Slobodan Penezić Krcun, nemilosrdni mač revolucije, šef Ozne, ministar, premijer i brižni otac

Rijetko koja ličnost iz vremena Drugog svetskog rata i Titove Jugoslavije može da se pohvali takvim kontroverzama u biografiji kao Slobodan Penezić Krcun.

27744 pregleda8 komentar(a)
Foto: Istorijski arhiv Užice, Fond Slobodana Penezića
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Nemilosrdni mač revolucije i nežni otac, osnivač zloglasnog Odeljenja za zaštitu naroda u Srbiji, boem, vojnik i emotivac, komunista i pomalo nacionalista.

Retko koja ličnost iz vremena Drugog svetskog rata i Titove Jugoslavije može da se pohvali takvim kontroverzama u biografiji kao Slobodan Penezić Krcun.

Pratile su ga i posle smrti - njegova pogibija u saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali 6. novembra 1964. i danas za neke predstavlja misteriju.

U početku se šuškalo, a kasnije i otvoreno govorilo da se nije radilo o nesreći, već da je ubijen, a da iz ubistva stoji predsednik Josip Broz Tito.

Te spekulacije nikad nisu dokazane, ali i više od pola veka kasnije, nisu iščezle.

Imao svoje 'ja'

Navodno, Titu je smetala Penezićeva privrženost Srbiji.

Profesor fakulteta za diplomatiju i bezbednost Radojica Lazić Krcuna opisuje kao „čoveka koji je imao svoje ja".

„Krcun je neko kome su ispevane pesme, a kasnije u savremenim uslovima, bio je primer pravog policajca, imao oreol hrabrosti.

„U tim nacionalnim svojatanjima bilo je tvrdnji da je bio jedini Srbin koji je mogao i smeo Titu da lupi rukom o sto, u to nisam baš siguran, ali je svakako bio vrlo blizak najvišoj nomenklaturi", kaže Lazić za BBC.

Istorijski arhiv Užice, Fond Slobodana Penezića Kr

Krcun je u ratu bio partizanski komesar i osnivač srpske bezbednosne službe, a zatim ministar policije, potpredsednik, a potom i predsednik srpske Vlade.

Penezić je danas bitan, jer kroz njega možemo sagledati jedno od lica Srbije u Drugom svetskom ratu, ali i posle, tokom formiranja takozvane Titove Jugoslavije, ocenjuje Željko Marković, direktor Istorijskog arhiva u Užicu.

„Prek i osion, `hleb i otrov revolucije`, čovek koji je kao ministar unutrašnjih poslova umeo da zanoći u zatvoru među zatvorenicima, predan Josipu Brozu i onome što je on u njegovim očima predstavljao, do kraja.

„U arhivskoj građi koju čuva užički Arhiv otkriva se kao nežan, brižan supružnik. U javnosti vatren, u privatnom životu blag i posvećen", kaže Marković u pisanom odgovoru za BBC.

Kao prvi čovek Ozne, a kasnije i Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Krcun je imao značajnu ulogu u likvidacijama ostataka kvislinških formacija i četničkih snaga, gušenju pobuna, kao i kasnije, u obračunu sa pristalicama Informbiroa.

Počinilac i žrtva

Tokom Drugog svetskog rata, pored borbe protiv Nemaca, dva pokreta otpora - četnički i partizanski - borili su se i ubijali međusobno.

Od 1943. godine, saveznici staju na stranu partizanskog pokreta, što je važna podrška za njihovu konačnu pobedu na prostoru bivše Jugoslavije.

„Istoriju najčešće pišu pobednici i da se razumemo, partizani su na kraju rata imali obavezu da se razračunaju sa ogromnim bandama koje su bile odmetnute po šumama, uključujući sve ostalo što se dešavalo po drugim republikama", kaže Lazić.

Upozorava da sve treba gledati u kontekstu tadašnjih zbivanja.

„U tom kontekstu, ideali revolucije su bili i razračunavanje kako sa neprijateljem po oružju, tako i sa klasnim neprijateljem posle rata", kaže..

