Može li se globalizacija popraviti

U odličnoj, upravo objavljenoj knjizi, Šest lica globalizacije, Anthea Roberts i Nicolas Lamp opisuju 6 dominantnih narativa o globalizaciji i svemu što je u procesima globalizacije bilo dobro ili loše. Uz minimalne intervencije oni izlažu ključne elemente svakog od razmatranih narativa, onako kako bi to učinili njihovi zagovornici, da bi u drugom delu knjige ispitali preklapanja i razlike između njih.

Ovde ću izložiti sažeti pregled tih 6 narativa, ne govoreći o njima eksplicitno, zato što su svi već dobro poznati široj javnosti i zato što se nadam da će moja kritika svakog ponaosob dovoljno osvetliti njihove ključne elemente.

Prvi pristup globalizaciji koji Roberts i Lamp razmatraju jeste pogled koji zastupa establišment. Sa ovog stanovišta, globalizacija će na kraju svakako doneti korist svim učesnicima, iako dobit može biti neravnomerno raspodeljena i biće potrebno dosta vremena da se realizuje. Ovaj narativ služi pre svega potrebama samog establišmenta, na primer, kada se zanemaruje činjenica da se SAD nisu obogatile poštujući načela slobodne trgovine, već primenjujući hamiltonovski protekcionizam, ili da neki od trgovinskih sporazuma zaključenih posle II svetskog rata nisu bili motivisani zaštitom slobodne trgovine ili potrebama „liberalnog međunarodnog poretka“, već strateškom ambicijom SAD da učvrste snažnu nezavisnu mrežu zemalja „Slobodnog sveta“ (koji je zgodno definisan tako da uključuje sve režime koji nisu komunistički, bez obzira na unutrašnju politiku). Glavni adut ovog narativa je to što s pravom može isticati činjenicu da je ekonomsko povezivanje različitih zemalja posle 1980. doprinelo udvostručavanju svetskog proizvoda i potrošnje roba i usluga po glavi stanovnika.

Levičarski narativ (koji u mom tumačenju obuhvata ono što Roberts i Lamp opisuju kao „populistički“ levičarski narativ u maniru Bernie Sandersa i Elizabeth Warren, kao i narativ fokusiran na monopolističku „korporativnu moć“) na više načina je najkonzistentniji. Ovaj narativ nudi dve uverljive teze: (1) unutrašnja politika svake zemlje danas je prilagođena potrebama pojedinaca bogatih kapitalom i onih koji ostvaruju visoke prihode, i (2) politike koje im idu naruku omogućile su velikim kompanijama da steknu status monopsonista na tržištu rada (kao jedini lokalni poslodavci) i izbegnu plaćanje poreza u odgovarajućim iznosima. Osim što su obe pomenute tvrdnje tačne, one ispravno ukazuju na političke korene procesa propadanja srednje klase. Taj proces je u velikoj meri (u nastavku ću se vratiti na ovu ogradu) posledica moći bogatih kompanija i pojedinaca da prilagođavaju zakonske okvire sopstvenim potrebama i izbegavaju plaćanje poreza. (Čitanjem Wall Street Journala lako ćete otkriti čime je definisan pogled na svet ove kategorije ljudi. Za njih postoje samo dve promenljive od značaja: koliko tržište „raste“ i koliko se porezi smanjuju.)

Ogradu „u velikoj meri“ upotrebio sam s razlogom. Smanjivanje populacije i opadanje relativnog dohotka zapadne srednje klase nije posledica samo promena u unutrašnjim politikama. To se događa i zato što je globalizacija omogućila kompanijama da se sele na jeftinije lokacije (gde su plate niže) i da domaću proizvodnju zamenjuju jeftinim uvozom.

Zagovornici ovakvog tumačenja globalizacije nailaze na probleme kada se treba pomiriti sa činjenicom postojanja prećutne koalicije između kapitalista bogatog sveta i siromašnih ljudi u zemljama u razvoju. I jedni i drugi su na dobitku zahvaljujući zameni skupih zapadnih radnika jeftinijom radnom snagom. U poglavlju o narativu korporativne pohlepe, veoma preciznu kritiku mehanizama koje velike zapadne korporacije koriste u pokušaju da izbegnu plaćanje poreza prate neuspeli pokušaji da se pokaže da su NAFTA i slični aranžmani pogoršali situaciju radnika u siromašnim zemljama i da otuda još postoji poklapanje interesa radnika u bogatim i siromašnim zemljama. To je veoma teško odbraniti. Loše plaćeni poslovi iz zapadne perspektive često su veoma dobro plaćeni poslovi iz perspektive siromašnih zemalja. Radnici u Vijetnamu, Tajlandu, Etiopiji ili Peruu nemaju ništa protiv rada za severnoameričke ili evropske ili kineske kompanije, jer je u velikom broju slučajeva jedina alternativa koju imaju na raspolaganju nezaposlenost ili puko preživljavanje u samozaposlenju. Pokušaji izgradnje neke vrste međunarodne solidarnosti radnika propadaju na teškom terenu ličnih interesa.

