Brus Dikinson promoviše memoare: Svaki album treba da bude potraga za Svetim gralom

“Ja baš i ne volim da čitam autobiografije”, kaže Brus Dikinson, frontmen hevi metal grupe “Iron Maiden” koji ovih dana promoviše svoje memoare. „Zato sam, kad sam odlučio da napišem svoju, bacio pogled na nekoliko tuđih. Pošao bih u knjižaru i nisam kupovao knjige, nego bi ih nasumično otvorio i mislio: 'OK, ovo izgleda kao šoping lista, a ovo je dosadno'. Jednostavno idete kroz sve te biografije poznatih i mislite kako su površni i očajni“, objašnjava muzičar u intervjuu za „The Rolling Stone“.

Srećom po njega, Dikinson ima dovoljno smisla za humor da učini svoju knjigu pod nazivom „What Does This Button Do?“ jednako zabavnom i otkrivajućom. Pjevač u njoj priče o slavi “Iron Maidena”, solo koncertima u ratom razrušenom Sarajevu i padanju sa bine prepliće sa uvidima u njegov život van muzičkog biznisa - bilo da je u pitanju vožnja aviona, radio šou koji vodi ili pisanju romana i scenarija a u posljednjem poglavlju osvrće se i na svoju borbu sa rakom koja mu je umalo ugasila karijeru.

Cijelu posljednju deceniju ljudi su ga molili da napiše memoare, ali je Dikinson odbijao to, smatrajući da je još rano. Predomislio se upravo nakon što je preživio borbu sa rakom.

„To i nije loš kraj za knjigu. Nije da planiram da se odjavljujem uskoro sa ovog svijeta, već je to početak potpuno novog poglavlja u tvom životu. Zato sam mislio - imam kraj, a napisati početak će biti prilično lako. I tako sam počeo da zapisujem svoju priču“, objasnio je pjevač.

Koja si pravila postavio sebi kada si počeo da pišeš?

Nisam imao nikakav problem da otkrijem stvari o sebi, ali nije moj posao niti je moralno da otkrivam nešto o drugim ljudima što oni sami ne bi željeli. To nije njihova knjiga. Takođe sam izostavio i supruge, djecu i razvode jer na neki način nije knjiga ni o njima. Jer kada ste poznata ličnost, bez obzira sviđa li vam se to ili ne, što god kažete u knjizi, imaće ogroman uticaj na druge ljude.

Da li ti je bilo čudno da pišeš o svojim starim djevojkama, ali ne i o svojoj supruzi?

Mislim da ako ubaciš brak u priču, automatski ćeš morati i da ubaciš razvod i slične stvari. To je dio života, ali nije dio koji je relevantan drugim ljudima i ne vidim poentu da se te stare rane ponovo otvaraju. Poenta knjige je da ispriča dobre priče.

Kada si pisao o svom djetinjstvu, naveo si da su te maltretirali u školi jer si bio nizak. Kad se osvrneš na svoj život kako ti izgleda kako te je oblikovao?

Kroz tuče izbrusiš neku vrstu svoje moralnosti. Boriš se da odbraniš ono što misliš da je ispravno, ne biješ se samo radi tuče. Ja nisam baš ljubitelj agresivnih ljudi koji zauzimaju previše prostora u barovima. Često sam ljutio ljude tako u školi nazivajući ih pogrdnim imenima. Ne bi trebalo da radiš takve stvari, ali jednostavno radiš.

Moj sin je upadao u nevolje jer je govorio istinu ljudima. Pokušao sam da mu objasnim da takve stvari ne bi trebalo da priča, čak ni ako su istinite. On me pitao zašto, a ja sam mu odgovorio: „Komplikovano je, to je dio odrastanja“.

U knjizi pominješ par situacija gdje bi volio da si držao jezik za zubima, kao kada si rekao da je “Iron Maiden” bolji bend od “Metallice”. Što danas misliš o takvim izjavama?

Gledajte, meni je sasvim jasno da kada izjavite nešto za novine, ljudi će se hvatati za djelove te izjave. To sa “Metallicom”, mi imamo sjajan odnos sa njima i uopšte nije poruka bila upućena njima već ostatku svijeta. U smislu da smo se vratili i da smo vrlo ozbiljni, toliko da smo spremni da izjavimo neke lude stvari i izazivamo vas da otkrijete da li je to istina. Ja sam frontmen, to je moj posao, to je ono što ja radim. Da li je arogantno? Jeste. Ali kada si frontmen “Iron Maidena” moraš povremeno da budeš arogantan, to ti je u opisu posla. Da li je Mik Džeger arogantan? Da, vjerovatno jeste, pobogu pa to je Mik Džeger. Da li pravim razliku između sebe na bini i sebe na ulici? Da.

Kako bi opisao tu razliku između života van bine i na njoj?

To je kao da imaš neki unutrašnji balon. Ti hodaš okolo normalno sa tim stanjem u svojoj glavi koje niko ne vidi. I kada izađeš na binu moraš da naduvaš taj balon i da dozvoliš svakome u publici da ga dotakne. A kad to počne, onda što je veće mjesto veći je balon. Na kraju koncerta taj balon se smanji i vi se vratite u normalu sa ostatkom čovječanstva. Treba vam par sati za to, pravo da vam kažem.

Zapravo, neki ljudi to nikada ne uspiju i onda počnu da se drogiraju ili što li već, kako bi se prilagodili toj tranziciji. Jer taj balon je stvaran i trajan i ljudi zbog toga ne umiju da imaju normalne razgovore sa drugima. „Hej, vidite me, evo ga veliki balon ispred mene.“ Tako da treba biti vješt sa tim.

Iznenađujuće je bilo pročitati u tvojoj knjizi koliko si bio razočaran još sredinom 80-ih, dosta prije nego što si napustio “Iron Maiden”. Zašto?

Hodao sam po tankoj liniji između samokritike i sumnje u sebe. Dio si veoma uspješnog benda koji ima svoj stil i kojem ide odlično. I nije činilo se da nije bitno što radimo, to će se svakako prodavati. I to me je zabrinjavalo. Mislio sam: „Ako će svako da mi se ulizuje pričajući mi kako je novi album odličan, kako ću znati je li stvarno dobar?“.

Počeo sam da osjećam da je upravo to počelo da se dešava sa “Iron Maidenom”, ali sam bio jedini. To je kulminiralo kada sam 1990. objavio solo album „Tattooed Millionaire“ koji je prošao odlično, ali je bio mješavina svega i svačega. Bilo je par dobrih pjesama na njemu. Bio je odlično snimljen i isproduciran, ali je zvučao kao „Saturday Night Live“ verzija klasik rok albuma. Takva je ploča ispala jer sam imao samo dvije sedmice da je završim. I prošla je veoma uspješno. Pomislio sam kako je to baš čudno i kako bi trebalo da uradim nešto drugačije na sljedećem izdanju, ali niko to nije želio od mene. Svi su bili srećni sa rezultatom, jer se dobro prodavao, ali ja nisam.

Umjetnički gledano samo jedna pjesma je tu po meni zaista dobra i to je „Born in '58“. Sa ostalima baš i ne bih mogao da upadnem u panteon rok muzike, a to je ono što bi trebalo da vam je cilj. Sa svakim albumom trebalo bi da krenete u potragu za Svetim gralom, a ne samo da prerasporedite ornamente na oltaru. I ta misao me je vodila kada sam radio na drugom solo albumu, „Balls to Picasso“ iz 1994. Ali nisam imao pojma gdje da potražim taj Sveti gral.

"Napustio sam 'Iron Maiden' da saznam što se krije iza"

Shvatio sam da sam kao dio “Maidena” toliko utonuo u tu kulturu da je ona na neki način oslabila moje umjetničko čulo. U međuvremenu sam napustio bend i imao sam utisak da su ljudi oko mene mislili da imam neki veliki plan, ali je istina bila da nikakav plan nije postojao. Bukvalno sam plutao po vodi nadajući se da ću završiti na nekoj obali koja nije previše kamenita. Napustio sam “Iron Maiden ” da saznam što se krije iza. Da sam ostao, nikada to ne bih saznao, jer niko nije želio da mi kaže istinu o stvarima koje sam radio”.

( Vijesti online )