Kada je počeo Drugi svetski rat, Penezić je imao 22, a Tito 48 godina.

„Čitavu generaciju srpskih momčića zanela je ideja ravnopravnosti i pravde, a odista, poteklo je mnogo krvi i Titovih sledbenika i Titovih protivnika.

„I jednih i drugih, najviše Srba, i to je naša nacionalna tragedija.

„Krcuna posmatram u kontekstu te tragedije, u ulozi počinioca, ali i žrtve, u jednom širem filozofskom kontekstu", navodi Marković.

Ko je bio Krcun

Istorijski arhiv Užice, Fond Slobodana Penezića Kr

Mladi Užičanin, brucoš Poljoprivrednog fakulteta, sa 19 godina se, kao i mnogi njegovi vršnjaci, pridružio revolucionarnom komunističkom pokretu.

Kao ilegalac, ubrzo je i uhapšen, 1937. godine zbog učešća na demonstracijama povodom šestomesečnog pomena patrijarhu Varnavi.

Igrom sudbine, dve decenije kasnije, Krcun će biti u prilici da kao ministar policije učestvuje u izboru poglavara Srpske pravoslavne crkve, patrijarha Germana.

Ali to je samo jedna u nizu podudarnosti u njegovoj biografiji.

Kako sam piše u životopisu objavljenom u knjizi „Glasnost ćutanja", pokretu otpora je pomagao tako što je kod sebe krio brošure, nekad čak i u rupi od klozeta.

Toliko je bio vezan za sve što se dešavalo na Univerzitetu da je na početku raspusta, kada je trebalo da se vrati kući, „plakao kao malo dete".

Već sledeće godine batalio je fakultet, ali i izlaske, i ozbiljno pristupio pokretu - više nego išta želeo je da bude „pošten i čestiti revolucionar".

U to vreme već dobija nadimak Krcun, po junaku stripa Krcunu, objavljivanom u tadašnjem satiričnom časopisu Jež, i to ime mu je pomoglo da se krije sve do početka rata.

Po drugim tumačenjima, Peneziću su se u toku hoda dodirivala i krckala kolena, pa je to bio razlog za ovaj nadimak.

U autobiografiji do detalja opisuje nemačko bombardovanje Beograda 6. aprila 1941, srušene zgrade, zbunjene ljude, „pomešane mleko i krv" pogođenog mlekadžije, ali i pljačku prodavnica na koju je naišao.

Sa kolonom izbeglica krenuo je te noći ka Valjevu, ali su ih usput iz vazduha iz mitraljeza gađali nemački vojnici.

Uz jezive scene stradanja piše i koliko od Prvog svetskog rata nije voleo Nemce, da je rado verovao u izmišljenu priču njegovog brata da su Nemci pobegli iz Srbije 1918. jer se on rodio.

Ratni vihor odnosi ga u unutrašnjost Srbije i rodno mesto, a posle pada Užica sa „drugovima" ide dalje, po šumama i gorama.

Krcun se borio u mnogim bitkama, između ostalih na Sutjesci, ali je istovremeno napredovao i u partijskoj hijerarhiji.

Titovu sliku je, navodno, tokom celog rata nosio u unutrašnjem džepu vojničke bluze.

Istorijski arhiv Užice, Fond Slobodana Penezića Kr

A onda je u leto 1944, na ostrvu Vis dobio zadatak da formira Odeljenje za zaštitu naroda u Srbiji - Ozna - bezbednosnu kontraobaveštajnu službu nove Jugoslavije.

Šef mu je bio Aleksandar Ranković.

U početku ih je bilo sedmoro ili osmoro na ovom zadatku, ali su razgranali mrežu i do kraja rata postavili temelje jugoslovenske i bezbednosne službe i policije.

Krcun je imao nezaobilaznu ulogu u sistemu masovne represije prema političkim protivnicima, prisutnom prilikom ustoličenja komunističkog režima, ocenjuje istoričar Srđan Cvetković.

