Autobuske stanice širom manjih gradova u Srbiji vrve od roditelja i brucoša koji se uz suze i osmeh prvi put rastaju početkom oktobra.

Porodični ručak nedeljom popodne zamenjuje priprema za put, pakovanje hrane u plastične kutije i haotična atmosfera u strahu od kašnjenja na autobus.

„Čitav život sam se pribojavala tog trenutka, dana kad moja ćerka bude odlazila.

„Imala sam pomešana osećanja - ponos zato što ona pravi jedan stepenik više u životu, a s druge strane - prazninu", priča Nađa Blagojević iz Šapca.

Njena ćerka Tijana se nedavno zbog fakulteta preselila u Novi Sad.

• Ovo su učenici i studenti iz Srbije koji osvajaju svet
• Da li je pandemija preokrenula „odliv mozgova" iz Srbije
• Strani studenti u Srbiji: Povratak nesvrstanih

Normalno da roditelji osećaju tugu, strah i nezadovoljstvo, ali u isto vreme sreću i ponos, kaže Miljana Vorkapić, sociološkinja i psihoterapeutkinja.

„U redu je istovremeno proživljavati prijatne i neprijatne emocije", kaže ona.

Ove akademske godine se na svim visokoškolskim ustanovama i nivoima studija u Srbiji upisalo 241.605 studenata.

„Pusta kuća"

Nedelja je u kući Blagojevića prethodno bila dan kada je cela porodica na okupu - a sada prolazi u spremanju za put.

Nađa se priseća vremena kada je ćerka njene prve komšinice krenula na fakultet pre sedam godina.

„Komšinica mi je tada rekla: 'Ja uđem, a ono pusta kuća'.

„Meni je to toliko bilo strašno, da sam tu rečenicu zapamtila - a sad je razumem", kaže Nađa.

Pre nego što je Tijana otišla, dodaje, bila je zaokupljena time da joj u novom stanu obezbedi sve pogodnosti koje ima kod kuće i da joj „ništa ne fali".

„Kad smo je vozili na stanicu prvi put, samo sam pratila njenu reakciju - vodila sam se osećajem da ukoliko je ona srećna i ja sam", navodi.

Posle toga je, kaže, odjednom osetila „prazninu, čežnju i nedostajanje".

„Došla sam kući, legla u njen krevet i plakala", navodi ona pokušavajući da zadrži emocije.

Kako vreme prolazi, Nađa kaže da joj je sve teže.

Nedostaju joj male, svakodnevne stvari i rutina.

„Na primer, da me vikne iz sobe, da me zove da idemo u kupovinu ili da je čujem kako peva po kući.

„Fali mi da se ispričamo i smejemo", kaže.

Čudno joj je kada vidi Tijaninu stolicu praznu za vreme ručka.

Međutim, ona je ceo život pripremala i sebe i ćerku za taj trenutak.

„Ona treba da se školuje, prati snove i ostvaruje ih - tek ne bih bila srećna da ona sedi pored mene, tužna i da ne uradi ništa u životu.

„Ne bi bilo normalno da mi je svejedno, ali ne treba da se ponašamo kao da je odlazak na fakultet katastrofa, to je prelepa stvar", navodi.

„Deca postaju gosti'

Za razliku od Nađe, Rozita Popović iz Nove Varoši je odavno ispratila decu na fakultet - sina pre devet, a ćerku pre pet godina.

Kaže da u njenoj porodici tada nije bilo „previše drame".

„Verovala sam da moja deca idu na bolje i bila sam u pravu.

„Otišli su da se školuju i ponosna sam što su završili fakultete, rade poslove koje vole i pokušavaju da se ostvare profesionalno, emotivno i na svaki drugi način", navodi Rozita.

Ona i njen suprug su bili pripremljeni na to.

„Zajednička osobina svih roditelja iz provincije jeste da čim se odlučiš da oformiš porodicu, svestan si da već za najkasnije 19 godina to dete odlazi od kuće.

„Ti se čak raduješ tome, jer ako to nije tako, dete u stvari nije uspešno zato što ovde nema perspektive", objašnjava.

Kaže da odlazak na fakultet nije toliki šok, kao spoznaja da se više nikad neće vratiti.

„Svestan si da ćeš od tog dana da viđaš dete za praznike, na dva-tri dana.

„Kad napusti kućni prag, shvataš da tvoje dete posle kući dolazi kao gost", navodi Rozita.

Dodaje da roditelji u provinciji žive sa tom činjenicom.

„Od trenutka kad dete pođe u školu mi štedimo i sve naše ciljeve usmeravamo za dan kad ono odlazi - da imamo dovoljno novca, da se eventualno neko stambeno obezbedi.

„Mi 20 godina unapred razmišljamo u tom smeru", kaže.

Dodaje da bi joj emotivno teže palo da se vrate, zato što bi to značilo da nisu uspeli.

---

Nastava na daljinu iz ugla studenata:

---

Kako roditelji da se izbore sa sindromom „praznog gnezda"?

Odlazak dece od kuće je normalan tok u razvoju porodice, objašnjava Miljana Vorkapić, sociološkinja i psihoterapeutkinja.

