Slivanje strave

Odlučio sam da tekstove pišem naopako - od kraja ka početku, ali i naopako u smislu suprotno od shvatanja većine, što je „zlo i naopako“. Ovo radim da bih spasio poentu od sopstvene opsesivno-kompulzivne navike da uskačem u digresije kao dijete u svaku svakcijatu baru na koju naiđe. Ne želim da čitalac pati, niti ću ikoga više da “barim” i postupno objašnjavam ono što im se na kraju ionako neće svidjeti.

Dakle, homoseksualnim parovima treba omogućiti sklapanje braka i usvajanje djece. To je njihovo pravo koje, doduše, zahtijeva izvjesna formalna prilagođavanja od strane ustavotvorca i zakonodavca - kroz promjenu definicije braka i nekih odredaba Porodičnog zakona, ali nepovredivo pravo koje kao takvo proističe iz načela na kojima su zasnovani savremeni demokratski ustavni sistemi - načela jednakosti građana pred zakonom i načela zabrane neposredne i posredne diskriminacije.

Ovo će se desiti prije ili kasnije, i znate šta - za to nam ne treba „delorian“; osvrnimo se odmah tu oko sebe i vidjećemo budućnost iz koje nema povratka. Većina evropskih zemalja ozakonila je slobodu ljudi da žive sa kim žele i onako kako žele. Ova „bludna i razvratna“ društva su ona sa kojima želimo da živimo u zajednici naroda koju karakterišu najviši dometi poštovanja i zaštite prava čovjeka od kad je nekome palo na um da ljudska bića to i zaslužuju.

- Mada, mogli bismo samo da budemo bogati kao oni i to da nas policija ne bije kad stigne, a ovo sa „pederskim“ pravima ipak da zaobiđemo, jer kod nas je to uvijek bilo sramota... ma, nije ga ni bilo, bez u vojsci možda... i to su drugi narodi i narodnosti činili, mi bi eventualno samo gledali... i ne moramo baš sve „tuđe“, onako-nekritički, da usvajamo. Pa, evo Mađari, Poljaci... tamo su, a vode svoju politiku i šta im fali? A i gdje je kraj tim pravima? Hoće li poslije toga i pedofili i zooofili moći da se „žene“? Ma, pušti! Neđe ipak treba podvući crtu, pa je li?

- Jeste. Crta je davno podvučena, a podvukao je onaj isti racionalni i ljudski razlog koji je zabranio ubistvo, pa isto kao što ne predstavlja slobodu ubiti čovjeka, tako nije sloboda prisiliti drugog na nešto ili iskorišćavati njegovu nemoć, a to je u srži bića krivičnih djela „pedofilije“, tako da pedofilija ne stoji, niti će ikada stajati u redu za ozakonjenje.

- Dobro, O.K. eto im nek se „žene“, to smo im i priznali, vidio sam, ali djecu im ne treba dati.

- Da, naše pravo je prihvatilo tzv. tranzicioni model ozakonjenja homoseksualnih zajednica kroz „životna partnerstva“, koja su u odnosu na brakove diskriminisana upravo u pogledu mogućnosti usvajanja djece, što je paradoksalno imajući u vidu da je po našem zakonu moguće, odnosno da nije nemoguće to da homoseksualac kao i svaki drugi pojedinac bude usvojilac - izuzetno, ako je to u najboljem interesu djeteta. Recimo u Velikoj Britaniji (u Škotskoj nešto kasnije) je od 2002. godine zakonski moguće da homoseksualni partneri usvoje dijete, što je dvije godine prije nego što im je uopšte i omogućeno pravo na „građansko - životno partnerstvo“ i čak 12 godina prije nego što im je omogućeno pravo da tu sveobuhvatnu zajednicu života nazovu jednostavnim imenom na koje smo svi navikli - brakom. Neki članovi britanskog parlamenta su izglasavanje zakona o usvajanju djece od strane homoseksualnih parova (Adoption and Children Act 2002) objašnjavali time da se zapravo u tom slučaju i ne radi o nekom ekskluzivnom gej-lezbijskom pravu, već o pravu i interesu djeteta kojem je uskraćena roditeljska briga da mu društvo pruži što više mogućnosti da tu tešku životnu barijeru što uspješnije i u najvećoj mogućoj mjeri prevaziđe. Kada je u pitanju interes djeteta, odnosno najbolji interes djeteta, koji je kao pravni standard propisan u našem zakonu, nema (valjda) potrebe posebno naglašavati da je to istovremeno i najpreči društveni interes, kao i to da dijete koje ima priliku da se ostvari u životu predstavlja glavni „resurs“ jednog uređenog i srećnog društva. Porodica je, u tom smislu, faktor koji opredjeljujuće utiče na životni put djeteta i njegovu ličnu sreću.

Ako sve ovo imamo u vidu, postavlja se onda pitanje zašto bi neko, pobogu, smatrao da su ljudi homoseksualnog identiteta ili opredjeljenja nedostojni, pa im ne treba „dati“ da „sklope“ zakonitu vezu nazvanu brakom ili da partnerskim usvojenjem zasnuju porodicu? Brak se ne „anulira“ valjda na taj način, odnosno, roditeljstvo se, valjda, ne ugrožava zakonskim stvaranjem odnosa koji „imitira“ roditeljstvo usled nedostatka prirodnog roditeljstva! Biće da je u pitanju teško raskidiva veza, vjerena bukagijama konzervativizma, nas i naše poslovične sklonosti ka tvrdoglavom odbijanju da makar budemo otvoreni za mogućnost da nešto što nam je nepoznato ili nedovoljno poznato bude normalno i prihvatljivo. To je kao strah od daljinskog upravljača ili još bolje, neki difuzno-lebdeći strah prouzrokovan praiskonskim grijehom nekog od predaka nam, nakon čega smo dobili kolektivnu kaznu koju, kao takvu, niti smo zaslužili, niti je možemo odslužiti.

Da bismo razbili „prokletstvo“ treba nam onda malo više onog pravog agonskog junaštva - da damo sebi šansu i čojski se suočimo sa sopstvenim - ličnim predrasudama i predrasudama zajednice kojoj pripadamo. Ili da „slivamo stravu“?!

Autor je advokat

( Radovan Bato Furtula )