što ne bi bilo prihvatljivo da MCP određuje gde će biti inaugurisan mandat predsednika republike ili bilo kog drugog državnog funkcionera, tako ne mogu da budu prihvaćene sugestije političara gde bi trebalo da bude intronizovan Joanikije. Striktna podela između države i crkve mora da postoji uvek, a ne kada to nekome odgovara ili ne odgovara.

Dizanje tenzija je jedino što je preostalo tandemu Đukanović - Vučić kako bi skrenuli pažnju sa sve intrigantnijih ukazatelja na veze između organizovanog kriminala i vrhova pređašnje vlasti u Podgorici i aktuelne u Beogradu i kako bi vratili stvari na pređašnje stanje: Milo da vlada Crnom Gorom, a Vučić da upravlja svim Srbima u Crnoj Gori.

( Željko Pantelić )