„Kada govorimo o likvidacijama bez suđenja, o montiranim procesima, o slanju ljudi na Goli otok, ne možemo a da ne govorimo i o Krcunu, koji je u tom periodu bio na čelu republičke Ozne.

„Ipak bi bilo nepošteno pripisati njemu sve ove zločine, jer su iznad njega bili i Aleksandar Ranković i usko partijsko rukovodstvo i na vrhu piramide sam Tito", izjavio je Cvetković za Danas.

Burnih 46 godina života

  • 2. jula 1918. rođen u Užicu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju
  • 1934. tokom velike privredne krize njegov otac, koji je bio kafedžija, bankrotira i umire
  • 1937. upisuje studije agronomije na Poljoprivredno-šumarskom fakultetu u Beogradu i ubrzo se priključuje tada ilegalnom komunističkom pokretu
  • Jula 1944. godine na Visu postavljen je za načelnika Odeljenja zaštite naroda za Srbiju
  • Od 1946. do 1953. ministar unutrašnjih poslova Srbije
  • Jula 1952. proglašen za narodnog heroja
  • Od februara 1953. do juna 1962. član, a kasnije i potpredsednik Izvršnog veća Srbije. Od juna 1962. do novembra 1964, predsednik Izvršnog veća SR Srbije.
  • 6. novembra 1964. poginuo je u saobraćajnoj nesreći u Šopiću kod Lazarevca

Hapšenje Draže Mihailovića

Jedno od najznačajnijih hapšenja u novoj Jugoslaviji svakako je bilo hvatanje generala i četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića.

Prema istorijskim dokumentima, Krcun je kao prvi čovek Ozne za Srbiju bio jedan od rukovodilaca te akcije.

Međutim, i ovaj zadatak su pratile kontroverze jer je, po sopstvenom priznanju, Krcun poštovao Mihailovića.

„Poštovao ga je kao vojnika i kao rodoljuba, jedino što mu je zamerao je da je bio protiv Tita, a za kralja. I to mu nije mogao ni zaboraviti, niti oprostiti.

„Ta nemogućnost zaborava i oprosta izrodila je osvetnički nagon", navodi Marković.

Mihailovića je jugoslovenski sud 1946. godine osudio na smrt zbog izdaje i saradnje sa nacističkom Nemačkom.

Privatno emotivac

Za razliku od slike nemilosrdnog policajca, knjiga „Krcun pisma bez kurira" u kojoj su objavljena pisma razmenjivana sa ženom i decom, otkriva njegovu emotivnu stranu.

U nežnim porukama nije propuštao priliku da njoj i deci prenese ljubav i poljupce.

Ipak, žalio je što to nisu „prava ljubavna" pisma - znao je da u takvim prepiskama nema puno diskrecije.

Opisivao je daleke zemlje, posebno kada je tokom 1950-ih sa Titom na brodu „Galeb" obilazio Afriku i Aziju.

„Danas smo definitivno ušli u Indijski okean i video sam kitove.

„Desno je ostala afrička obala i jedan svetionik na kome s vremena na vreme ljudožderi pojedu svetioničara", pisao je decembra 1958.

Kao član državne delegacije, posetio je i Tadž-Mahal, veličanstveni mauzolej i hram posvećen ljubavi.

„Ostao je potresen njegovim izgledom i razlozima izgradnje.

„To piše supruzi, svestan da nikad neće umeti na takav ili sličan način da izrazi svoju ljubav prema njoj", podseća Marković.

Pričalo se i da Krcun voli alkohol, a to potvrđuju i pisma ženi gde on, u brojnim unutrašnjim razmišljanjima i dilemama, jednom prilikom navodi da bi želeo da prestane da pije i napravi nešto od života.

Penezićev sin Srđa, reditelj koji je dugo živeo u Americi i tek se nedavno vratio u Srbiju, za oca kaže da je bio upravo to - otac.

„Bio je veoma pažljiv, učio me je da, između ostalog, vozim bicikl i ja to pamtim, a razna mišljenja o njemu - vrlo pozitivna i vrlo negativna, ostavljam tim ljudima.