Ali taj problem ne dotiče one koje Roberts i Lamb nazivaju „desničarskim populistima“. Desničarski populisti praktikuju konzistentan pogled na svet. U njihovom svetu dobrobit stranaca nema nikakvog značaja (zato im je nevažno da li meksički radnici imaju koristi od slobodne trgovine). Drugo, ideal kome treba težiti je nacionalna kulturna homogenost – uglavnom fiktivna rekreacija sveta iz 50-ih i 60-ih godina 20. veka. Oni nemaju problem s manjkom intelektualne koherentnosti. Problem s desničarskim populistima je u tome što vole one delove globalizacije koji im obezbeđuju jeftinu robu, ali im se ne dopada gubitak dobro plaćenih poslova, što je preduslov za pristup jeftinim robama. Drugim rečima, oni žele da u isto vreme kupuju jeftine HD televizore i rade u proizvodnji na poslovima koji se plaćaju 50 dolara na sat. Te dve stvari nije moguće imati u isto vreme. Zato desničarski političari, poput Trumpa, mogu uz mnogo buke najavljivati poteze koji će teren međunarodne trgovine prilagoditi potrebama njihovih zemalja, ali ne mogu pobeći od globalizacije. Njihovo protivljenje globalizaciji ostaje na verbalnom nivou; vezani su za jarbol globalizacije privlačnošću visokih realnih dohodaka do kojih se stiže potrošnjom jeftinih roba. Zato desničarsku opoziciju, po mom mišljenju, ne treba shvatati previše ozbiljno.

Samo ukratko ću izložiti preostala dva narativa. Geoekonomski narativ globalizaciju shvata u okviru nacionalnih interesa. To nije privlačan pristup, ali je u sebi konzistentan. Za njegove zastupnike nema dobre ili loše globalizacije. Postoje samo globalizacija koja je za Sjedinjene Države dobra i globalizacija koja je za SAD (ili bilo koju drugu zemlju) loša. To im omogućuje da se bez teškoća pomeraju sa pozicije upotrebe moći za ekstrakciju prava intelektualne svojine na upotrebu moći da se deljenje prava intelektualne svojine spreči; ili sa zalaganja za unapređenje standarda rada na protivljenje unapređenju ovih standarda. Intelektualna nekonzistentnost ove pozicije na praktičnom nivou objašnjava se punom konzistentnošću na jednom višem nivou.

Poslednji narativ pripada tipu koji poručuje da se „svi (bez obzira na naciju, dohodak, klasu, rod, rasu itd) nalazimo u istom čamcu. O ovom narativu ne može se mnogo reći, osim toga da za razliku od svih ostalih uspeva da u isto vreme bude potpuno intelektualno nekonzistentan i krajnje neodređen u nuđenju mogućih puteva da se naša situacija poboljša.

Na kraju, uzimajući u obzir sve što su autori rekli, može li se globalizacija popraviti? Jedini narativ koji u tom pogledu obećava jeste onaj koji autori (po mom mišljenju pogrešno) opisuju kao „populistički“ levičarski narativ. Ovaj narativ ključne probleme identifikuje na nivou nacionalnih politika, unutar nacionalnih političkih sistema, pa se, bar u ravni teorije, može fokusirati na uočene nedostatke i pokušati da ih otkloni. Ipak, verujem da ni njegovi zastupnici ne mogu biti previše optimistični zbog prirodne sklonosti globalizacije da u domenu kretanja kapitala i trgovine prednost daje jeftinijim proizvođačima, onima koji uglavnom ne pripadaju zapadnoj srednjoj klasi. Ipak, ovaj pristup nudi mogućnost da se politička i ekonomska moć 1% najbogatijih ograniče, da se osigura finansiranje javnih dobara, da se povećaju porezi za velike kompanije i bogate i da se tako, konačno, poboljša politička klima unutar svake zemlje ponaosob.

(Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

( Branko Milanović )