„To je jedan lep događaj u životu, a mi kao roditelji bi trebalo da budemo spremi na to da će naša deca u jednom momentu da odrastu i da nas napuste", navodi ona za BBC na srpskom.

Dodaje da se tada često javljaju neprijatne emocije kod roditelja koji su nespremni za taj korak, ali da postoje načini da se one prevaziđu.

1. Osloniti se na dobre osobine kod dece

Važno je decu tokom celog odrastanja posmatrati kao zrele i samostalne jedinke koje mogu mnogo toga da urade, kaže Vorkapić.

„Oni su sa 19 ili 20 godina već mladi ljudi koji samostalno donose mnoge odluke i spremni su za odlazak od kuće.

„Moj predlog je da roditelji pronađu snage njihovog deteta, a znaju ih, i da se jednostavno oslone na to", navodi.

Dodaje da bi roditelji trebalo da veruju u decu, njihove sposobnosti, odlučivanje i procenu.

Tako je i Nađa imala trenutak u kom je shvatila da njena ćerka postaje odrasla.

„Ona više nije pod mojim okriljem i ne mogu direktno da utičem na nju, ali ostaje uticaj prethodnog vaspitanja", objašnjava.

2. Zadržati povezanost i razgovarati često

Studenti neradnim danima posećuju roditelje, ali koliko često, zavisi od udaljenosti fakulteta i rodnog mesta.

Bilo bi dobro da izvesno vreme posle selidbe dete redovnije vikendima dolazi kući, kaže Vorkapić.

Dodaje da bi roditelji u početku trebalo više da se čuju sa decom, šalju poruke i svakodnevno komuniciraju.

„Ukoliko je dete živelo sa vama, vi ste na dnevnom nivou razmenjivali neke informacije.

„Izgleda zaista strašno ako dete odjednom nije tu", predlaže ona.

• Nisu dozvolili da ih zaustavi pandemija: „Mladi ljudi što menjaju svet na bolje“
• Kako je „žrtva studentske solidarnosti“ postala simbol beogradskih akademaca
• Da li su mladi u Srbiji u pravu kada na prvom poslu traže dobru platu

Tako i Tijana posećuje roditelje u Šapcu svakog vikenda.

Nađa subotu i nedelju sada opisuje kao „praznike".

Osim toga, stalno razgovaraju telefonom.

„Redovno mi priča šta se dešava, šta je bilo na predavanjima i sve pojedinosti", navodi.

3. Posvetiti se partnerskom odnosu

Kako će roditelji podneti odlazak deteta zavisi i od toga kakav je partnerski odnos roditelja, koliko su roditeljstvo i na koji vremenski period bezuslovno stavljali pre uloge partnera, kaže Vorkapić.

Deca najčešće odlaze iz manjih gradova u veće da studiraju sa 19 ili 20 godina.

To znači da su roditelji skoro dve decenije imali jednu ulogu koja se sad menja, objašnjava Vorkapić.

„Sada ponovo postaju prvenstveno partneri.

„To je vreme kada oni treba da se posvete jedno drugom", kaže.

4. Ispuniti vreme

Druge obaveze, razonoda ili pažnja usmerena na partnerski odnos su stvari kojima bi roditelji mogli da popune vreme koje ostaje prazno nakon odlaska deteta iz kuće, kaže Vorkapić.

„Potrebno je da roditelji na drugačiji način strukturišu svoje vreme, jer dok god su deca prisutna u kući, vreme se popunjava na određeni način", navodi.

5. Preusmeriti pažnju na mlađe dete

Reakcija roditelja na promenu koju donosi selidba umnogome zavisi od toga da li je u pitanju starije ili mlađe dete, ističe Vorkapić.

„Kod prvog deteta uvek postoji nepoznanica, te odlazak bude protkan emocijama kao što su strah i zabrinutost.

„Ali u tom slučaju, roditelji i dalje imaju prostora da pažnju usmere na decu koja su još sa njima", navodi.

Dodaje da kod odlaska najmlađeg deteta nastupa nova faza u razvoju porodice, a to je faza „praznog gnezda".

„Mislim da je najteža kombinacija roditeljima jedinaca", kaže.

Nađa ima mlađeg sina koji ide u šesti razred osnovne škole.

Zbog njega lakše podnosi Tijaninu selidbu u Novi Sad zato što im „kuća nije pusta".

„Još imam svrhu i o kome da brinem, njemu sam potrebna.

„Znam da ima još takvih majki koje svrhu i razlog postojanja vide u tome da brinu o detetu", smatra.

Pomešana osećanja i prilagođavanje

Normalno da roditelji osećaju tugu, strah i nezadovoljstvo, kaže Vorkapić, ali u isto vreme sreću i ponos.

Dodaje da je u redu istovremeno proživljavati prijatne i neprijatne emocije.

„Ne mora jedna promena ili pojava koja je ispred nas nužno da nosi samo jedan set emocija.

„Sve one zajedno su u službi prilagođavanja na promenu", navodi.

---

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

( BBC Serbian Svi članovi )