Beogradski disident

Ladislav Kubala igrao je za reprezentaciju Mađarske, igrao je za Čehoslovačku, igrao je za Španiju. Kakav je to moderan nomad 20. stoljeća. Zbog Ladislava Kubale, zbog njegovih golova, njegovog stasa i harizme sagrađen je stadion Nou Kamp u Barseloni.

U Budimpešti Kubala je bio prijatelj sa Milanom Fištom i Đulom Ilješom, pjesnicima. Ilješ je uz pomoć rečnika jednog emigranta, poljskog Jevrejina, preveo pjesmu Galčinskog, pjesmu o Inge Barč. U policijskom izveštaju piše da je Šandor Kočiš pred sam čin samoubistva u Barseloni čitao rukopis tog prevoda, ili kako su se voljeli Inge Barč i Šandor Kočiš. O tome drugi put.

A kako je Kubala došao u Barselonu? Igrao je jednu revijalnu utakmicu u Španiji i Kubala je postigao četiri gola. Sam Kubala kaže da od angažmana ne bi bilo ništa da u njegovom emigrantskom timu, na sredini terena, nije bilo jednog majstora, viteza lutalice iz Beograda. Da nije bilo Aleksandra Aranđelovića, prvog fudbalskog disidenta.

Ovo su djelovi nesređenog i neredigovanog razgovora koji su Luisa Valensuela i moj drug sa studija svetske književnosti (Takovska ulica) Miloslav Rajković vodili sa Acom Aranđelovićem u Sintri, ili u Aleksandrovcu, u Brusu, ili u Rimu:

Moj otac došao je u Beograd 1919, sa albanskom spomenicom i bez dana škole. Imao je zlatne ruke. On je zidao mnoge javne zgrade kao veliki građevinski preduzimač - poštu kod Železničke stanice, Agrarnu banku, Hipotekarnu banku i neke palate na Terazijama. Sa 16 godina vozio sam bjuik i bio prvi sportista koji je vozio automobil. Otac je imao dva automobila - kadilak (registarski broj 403) i oldsmobil 98 (registarski broj 702). Kad je otac video da ne mogu da živim bez fudbala kupio je fudbalski klub Jedinstvo, napravio igralište, doveo nekoliko dobrih igrača s platom većom od oficirske. Doveo je Baneta Sekulića koji je bio igrač i trener. Sa 17 godina odigrao sam prvu prvoligašku utakmicu protiv Hajduka iz Splita. Jedinstvo je bilo flit za favorite, za BSK, Jugoslaviju, pobedili smo HAŠK u Zagrebu sa 5:1. Na toj utakmici dobio sam nadimak Aca Autobus.

Bio sam dobar tehničar, strahovito fizički jak. Svetislav Glišović, izvrstan igrač i filozof fudbala napisao je da ću posle mature otići u londonski Arsenal da pokažem Englezima kako se dribluje. Možda bih i otišao da nije izbio rat. Pošto sam se živ vratio sa Sremskog fronta igrao sam u timu Prve armije. Bio sam najbolji igrač na prvoj utakmici između Partizana i Crvene zvezde. Zvezda je pobedila sa 4:3: Orijaški Aranđelović, kome je pogodovao raskvašen teren, drobio je po njemu kao mnogotonski šerman čijim je gusenicama protivnik pregažen. Na njegovim kramponima se razvejala slava najboljeg evropskog halfa, Zlatka Čajkovskog.

Moj otac je bio delegat na Trećem zasedanju Avnoja. Svi delegati Demokratske stranke bili su većnici: Milan Grol, Rista Aranđelović, Dragić Joksimović, Slavko Dukanac i Tripko Žugić. Kad je trebalo glasati za ili protiv Tita, trebalo je prvi da se izjasni moj otac. Rekao je - nisam za, nije upotrebio formulaciju - ja sam protiv. Sat posle tog glasanja vrata na našoj kući bila su zapečaćena. Ocu su uzeli kasu, mašinu i odveli ga negde na 11 dana. Tada je video šta će nas sve snaći. Moj prvi pokušaj bekstva preko granice, sa bokserom Milošem Lazarevićem završio se neuspešno. Veza nam je bio Dragan Aleksić, akrobata. Lazarevića su uhapsili u Mariboru. Prva prava prilika ukazala se 16. marta 1947. Crvena zvezda igrala je s Poncijanom u Trstu. Naš trener Svetislav Glišović hteo je da formiramo reprezentaciju Jugoslavije u emigraciji. I kad smo kretali za Trst dogovorili smo se da u Trstu ostanu Mitić, Stanković, Mile Petrović, Jovan Jezerkić i ja. Na kraju svi su se predomislili, jedini sam ja ostao. Ono što nismo učinili mi, učinili su Mađari. Za Hungariju igrali su Žengeler, Kubala, Tibor, Šaroši, Tot, golman Monsider iz Zagreba i ja. Za osam godina izgubili smo samo jednu utakmicu i to zato što smo želeli da izgubimo. Odigrao sam za taj tim 85 mečeva. Žengeler je jednom rekao da imam noge Ace Aranđelovića bio bih najbogatiji čovek na svetu.

U Italiji sam se vrlo brzo snašao, imao sam čvrst ugovor sa Romom na 50.000 dolara. Za taj novac mogao sam da kupim 25 kadilaka. Bio sam ljubimac navijača, dolazili su na moje utakmice Ugo Tonjaci, Viktor Kjari, Renato Rašel. Bio sam prijatelj s Anom Manjani, Alidom Vali. Znao sam da iz Rima odem u Veronu, poslušam Aidu i sutradan se vratim na trening. Tosku sam slušao 155 puta. Boeme sto puta. Mnoge opere znam napamet. Dok sam igrao u Novari, sprijateljio sam se sa Benjaminom Đilijem, čuvenim tenorom, i sa prvakinjom Skale Karlom Gavaci. Đilji je voleo fudbal. Bio sam njegov gost kad je pevao u Parizu, Rimu, Milanu. Prešao sam iz Italije u Rasing iz Pariza jer je to tada bila neka vrsta prestiža. U Parizu sam se družio s kraljem Petrom Drugim, knezom Pavlom, Dragišom Cvetkovićem, Stanislavom Krakovim. Kralj je bio tek dve-tri godine mlađi od mene, mnogo je voleo fudbal. Zajedno smo išli na utakmice. Igrali smo ševu u Bulonjskoj šumi. Kralj, u plavom odelu, stoji na golu, sa nama je često bio i slikar Bata Mihailović. Ja sam kralju, u raznim prilikama, poklonio 15 odela, sa zadovoljstvom. Kralj me je u Parizu upoznao sa groficom Imorom de Aragon. To poznanstvo se jedne noći na Boemima pretvorilo u nežno prijateljstvo. Još veći izazov od Rasinga bio je Atletiko Madrid. Atletiko je tada bio veći i slavniji klub od Reala. Iz Atletika sam otišao zbog Helenija Herere. On je bezdušno mučio ceo tim. Nisam u tim godinama želeo da trčim 25 krugova oko igrališta i da na treningu ne vidim loptu.

Put do Kanade platila mi je Katolička crkva. U Kanadi sam igrao u Kanitaliji. Iz Kanade sam otišao u Melburn na Olimpijske igre. U Melburnu sam upoznao Daun Frejzer, olimpijsku šampionku u plivanju. Igrao sam u klubu srpskih iseljenika. Pravio sam česte izlete do Hongkonga i Sajgona. Živeo sam godinu dana među Aboridžanima. Platio sam dozvolu da kopanje opala pet funti i dobio komad zemlje 50 x 50. Kopar Pidu (na aboridžanskom Grad pod zemljom) duboko u srcu australijskog kopna. U taj posao ne može ući neko ko nema novca jer se hrana doprema avionom. Morate imati dva vozila, plaćati benzin, dinamit. Ja sam se bio uortačio sa dvojicom Srba, spojili smo naše parcele u ćirilično slovo G. To je zaista mučan i neizvestan posao. Kopači opala pod zemljom kad naiđu na žicu rade danonoćno. Viđali smo se samo nedeljom kad igramo fudbal. Nemci protiv Mađara, Grci protiv Italijana. Srbi su nedavno u Kopar Pidu, pod zemljom, crkvu sagradili. Radio sam devet meseci kao lud, ali su me ortaci na kraju izigrali. Dotle sam bio gospodin, u Koper Pidu sam konačno propao. Morao sam da idem 4000 kilometara dalje na severozapad da za jednu američku firmu prevozim gvozdenu rudu ajron od koje se dobija kvalitetan čelik...

Vratio sam se u Jugoslaviju kad je proglašena opšta amnestija 1963. Fudbal sam prestao da igram u 46. godini posle jedne teške povrede, i tako sam postao maser, radio sam u hotelu Jugoslavija. Govorim tečno pet evropskih jezika, i bivše krilo Crvene zvezde, Bane Vukosavljević, zaposlio me da radim u Centroturistu kao turistički vodič. Vodio sam 550 grupa u 53 zemlje svijeta. Na kraju svih tih putovanja, olimpijada, utakmica, muzeja, galerija, koncerata, operskih arija, shvatio sam, sad pri kraju, da čovjek putuje po svetu tražeći ono što mu treba i vraća se kući da to nađe.

Sjedio sam ponekad u kafeu Galerija u Delijskoj ulici sa gospodinom Acom Aleksandrom Aranđelovićem. Taj veseli, žovijalni, nezlobivi čovjek bio je užasno usamljen. I vidjelo se da on tu usamljenost njeguje. Kao da proba, ispituje samu suštinu usamljenosti. Na jednoj privatnoj sedeljci u ulici Cara Lazara 8, ili Carice Milice 17, pjevao je Benjamino Đilji, pjevao je arije iz Aide. Došao je u Beograd, tajno, da bi video prijatelja Aleksandra Aranđelovića. Jedan poznanik A. A, velikog fudbalera, rekao mi je da na početku njegovih dnevničkih beleški piše: Nije mi žao što nisam upoznao ljude, žao mi je što oni nisu upoznali mene. Sledeće godine izaćiće roman Erotikon. Taj roman je rađen prema dnevničkim zapisima Aleksandra Aranđelovića. On je prema vlastitoj urednoj evidenciji bio sa 2500 dama.

U Rimu je krajem 50-ih održana velika penal-revija. Aleksandar Aranđelović pobjedio je ljubimca Rima Kolousija, mladog Sivorija koji je za tu noć doputovao iz Buenos Ajresa i dva Šveđanina Grina i Lindholma. Aleksandar Aranđelović i Dragoslav Šekularac šutirali su slobodne udarce Vladimiru Beari. Udaljenost je bila 25 metara. Pobjedio je Aranđelović 7:4, on je tada imao 46 godina, a Šekularac 26. Aleksandar Aranđelović, rođeni pobjednik, i na terenu i u životu.

Kao što je Mijo Raičević šampion i u životu i na hartiji. I njegova pjesma Šimi bluz:

Postoji bezbroj načina da umreš i svaki je isti:

uvek kad na to pomislim loše se osećam.

Na jetru, kao što znaš, više ne smem da računam,

a svež vazduh mi razjeda pluća.

Nemam nameru da budem bolji, čoveče.

Toliko sam se menjao u životu

da sam na kraju opet postao isti.

Toliko mi se to svidelo da sam se napio

ko poslednji Mohikanac na svadbi bivše devojke.

Ponešto se razumem u te stvari,

pa ih ponekad noću, u stvari samo noću

kada se zvezde rasporede, sanjam na gitari.

Postoji bezbroj načina da umreš, čoveče,

i nijedan nije tako dobar, kažem ti.

Zato kreni odmah, jer, put je dug:

ako je usput sretneš, ne zaboravi:

ta dama na tebe sigurno računa.

Nemoj da me obrukaš, sinko,

podigni šešir, pozdravi je,

ako ništa drugo bićeš prvi

koji se toga setio.

( Božo Koprivica )