„Nadam se da će ih prevazići, jer od njega ne bi trebalo praviti ni kult, ni najgoreg čoveka na svetu, jer je bio čovek od krvi i mesa", naveo je Penezić.

Srđa Penezić ovom prilikom nije želeo da govori za BBC, ali nas je uputio na ranije intervjue u kojima je pričao o ocu.

Saradnik lista Mladost koji je voleo da popije

Ivan Ivanji, Titov prevodilac i hroničar jugoslovenskog doba, pisao je o Krcunu kao „saradniku" u političkom nedeljniku Mladost koji je izlazio 1950-ih.

Penezić je tada na mestu ministra policije, a kasnije premijera Srbije, a Ivanji ga u Vremenu opisuje kao „tragičnu ličnost".

„I da odmah kažem: Krcun nije bio nikakav cenzor, nego veoma koristan saradnik, jer je uprkos neverovatnoj količini alkohola koju je trošio - nisam više nikoga u životu sreo ko je tako brzo tako mnogo pio - imao još uvek fenomenalno pamćenje.

„Na osnovu sitnih detalja - šala oko vrata, olovke na stolu, nekog lica u pozadini, pejzaža - tumačio je fotografije bez ikakvih beleški u pozadini, prepoznavao ko je ko i kada je otprilike snimljena", zapisao je Ivanji.

Krcun je pričao o onome što nije bilo za objavljivanje, kao i o poštovanju koje je na početku Drugog svetsko rata gajio za četnike iz prethodnog svetskog sukoba.

„O Draži je rekao da je njegova tragedija bila što je bio generalštabovac, a ne trupni oficir, što je hteo da diplomatiše, umesto da se bori.

„`On je svojom glupošću uterao srpskog seljaka, koji je zapravo bio odan kralju, nama u naručje`, govorio je Krcun na moje veliko iznenađenje", navodi Ivanji.

Prema Krcunovom svedočenju, a i drugim izvorima, do Mihailovića je oficire OZNE doveo njegov saradnik Nikola Kalabić, bivši komandant takozvane Gorske garde, kako bi sačuvao sopstveni život.

Istorijski arhiv Užice, Fond Slobodana Penezića Kr

Razlaz sa Titom

Krcun je najviše sarađivao sa Aleksandrom Rankovićem, što je vuklo korene iz rata, a i po prirodi poslova koje su obavljali u novoj državi.

„Prema političarima iz drugih republika umeo je da bude oštar na jeziku, a pod njegove britke opaske naletala je i ličnost Josipa Broza.

„Zna se vrlo dobro da mu je jednom odbrusio: `Stari sve ti je dobro, samo šteta što nisi Srbin`", podseća Marković.

Marković je objavio je dve knjige o Krcunu i bio autor jedne izložbe.

Na osnovu dugogodišnjih istraživanja, uveren je da „i sam Penezić u jednom momentu osetio da je bio iskorišćen i izdan".

„Kada politički sazreva, naročito šezdesetih godina prošlog stoleća, shvata da se sudbina Srbije mora krojiti u Srbiji, ali ne van jugoslovenskog konteksta.

„To je jako važno kao pouka. Međutim, kako kaže naš narod: 'Nije mu se dalo', a dodajem da ni on mnogima nije dopuštao", ocenjuje Marković.

Poslednji Krcunov susret sa Titom opisao je istoričar Venceslav Glišić.

On se navodno odigrao krajem 1963, godinu pre Krcunove smrti, kada je Tito njega i Rankovića pozvao na Brione.

Penezić je navodno Brozu rekao da je nekorektan prema Srbima poslednjih godina, da ih udaljava od sebe i upitao kako to da su mu sumnjivi svi Srbi, istaknuti ratni komandanti.

Tito se, prema svedočenjima, naljutio i hteo da se udalji, a Krcun mu je dobacio: „Jedino ne znam kad će doći red na nas dvojicu", misleći na sebe i Rankovića.

Premijerske godine

Pošto je sumnjao da mu je premijerska pozicija 1962. ponuđena da bi se pokazao neuspešnim, Krcun je dao sve od sebe da dokaže suprotno.

