Ograničenost ti daje veću kreativnost
Komičar Marko Puljiz govori o tome šta ga inspiriše za stand up nastupe i kako je aktuelna pandemija uticala na njega i njegovu karijeru
Kažu da je smijeh najbolji lijek za sve, pa je tako bosanskohercegovački stand up komičar Marko Puljiz na sinoćnjem nastupu, u atrijumu The Capital Plaze, liječio publiku svojom autorskom “clean” komedijom uz po koju imitaciju.
Ovaj stand up komičar, s prebivalištem u Podgorici, svoje solo nastupe počinje 2013. godine kada je i proglašen za najboljeg stand-up komičara amatera Bosne i Hercegovine, a može se često vidjeti i na svim većim regionalnim festivalima poput onog u Lisinskom, Kombank dvorani, Dubrovniku, Splitu, Puli, Mariboru, Ljubljani, Nišu, Podgorici...
Podgoričku publiku zasmijava od 2015. godine, a kako Piljiz kaže, akcenti i dijalekti mu idu od ruke, pa ih često koristi kako bi prepričao ili dočarao neku situaciju.
Kakav je osjećaj nastupati poslije duže pauze, šta je to što ga inspiriše na imitaciju i zašto ima gorak ukus poslije snimanja prve sezone serije “Van dometa” u kojoj je glumio, otkriva nam ovaj autentični stand-up komičar.
Nakon, čini mi se dužeg vremena, opet ćete nastupati. S obzirom na to da je tokom korone sve stalo, pa i nastupi, jeste li se i sami zaželjeli druženja s publikom?
Mislim da jesam. Međutim, toliko mi je trema jaka i neobična da ne znam šta se dešava. Ne znam da li imam paniku, da li imam uzbuđenje. Više mi je uzbuđenje nego anksioznost, po pitanju tog nastupa. Pauza je bila toliko duga da je većina moje raje iz iste branše mislila da nikada više neće nastupati i to ih je dosta pogodilo. Mislim da nas nije toliko pogodilo finansijski, koliko nas je mentalno pogodilo, jer nismo mi nešto mnogo dobro živjeli od ovog, da se razumijemo. Nismo mi meinstrim zvijezde, mi smo svi andergraund alternativa neka, većina nas i ne zarađuje tu nešto puno da bi mi rekli da nas je, s te finansijske strane, ovo pogodilo. Mene je pogodilo ovo dok sam se bavio ovim i prije korone, što se tiče finansijskog aspekta. Nego te više utuče, mentalno te slomi, tako da se nadam da je ovo neki lijep početak nekog novog vremena. Mi umjetnici smo malo više empatični, samim tim depresivni, introvertni, tako da na neki način mi je bilo super. Nisam mnogo patio tokom tog perioda. Bilo je lijepih momenata. Na primjer, nosiš masku, ne moraš se pozdravljati s ljudima s kojima ne želiš, jer te ne prepoznaju. Super meni, super njima.
Hoće li to biti unaprijed pripremljen materijal ili će na sjutrašnjem nastupu biti i malo improvizacije? Koliko Vas uopšte trenutna situacija dok nastupate inspiriše, ima li toga?
Ima naravno improvizacije. Kad god nastupaš moraš pratiti publiku i onda vidiš kako oni reaguju. Osjetiš iz iskustva da li publici leži tvoja improvizacija i dal’ si ti u momentu, jer nekad se jednostavno desi nešto. Ne možeš to logički, razumski ili srcem, to je više neka intuicija koja ti naleti i zahvaljujući njoj skontaš da li je publika pogodna za improvizaciju i da li si ti sam za to, kakvo je raspoloženje. Vidjećemo kakvo će biti veče i kako će raja biti raspoložena i samim tim, taj unaprijed pripremljen materijal, hoće li biti podložan promjenama. Sve zavisi od atmosfere.
Koliko Vam je period korone uopšte bio inspirativan za komediju, s obizom na to da smo putem medija svakodnevno slušali isključivo “crne vijesti”?
Ne znam za koga je to inspirativno. Za mene nije nužno, zato što sam ja iz rata došao, pa sam navikao na to. Tako da mi, koji smo izbjeglice, koji smo navikli na crveni krst, na izbjeglištvo, na oskudicu, inflaciju i način štednje - mi imamo drugačije razvijen mentalitet - tako da me ovo ne može zateći nespremnog. Ljudi koji nisu navikli na teže u životu, kojima je lijepo, ovo je njih najviše pogodilo, a nas koji znamo kakva može biti katastrofa, i ne toliko. Što se tiče produktivnosti, nisam ništa pisao, bukvalno sam se isključio iz komedije i ušao u neki drugi svijet frilensera po internetu, svašta nešto sam radio. Tako da sam se baš isključio iz komedije i ništa nisam radio vezano za nju.
Na Vašem nastupu ljudi će moći da prisustvuju uz određen papir - da su prebolovali koronu prije najviše 180 dana, da imaju potvrdu da su u cjelosti vakcinisani ili negativan PCR ili brzi tekst. U koju grupu Vi spadate i koliko su sve ove mjere koje se tokom turističke sezone nijesu poštovale, a sad opet dolaze na snagu, komične?
