Drugovi

U ovoj novoj administraciji gotovo nevidljivo napreduju neki za koje niko nije znao na čijoj su strani prije 30. avgusta. Njihovo jedino odbrambeno sredstvo na poziv da se izjasne bio je blentav osmijeh. Ali, čim su se dohvatili malo vlasti njihova lica dobila su na ozbiljnosti i strogoći. Iako ne djeluju baš najkompetentnije za posao koji obavljaju, za komunikaciju s njima morate da prođete nekoliko instanci i čekate red.

* * *

Svi tvrdimo da je bitnije ko nam govori nego šta nam govori. A, u stvari, nije tako. Ako nam prija to što neko govori, momentalno ćemo zaboraviti kakvim smo ga, i to nedavno, sve epitetetima „čašćavali“, kad nam nije odgovaralo ono što je govorio. I obratno: ukoliko nam uputi kritiku ili samo kaže nešto sa čim se ne slažemo, više nećemo imati lijepu riječ za njega.

* * *

A epitet dobrih ljudi najlakše dobijaju kavaljeri, posebno oni koji umiju da galantno časte u kafani. Mogu da budu nervozni i mrzovoljni kod kuće, neprijatni i bahati prema potčinjenim ili ljepljivi i snishodljivi prema nadređenim, ali ako viknu dvije ture, glas o njihovoj dobroti ništa ne može da zaustavi.

* * *

Paradoksalno zvuči, ali kako vrijeme odmiče sve manje imamo drugova. Od starih se postepeno udaljavamo: zbog nemarnosti, lijenosti, neke neoprezne riječi ili prosto zaborava, a nove nemamo ni volje ni potrebe da stičemo.

* * *

Mihajlo Pantić u odličnoj knjizi „Priče o piscima“ citira Danila Nikolića: „To je strašno. Čovek ništa ne ponese sa ovog sveta. Čak ni uspomene. Pa ipak, treba da iskažemo najdublju zahvalnost prirodi zato što nam je dala moć da pamtimo. Šta bi čovek bez sećanja?“

* * *

Na groblju Sveti Jovan, u Đurmanima, u Sutomoru, sahranjen je Nikola Stanišić. Imao je 88 godina. Predavao mi je istoriju u Barskoj gimnaziji, od prvog do trećeg razreda, zapravo, do juna 1976. kada je postao prvi direktor ovdašnjeg Kulturnog centra. Otišao je jedan iz plejade velikih profesora gimnazije. Na njegovim časovima podrazumijevala se tišina iako on nikad nije povisio glas. Đaci su ga izuzetno poštovali, prije svega zbog toga što je bio pravičan i principijelan. Svi u odjeljenju znali su na osnovu odgovora prozvanog koju će ocjenu profesor Stanišić da upiše, tu nije bilo privilegovanih niti diskriminisanih. Mada sam bio sin njegovog kolege, profesora istorije, imao sam tretman kao svi ostali. Dobijao sam, filigranski precizno, ocjenu koju bih u tom trenutku zaslužio, ni manje ni više, od dvojke do petice.

Profesor Nikola Stanišić je bio uvažen, skroman, pošten čovjek.

* * *

Počeo sam da čitam knjigu „Uloga“, Sergeja Dovlatova. Vrlo brzo misli su me odvukle na drugu stranu. Odložio sam knjigu pomislivši da nije moj dan za čitanje. Sjutradan sam ponovo prionuo na „priče iz Rusije“ i opet mi je koncentracija bila slaba. Kad god mi nešto ne ide od ruke, prvo pomislim da je problem u meni i krenem da se preispitujem. Tek poslije trećeg neuspjeha shvatio sam da, u stvari, „Uloga“ nije na nivou drugih knjiga mog omiljenog ruskog pisca.

* * *

U petak, 12. novembra, u „Politikinom zabavniku“ trebalo bi da izađe poduži tekst o jednom od najvećih crnogorskih lirika, Aleksandru Lesu Ivanoviću.

Kakve veze imam s njim? Nikakve, sem što volim njegovu poeziju, što mu znam srednjeg sina i što me jednom davno, zahvaljujući pjesmama „Kari Šabanovi“ i „Jutra jugova“, izvukao iz neprilike...

* * *

„Nisam se vakcionisao, niti ću!“

Znam i zbog čega, brate...

( Milan Vujović )