U Srbiji je u to vreme bila u toku ili počinjala izgradnja 30 velikih privrednih objekata, među kojima su bili hidrocentrala na Đerdapu i pruga Beograd-Bar.

Za vreme njegovog mandata počela je da radi pančevačka Azotara, radio se auto-put, a počela i izgradnja fabrike lekova Galenika.

Jugoslavija se razvijala i Srbiju je nosio taj zamajac.

Ozna i kultura

Dok je Krcun bio republički premijer, na mestu ministra kulture od 1963. bio je Milan Vukos, kasnije dugogodišnji i uspešni direktor Televizije Beograd.

Opisuje ga kao „izvanrednog čoveka i odličnog predsednika Vlade" u autobiografiji Uspo(n)mene, objavljenoj u knjizi „Spomenar".

Vukos opisuje susret predstavnika jugoslovenske produkcijske kuće „Dunav film" i partijskog rukovodstva zbog konsultacija oko dokumentarnih filmova „Zadušnice" Dragoslava Lazića i „Parada" Dušana Makavejeva.

Na sastanak su došli Krcun i Vukos.

„Zadušnice je bio izvanredan dokumentarac o narodnom običaju u nekom selu u Pomoravlju, gde se odavanje pošte pokojniku postepeno pretvaralo u masovno ždranje i pijenje.

„Drugi film Parada Makavejeva je film o Prvomajskoj paradi u Beogradu. Film se završava onda kada parada počinje, odnosno Makavejev je slikao sve ono što prethodi paradi - od skupljanja ljudi u pet sati ujutro pred mesnim zajednicama do dolaska visokih rukovodilaca na tribine", opisuje Vukos.

Posle prikazivanja, dodaje, Krcun je rekao da bi on Zadušnice pustio, a Paradu ne.

„Zadušnice prikazuju da je naš narod primitivan što je tačno.

„Međutim, Parada prikazuje da nam je rukovodstvo primitivno, što je takođe tačno, ali ne moramo to da razglašavamo preko filmova", citira ga Vukos.

Saobraćajna nesreća i smrt

Istorijski arhiv Užice, Fond Slobodana Penezića

Prema zvaničnoj verziji, Krcun je pred polazak na partijsku konferenciju u Užicu dobio novi automobil.

Usput ih je uhvatio pljusak i zbog blata na putu, auto je proklizao, a vozač Milorad Lomić izgubio kontrolu. Auto se kretao brzinom od 130 kilometara na sat, sletelo s puta i udarilo u drvo.

Sa Krcunom je poginuo i njegov dugogodišnji saborac Svetolik Lazarević Laza, a u automobilu je bila i Olga Živković.

Posle vesti o nesreći, počele su da kruže priče da je Krcun ubijen.

Tito je, navodno, tu tezu podržao, rekao je Srđa Penezić u jednom intervjuu.

Posle Krcunove smrti, zazvonio je kućni telefon i neko se predstavio kao da zove iz „kabineta maršala Tita".

Tada 12-godišnjak, Srđa je mislio je da se radi o neslanoj šali, ali je njegova majka uzela slušalicu i nastavila razgovor.

Nekoliko dana kasnije je otišla na sastanak kod Tita, što će Srđa saznati mnogo godina kasnije od književnika Dobrice Ćosića u Njujorku.

„Dobrica mi je tad rekao da mu je majka pričala da je ta poseta Titu bila bukvalno da ga ona pita da li ima neke istine u tome da je moj otac ubijen.

„Drugim rečima, ona je to govorkanje uzimala dovoljno ozbiljno", ispričao je Penezić mlađi 2016. za RTS.

„Zanimljiv je Titov odgovor, koji je sigurno lažan jer je bio veliki manipulator, on je rekao `Jeste, ubio ga je Ranković` i moja majka je shvatila da je to neistina", dodao je Srđa Penezić.

Tito nije bio na sahrani tadašnjeg srpskog premijera, već je tog dana primio holivudskog glumca Kirka Daglasa.

