Niža sila

Imam pregršt, četiri rukoveti takoreći, tekstova o Kriznom štabu, koje nisam nikome poslao, svaki sam se put podvrgavao autocenzuri - da ne ogrešim dušu o ljude, a samo zato što ne mogu da proniknem u to kako razmišljaju i zašto se vladaju tako kako se vladaju.

Mene kad bi Vlada imenovala u Krizni štab za muziku (nema baš puno kriza u kojima bih ja bio od pomoći), ili bi moja reč bivala presudnom, ili bih rekao: „Zašto ste me zvali i ukazali mi toliko poverenje i toliku počast!? Predočio sam indeks zabranjenih klišea, kako verbalnih, tako i čisto muzičkih, da zaštitim nejač od prostakluka, od nespornog, nesnosnog kiča i od već uveliko ukalupljene muzičke nakaznosti, i ne može Vesić da ismeva moju preporuku i da razmetljivo, sa dikcijom koja je takva kakva je, ponavlja kako Grad umnogome živi od muzike i za muziku, te da baš to što sam nabrojao kao muzičku sramotu, opscenost i gadež pomaže ljudima da prebrode koronu, i daje smisao njihovim odlascima u takozvane lokale sa živom muzikom!“ Rekao bih: „V takom sluchae, ja odoh! Neka cveta hiljadu nakaradnih paramuzičkih cvetova! Odiljam se, moja vilo: dobio sam tri sadnice duda i moram da im odaberem prikladna mesta u avliji, a možda i na sokaku!“ Ukratko, ili bi bilo po mome, sve, bilo da sam stečajni upravnik za muziku ili zarazu, ili bih demonstrativno otišao rekavši javno onima kojima su me imenovali pa nipodaštavali: „Odlučujte onda sami, ionako sve najbolje znate, ali ćete vi biti krivi za pokolenja koja odrastaju uz takvu muziku: onaj ko takvim tvorevinama ozledi jednu dušu pozledio je čitavo čovečanstvo!“

Ili bih - čudni su putevi ne samo Gospodnji, nego i nas grešnika - rekao: ko sam ja da se odreknem ovolikog novca koji mi država daje! Plaća me doista neiskreno, jer se samo gradi da je rada suzbiti zagađenje, makar u kak se veli etru, jer prenebregava bezdušno i bestidno da se žitelji glavnog grada doslovno truju svakim novim udahom, ali, čak i ako sam ne verujem u delotvornost muzičke inkvizicije na čije sam dično čelo baš ja postavljen, država mi odranije duguje toliko da se to, ah, ne da ni izračunati, ni iskazati, te mi ovo obeštećenje, proisteklo iz moje stručnosti, itekako pripada, i ne treba ni jednu jedinu noć da se preispitujem profitiram li ja na nečemu oformljenom reda radi, da li se sramotim sarađujući sa Vladom.

&

Ukoliko bih u Krizni štab za muziku ušao nekoristoljubivo, da higijenu zastupam pro bono, ali me u Štabu niko ne zarezuje, moja kolaboracija sa državom okončala bi se naglo i neopozivo, a tako se ne završava bitisanje Kriznog štaba, i laknulo mi je kad sam od istoričara Protića doznao da pripadnici Štaba primaju po četiristo hiljada dinara mesečno, aha, nije vam istorija samo krunisanje toga i toga, istorija je i ono što nam se dešava ove i prošle godine, istoričar, premda penzionisan, nije nagađao, kao mi što radimo - ma, znaš šta, ili su debelo plaćeni, ili su na neki drugi način potkupljeni, ili su, ko zna, možda nekako i ucenjeni da budu paravan za državinu samovolju i bezdušnost - nego je preteča Marka Đurića obelodanio kolika je ta krizna novčana potpora; bilo bi još uverljivije je da rekao tristo devedeset dve hiljade i šeststo četrnaest dinara, ali i ovako đuture i okruglo zazvučalo je verodostojno, i šta je četiristo hiljada, podeljeno sa sto sedamnaest (evra), puta osamnaest (meseci), šezdeset i nešto hiljada evra, pa kapetan Dragan, koga Vrhovni komandant ne znam zašto već jednom ne unapredi u viši čin, dobio je na ruke trideset hiljada evra, auto i stan, članovi Kriznog štaba imaju još dosta da kriziraju (moralno) pre no što dostignu milost koja se spustila na beretku i epolete Kapetan Dragana, ali našto upoređivati te za državu neznatne izdatke, predsednica Vlade je otkriće Protićevo osporila, usput potkačiv vrhušku mrskog DOS-a koja ni dve decenije nakon zasluženog kraha ne može prestati da sanja apanaže: niko dakle u Štabu (koji nije bio kadar, ili nije bio rad da se suprotstavi razularenoj vesićevštini) nije dobio nijedan dinar, sami volonteri koje istoričar tereti za tešku preplaćenost i za preteranu pokornost nisu koliko vidim pripretili da će tužiti građanina St. Protića, a i kako bi ga tužili, za šta, za klevetu ne bi išlo, jer nema ničeg ružnog ako si za odgovoran i opasan posao pošteno plaćen; da ga tuže zbog duševne patnje koju im je svojim knjigovodstvenim otkrićem naneo, ni to ne bi bilo lepo, čak i ako predsednica Vlade govori istinu: pa i vi ste, braćo krizna, izazvali dosta patnje nama koji smo mislili da, dok zaraza hara i razbuktava se, država mora slušati vas, a ne vi nju.

(Peščanik.net)

( Ljubomir Živkov )