Između teorija zavjera i nekog razumskog preispitivanja države i njene moći, koliko ona smije da ulazi u našu privatnost, koliko ona smije da nas teroriše tim određenim mjerama, koliko su te mjere ustavne, koliko su legitimne, svašta tu ima. To je jedan cijeli konglomerat zvukova i glasova u glavi koji zbunjuje. Lijepa stvar u svemu tome je držanje distance, na primjer na kasi, jer vam niko ne diše za vratom u redu. Barem smo se jedno vrijeme, koliko toliko, ponašali civilizovano. To mi je bilo super. Antivakser sam, ali sam se vakcinisao. Vakcinisao sam se jer znam da moje nevakcinisanje može veću štetu da doprinese meni i ljudima oko mene, a neću da ulazim u svoje razloga zašto mislim da nije dobro. Preispitujem se za vakcinu koja mi može učiniti dobro, a s druge strane jedem viršle koje mi ne mogu donijeti ništa dobro. Neću da uzmem vakcinu jer ne znam šta je u njoj i onda odem i pojedem viršlu. Koliko je to licemjerno zar ne?
Prepoznati ste po “clean” komediji i u Vašim nastupima nema psovki. S obzirom na to da su na Balkanu one među prvima što djeca nauče, kako ste uspjeli da ih izbjegnete?
To je najlakše. Najlakše je sada opsovati i jednom, dva puta će biti smiješno. Nije da nikada nisam opsovao na nastupu, desilo se da bi autentično prenio neku situaciju ili neki događaj, ali to ima svoju funkciju. To nije da bih nužno bio vulgaran, niti želim. Nekada se zadesi da bude djece na nastupu, što ne preporučujem jer nije za njih. Dosadno će im biti. Tako da mi nije okej da sad oni čuju kako ja psujem isto kao i za cigare, nije za njih. Izbjegavam to, jer računam, što si ograničeniji, to ti daje veću kreativnost. Kao što umjetnici dobiju neki kanvas određenih dimenzija, i tu su njegova ograničenja. U te dimenzije, na primjer 50 sa 40, on treba nešto da nacrta, tako i ja. Ako imam previše prostora za stand-up komediju, rasplinuću se. Moram biti fokusiran i to mi moje ograničenje bez psovki daje dodatnu kreativnost. Mi, nažalost, nemamo više tu komunističku cenzuru što smo imali, da bi nas učinjela boljim umjetnicima. Sada možemo da pričamo sve, da pljujemo, psujemo, radimo šta hoćemo i to je neko prokletstvo današnjih umjetnika. Tako da to kako ja pišem je jedan trik za moj mozak.
Takođe Vaše nastupe karakterišu i imitacije. Koga ste to do sad najbolje “skinuli”?
Idu mi imitacije akcenata i dijalekata. Tako da mogu da skinem donekle Podgoričane, Nikšićane, Berance jer živim tu. Pa i Latinoamerikance i slično. Jezici mi idu samo tako i onda to koristim, ne pretjerujem, ali kada treba da prepričam neku situaciju ili kada upoređujem nacije i narodnosti, Jugoslaviju na primjer. Kad opisujem, na primjer, kako u Njemačkoj odgajaju djecu i kod nas, pa dajem primjere i onda koristim te akcente i imitaciju. Pošto to radim vješto, raja to voli, pa što bi prestao, ali i to je lako. To bi mi u komediji rekli da je “hack”, to je lako uraditi i onda ti to nije toliki izazov.
Šta to mora imati neko da bi bio interesantan za imitaciju?
Mora imati nešto unikatno, originalno, nešto drugačije. Unikatno i drugačije je autotjun, koliko god on bio prezren i koliko to god nema neku veliku umjetničku vrijednost. Autotjun je originalan i unikatan, toliko koliko mi pljujemo po njemu i jeste to stvarno smeće muzika. Narodnjaci su isto smeće muzika, ali imaju originalnost i autentičnost i samim tim su dovoljno interesantni za imitaciju. Ali ne uzimam samo to, nisu mi oni jedina inspiracija. Sve što ima neku svoju autentičnost pogodno je za imitaciju.
Koliko je aktuelna politička situacija inspirativna za stand-up komediju?
Jeste, ali ja nisam politički komentator. Privatno imam svoje neke stavove i mišljenje, ali ne znam kakva je ovdje politička klima, koliko su ljudi spremni. Jer ti, ako imaš neki stav u vezi s nečim, staviće te u jednu struju, a ja ne pripadam nigdje, ja sam liberalan, otvoren. Imam neke stavove gdje bi se reklo da sam homofob, da sam desničar, a imam najboljeg jarana transdžendera. Volim da se igram s idejama, filozofijama i da preispitujem to, ali mi treba dovoljno prostora da ja sebi postavim pitanje ‘A je li to okej?’. Pogotovo ovo što se nedavno dešavalo. Mi, Bosanci, koji ovdje živimo, smo već imali spakovane kofere i već su nam pasoši bili spremni. Čim čujem da je petarda pukla, ja idem odavde, ne interesuje me, vi se dogovarajte, radite šta hoćete. Tako da jeste, i te kako je inspirativna, samo što je i ozbiljna, a i ne znam bi li smio o tome pričati. Čak i na pozitivan način, ne znam koliko bi to ljudi prihvatili. Neću da dijelim svoju publiku.
Kao što rekoh, tokom pandemije u prvo vrijeme nije bilo nastupa. Zašto smo se tako lako odrekli smijeha s obzirom na to da on, kao i muzika, sve liječi?
Jesmo li ga imali i prije? To se treba zapitati. Prođite ulicom i vidite kako se ljudi ponašaju. Kakvi su im pogledi samo, to je da se naježiš. One iskrivljene face, tmurnost neka često nepotrebna i često uzrok nezahvalnosti života. Živ si, znam da ti je crnjak i znam da nikome nije lako u životu, ali imaj dovoljno dostojanstva da kažeš: ‘Dobar dan komšija. Kako si?’. Nasmij se jednom sebi, ne moraš meni. Inače smo mi uvijek bili, ne govorim samo za Crnogorce, nego i za Bosance, ‘paćenici’ s Balkana koji su jako namrgođeni, jako neljubazni, čast izuzecima. Imamo mi tu jaku pesimističnu, depresivnu crtu i onda se to vidi u našoj umjetnosti i muzici isto. EKV je jedan od najpoznatijih rok bendova u bivšoj Jugoslaviji. EKV je totalni crnjak od benda. To ako slušaš, hoćeš da se ubiješ, ali genijalni su. Međutim, oni oslikavaju otprilike našu duboku kolektivnu i nesvjesnu depresiju, a najbolji su.
Dosta svoju karijeru vežete za ovo podneblje. Koliko je uopšte stand-up kao umjetnost napredovao kod nas, i sem Vas, Andrije Dabovića i Đura Franete, ima li još komičara koji bi mogli da popularizuju ovu umjetnost?
Opet ću reći onu klasičnu podgoričku uzrečicu: ‘Sve ti je to individualno’. Mislim da je sve to pojedinačni rad na nekoj vlastitoj ličnoj karijeri, ako ona i postoji, jer ne možeš ti živjeti od ovoga. Rekao sam već, svi mi radimo kao “slobodni strijelci”, neke poslove sa strane i ne znam treba li se popularizovati. Ako bi to krenulo da bude meinstrim, onda bi bio na Pinku i onda smo ga ugasili. Drago mi je što to nije postalo mainstrim. Opet ponavljam, to je andergraund, zato što kad bi postalo mainstim svako bi se bavio tim, a onda ovo što ja radim ne bi imalo toliku važnost. Tako da sam ja, možda, malo sebičan i možda mi odgovara ova situacija.
Glavni producent pobjegao s novcem od serije “Van dometa” ekipa uskraćena za honorar
Upravo vas trojica, Dabanović, Franeta i ti ste radili seriju. U pitanju je bio sitkom i snimljena je prva sezona. Šta je s tim projektom, hoće li biti nastavaka?
Cijela se ekipa raspršila, međuljudski odnosi su katastrofa u cijelom tom timu. Glavni producent, koji je radio to, je pobjegao u neku stranu zemlju, a ja kinte nisam dobio za to. Raja koja me prepoznala na ulici da dođe i da mi kaže ‘E, Marko, jesi ti glumio u onoj seriji?’, možda bih imao tri eura, da sam euro dobio za svaki put. Međutim, bez obzira na to, raja me pita šta je bilo s tim i ja im kažem da je to klasična naša domaća priča - korupcija, mito, kriminal. Jako lijepa ideja koja se rodila postala je katastrofa. Uglavnom, centa nisam dobio za to. Dok neki ljudi koji su bili u jako lošoj situaciji, neću da spominjem ko je u pitanju, ali jednom članu je žena oboljela od raka i završila je na onkologiji, možda je mogla riješiti tu svoju situaciju da je, na primjer, otišla na liječenje u Tursku ili nešto drugo. Odrekao bih se svog honorara da ta žena dobije novac, ali ona nije dobila pare zato što je glavni lik koji je trebalo da podijeli te pare otišao, pobjegao. RTCG manje više, nije nešto to pretjerano promovisala, ali lijepo je što su nešto emitovali iz domaće produkcije. Tako da imam jako gorak ukus poslije toga, ružan. Ne gledam tu seriju i kad je vidim samo prebacim, jer mi mrak padne na oči. Jedna lijepa ideja, nažalost, zbog gramzivosti, pohlepe, ljubomore, zavisti, korupcije, lopovluka je jednostavno pala u vodu, kao i mnogi projekti do sada. To je razlog zašto mnogi talenti ne uspiju i to ne samo u Crnoj Gori, nego i u regionu. Dosta sam ćutao o tome i rekao sam sebi da neću više ćutati.
( Anđela Flis )