Porodici Penezić je poslat telegram saučešća.

Istorijski arhiv Užice, Fond Slobodana Penezića Kr

Razgovor u sobi i predsoblju

I Marković i Lazić veruju u zvaničnu verziju događaja - da je reč o nesrećnom slučaju.

„Krcun je, bez obzira na svoju ideološku pripadnost, privrženost Partiji i Josipu Brozu Titu, imao veoma izraženu i nacionalnu notu, koju čak i neki njegovi najveći kritičari nisu osporavali.

„Bez obzira što bi se sasvim jasno moglo reći da je bio `dete revolucije` ili, kako to neki tumači vole da kažu, `mač revolucije`, ipak je pripadao srpskom nacionalnom korpusu", napisao je Lazić u recenziji knjige o Krcunu „Glasnost ćutanja".

U knjizi koju je Istorijski arhiv Užica objavio 2020. godine, objavljeno je pismo Zine Penezić, Krcunove supruge, napisano posle Brionskog plenuma 1966.

Na plenumu je razrešen nekadašnji drugi čovek države i Krcunov saborac i u više navrata pretpostavljeni, Aleksandar Ranković.

U pismu se supruga Zina priseća razgovora sa mužem par meseci pred njegovu pogibiju.

Oboje su znali, navodi, da ih prisluškuju.

„Počeo je da vodi računa o tome šta će mi reći u sobi, a šta u predsoblju", zapisala je.

Krcun je, navode svedočenja, slutio politički kraj, gledajući kako se i najbliži saradnici ograđuju od njega.

Pominjao je da bi otišao u Ćelije kod Valjeva ili u jedan od ovčarsko-kablarskih manastira i gajio ovce.

Monasi bi ga, verovao je, rado prihvatili, a on bi im ustupio „veliku penziju".

Krcun i Crvena zvezda - navijanje uz „snagu ličnog autoriteta"

Marko Protić, BBC urednik

Cevi topova i automatskih pušaka se još nisu u potpunosti ni ohladile 1945, a nova komunistička vlast, svesna važnosti sporta za „duh i telo" naroda, započela je osnivanje fudbalskih klubova.

Beograd je dobio dva kluba, Crvenu zvezdu i Partizan.

Crvena zvezda je osnovana na inicijativu Glavnog odbora Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Srbije (USAOS), a Partizanovi oci su biligenerali Jugoslovenske narodne armije.

Krcun je učestvovao u osnivanju Zvezde, bio njen veliki navijač i pomagao u rukovođenju „snagom ličnog autoriteta".

Jedna od često ponavljanih teza i decenijama po osnivanju klubova je da su u početku za Zvezdu navijali ljudi iz Beograda, a zatim i Srbi iz svih delova Jugoslavije, dok su pristalice Partizana bile vojna lica različitih nacionalnosti nekadašnje države.

I jedan i drugi klub su osnovali komunističke vlasti, što je uostalom bilo uobičejeno i u drugim jugoslovenskim republikama, kao i zemljama istočne Evrope po završetku rata.

Tako je, recimo, zagrebački Dinamo osnovan u junu 1945, istoimeni bukureštanski klub je nastao 1948, a te godine je osnovan i vojni klub u Bugarskoj, CSKA.

Ako je i postojala neka klasna ili društvena razlika među navijačima beogradskih klubova, ona je vremenom nestala.

Uoči početka građanskog rata u Jugoslaviji 1990-ih, dobar deo navijača Zvezde i Partizana prigrlio je nacionalističke i desničarske stavove.

Tako se na severnoj tribini stadiona Crvene zvezde, gde su okupljeni najvatreniji navijači, može videti zastava sa likom četničkog komandanta Dragoljuba Mihailovića, čije je hapšenje organizovao osnivač kluba..

Podjednako je ironična je i činjenica da su neki navijači Partizana prethodnih godina pevali kraljevini Srbiji i u repertoar uvrstili obrade raznih četničkih pesama.

Možda će vas zanimati i ovaj video

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk