Mi se vraćamo u feudalizam

Pisac Uglješa Šajtinac, profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, Bečkerečanin, pronicljivi banatski cinik, autentični panker srpske književnosti, ujedno i vernik, i gnostik - kako u svet, tako i u život i ljude, smatra da pojave kao što su rat ili pandemija suštinski niko ne preživi, jer svi nestajemo sa onima koji su zaista nestali. U intervjuu za SEEcult.org, Šajtinac posebno ukazuje na trend dehumanizacije savremenog društva, u kojem stoga sve manje ima mesta za kulturu, zaglavljenu trenutno između potrošačkog principa i elitizma.

Dobitnik važnih književnih nagrada - od Andrićeve i Vitalove, preko “Bore Stankovića”, “Biljane Jovanović”, nagrade “Politikinog zabavnika” i Evropske nagrade za književnost, kao i Sterijine nagrade za jednu od najboljih i najvažnijih predstava na domaćoj sceni - “Hadersfild” Jugoslovenskog dramskog pozorišta s briljantnim Nebojšom Glogovcem, Šajtinac navodi da mu pisanje predstavlja svojevrsno pročišćenje od zla i sramote sa kojom se čovek suočava svaki dan. I čitanje takođe.

Uoči svih pitanja za ovaj intervju, koja se tiču pandemije, pisanja i preslagivanja sveta kakvog smo znali, neminovno je zapitati se i da li su važnija sva ta pitanja, ili to što njegov Zrenjanin i dalje - u 21. veku - pije neispravnu vodu? Sve je to jedno te isto, sve je važno koliko i ostala pitanja - smatra Šajtinac, dodajući da je u Zrenjaninu oduvek bilo tako: “Mi smo se prosto navikli na tu vrstu kataklizme. Živimo s tim”.

Kada bi danas pisao tekst o ovom trenutku pandemije, da li bi po tebi bio tačan naslov teksta “Kako smo preživeli koronu”? Da li bi to prošlo vreme u naslovu bila tačna ili samo delom tačna informacija, deo neke naivnosti i neobaveštenosti, ili čisti fake news?

- Nisam siguran da bih se ikada opredelio za takav naslov. Pojave kao što su rat, kuga, glad, pa i korona - neki prežive, ali zbog toga što neki i neće preživeti - a mi u svom okruženju bivamo svesni nestanaka ljudi, mi u stvari nestajemo sa njima. Ovo neće niko preživeti. Ovo će preživeti samo oni koji se rode posle korone. Mi ništa suštinski ne znamo o kugi, ali verovatno je ista situacija bila i tada. Takve bolesti ostavljaju ožiljke i tragove, ostavljaju beleg smrti i na onima koji su preživeli. Neće niko preživeti koronu, kao što niko nije preživeo ni rat. Formalno jeste, ali dok si živ - ne možeš da ga nadživiš. Ja bih zato pre napisao “Kako nismo preživeli koronu”.

Kako vidiš dramaturgiju korone u Srbiji u kontekstu kulture?

- Zahvaljujući kapitalizmu i neoliberalnom sistemu, maske su odavno pale. Mi se vraćamo u feudalizam koji, više-manje, zapravo nikad nije ni prestao da postoji. U svemu tome kultura je potpuno suvišna stvar. Ona nije u fokusu, nikome nije važna, ni bitna, nije važna ni onima koji se bave preraspodelom sredstava, onima koji prave dugoročne politike u kome će se smeru društvo razvijati. I to nije samo kod nas, već i u celom svetu.

Kultura nije bitna, ona se ne jede, ne donosi nikakav obrok. Kod nas je sve to još drastičnije. Osim zvanične kulture, koja je metropolizovana, dakle postoji samo u velikim centrima, ostaje vrlo malo sredstava za one druge koji bi da naprave neki kulturni program. Na osnovu te neravnopravne borbe i satiranja svega izvan velikih centara, vidimo da onome ko planira razvoj društva kultura nije bitna. To izgleda kao neka bačena koska oko koje će se otimati oni koji su moćni, ili bliski onima koji se bave tim strategijama, a tu onda nema istinske želje da kultura opstane.

Čini mi se da će u vrlo skoroj budućnosti biti sve manje izvesno da ljudi koji se bave kulturom žive od toga. Biće sve manje kulturne produkcije, čak primećujem i neki trend nekulturne umetnosti, nekih budalaština... Recimo, sa lica zemlje su potpuno zbrisana kulturno-umetnička društva, skoro da ne postoje, ili su poluprivatizovana, ukinuti su savezi, sekretarijati, sredstva... Slušamo ljude kako govore da su im deca neprekidno na telefonu. Pa gde da budu kad je sve drugo ukinuto oko njih?

Kada se okrenete oko sebe, vidite na svim nivoima nasilje nad kulturom, nekako baš dosta pesimistično stanje svuda. U izdavaštvu se, na primer, skoro više i ne govori “knjiga”, već treba mi 10.000 komada. Komada. Knjiga je postala komad. Kultura se zapravo zaglavila između potrošačkog i elitizma da se bavi nekim problemima. Da se razumemo, kultura i umetnost nikada nisu imale revolucionarna svojstva. One su samo mogle da budu korektivno sredstvo. Ta budalaština da umetnost i kultura menjaju svet, to je baš daleko od istine.

Po zastavama koje vise iznad glava ljudi u centru Novog Sada reklo bi se da grad grca od kulture: manifestacija ova, manifestacija ona, projekti na sve strane, a istinske umetnosti, priče, poruke - nigde. Ponekad se čini da ljudi koji vode kulturnu politiku misle da kultura čuči na zastavicama.

- Mi smo sada zaslepljeni zastavama i ako ćemo o skoro ustanovljenom pravilniku veličanja krpe, onda moram da kažem da, ako se naše rodoljublje svodi na to, nema problema, ‘ajde da naručimo iz Kine milion krpa i da tako pomognemo kinesku privredu. Kakve smo to mi patriote ako smo se sveli na raspravu o krpama?

A što se tiče zastavica koje reklamiraju kulturu, ljudi koji organizuju te događaje strepe da će proći neprimećeno. Nije lako voditi bitku sa društvenim mrežama i internetskim portalima. Te zastavice postoje da bi podsetile i skrenule pažnju da će se nešto desiti.

Da li te je korona zaustavila kao pisca, ili ti je, naprotiv, dala vreme koje inače ne bi imao?

- Nije mi dala vreme, nisam se oslanjao na koronu. I u privatnom životu sam se preusmerio, bavio sam se nekim stvarima kojima se do sada nisam bavio, a to je pitanje nasleđenog porodičnog taloga, stvaranja svega i svačega. Ostao sam poslednji predstavnik familije koji se pita oko toga da li će naša stara porodična kuća ostati da postoji ili neće, da li ću od nje napraviti neki radni prostor. Tokom korone uspeo sam da radim samo koliko moram, jer od toga živim. Bio sam odgovoran prema svojim nastavničkim obavezama u školi, držao sam onlajn nastavu i to je u najvećoj meri oduzimalo moje vreme i energiju. Što se tiče pisanja, ništa nisam odmakao dalje od čitanja i razmišljanja, pravljenja beležaka kojima bih se bavio u skorije vreme. I radio sam jedan naručeni tekst za pozorište.

Koji tekst, za koje pozorište?

- To je deo te famozne agende “Novi Sad - Evropska prestonica kulture”. Pozvao me je producent Pozorišta mladih da za scenu raspišem “Cat Claw”, strip Baneta Kerca. Pristao sam uz jedan uslov da radim pod pritiskom tog dedlajna - da se na istom poslu kao ravnopravan autor angažuje jedan moj student dramaturgije koji je predstavnik generacije koja dolazi. Ja nisam budućnost - oni su budućnost, a i taj projekat se ciljano pravi za neku mlađu publiku. Na pisanju je tako angažovan i Nikola Davić, inače sin našeg rano preminulog kolege reditelja i profesora Aleksandra Davića.

Kakva su ta deca što studiraju onljan sada, šta će biti sa njima? Kakvo je to školovanje, ima li to smisla?

- Mislim da ima jer je naša škola organizovana tako da ti ne prestaješ da radiš na sebi ni kad je završiš. Ona te samo uči, usmerava, podseća te na koje sve načine možeš da učiš i radiš, obučava te da se snalaziš u uslovima krajnjih rokova, raznih situacija, okolnosti i zadataka. Sada su dodatno obučeni da sve to mogu raditi i onlajn, mada su od presudnog značaja naši susreti kad god su mogući. Tada mnogo čitamo jedni drugima ono što pišemo. Ko zna koliko sam ruka nekog teksta pročitao do konačne verzije.

Ne mogu da kažem da je korona poremetila đake u smislu učenja, ali je sigurno u psihološkom smislu postavila pitanje, i kod studenata, i kod profesora, o smislu svega ovoga. Ali to su trenutne krize, posle ipak nastavljaš dalje.

Često se tokom pandemije moglo čuti da nas je ona globalno svela na isto, da je sada isto živeti u Novom Sadu, Berlinu, Zrenjaninu i Pirotu, da su strahovi isti. Da li je to baš tako?

- Kažu da je od presudnog značaja kada živiš u provinciji da, ako dobiješ koronu, znaš nekog da te prebace u neku drugu bolnicu, npr. u Novi Sad. Ako možeš da se prebaciš, onda su ti bolje šanse da preživiš. To nije tajna, to svi javno govore.

Da li je epidemija još više naglasila to klasno raslojavanje, našu bedu, siromaštvo duha, odsustvo empatije, sve naše loše osobine?

- Mi u ovom trenutku nemamo distancu prema događaju zvanom korona, jer on još traje. Kao povodom rata - pričaćemo o ratu kad se završi, ali rat se u stvari nikada neće završiti i uvek će biti neka korona. U toj ujdurmi uvek ostaje pitanje ko koristi tu situaciju, ko izvlači neku korist za sebe, i zašto većina trpi takvo ponašanje?

Mi stalno radimo ono što nam se kaže, ali evo, vidimo da su i ljudi u svetu počeli da razmišljaju zašto da uvek rade ono što im se kaže? Zašto ne radim ono što moja duša govori iznutra? Zašto ne mogu da se vladam po svojim uverenjima, nego moram isključivo da radim ono što se od mene očekuje. Kada pričamo o tome zašto ne mogu da radim ono što mi unutrašnji glas govori, pod tim mislim na nekakve, u svakom vremenu, uvek dobre vrednosti. Ako toga nema, džaba himna, ikonografska pratnja koja govori u prilog tome da su namere dobre. Pa ne znam baš kakve su namere dok ne vidim delo koje stoji iza njih.

Moj je utisak da je energija bankrotirala. Sve liči na konstantno zamajavanje, pominjanje stvari koje treba da te odvuku od sebe, smisla, logike. Svi okolo su zaduženi da te odvuku od suštine, kao u nekom satanističkom ritualu, da se odvojiš od onoga gde te duša vodi. Kao da je to cilj sveg tog zamajavanja. Posledica toga je dehumanizacija. Kada nema humanosti, o kakvoj mi onda kulturi možemo govoriti, o kakvim ljudskim vrednostima prihvaćenim konsenzusom ljudi koji su odlučili da žive u društvu koje zovemo civilizacija? Ako je cilj da to nestane, onda se mi pretvaramo u nešto što ne znam kako da nazovem.

Kako ti se čine mere u kulturi? Imamo neke mere navodno, a kada odemo na neki događaj sve je u suštini samo forma, niko se ničeg ne pridržava. Šta takva vrsta komocije govori o nama kao građanima: da li to da ljubimo slobodu, pa nećemo da nam niko naređuje, ili smo ipak nepismeni?

- Ne znam, mislim da se računa sa tim da ljudi određene naredbe mogu da shvate kako hoće, ovako i onako. Ljudi se prosto “razljude”, odnosno rade šta hoće. Tako dolazi do haosa a, koliko god zvučalo kao sumanuto, mi smo zaboravili šta znači totalitarizam u smislu istočnjačkog despotizma koji nam se opisuje kao ukidanje ljudskih sloboda. Možda neko kroz sve ovo pokušava da testira koliko smo poslušni, na šta smo spremni, čega smo spremni da se odreknemo. I mnogo bogatija i sređenija društva danas suočavaju se sa iščezavanjem ili uništavanjem sistema koji je služio ljudima i bio zasnovan na humanističkoj bazi. To je uništeno, ne postoji.

Pomenuo si da jedni drugima čitate svoje priče na časovima. Pričanje priča kao elementarna komunikacija iščezava, ovo je vreme kliktanja, skrolovanja, emodžija... Čitanje više nije potreba, već je odluka. I šta je onda pisanje u tom smislu?

- Ja nemam dilemu da je za mene pisanje jedan oblik pročišćenja od zla i sramote sa kojom se čovek suočava svaki dan. I čitanje je to isto. Takvo ushićenje koje pisac ima kada dosegne sliku kojom je hteo da prenese poruku, može da oseti i čitalac koji to, ne samo da ume da prepozna, već prepozna i samog sebe u priči čiji tvorac nije, niti je to njegovo iskustvo.

Pričanje priča nikada neće prestati, uprkos novim narativima kakvi su lajkovi, klikovi, neki sumanuti kratki video zapisi koji napadaju ljudsku pažnju, a potpuno su defabulizovani. To može biti zanimljivo samo kratko. Ako nema poruke, ako umetnost i kultura nemaju poruku - onda je to gubljenje vremena.

Ne zaboravimo da je svaki umetnik i ideolog, i političar, i propovednik, i glas božiji, i demonski glas - zavisi na koju se stranu okrene, ali stvarati umetnost i tragati za smislom kojeg oko nas nema u ovom trenutku, to znači ispričati neku priču, imati neku poruku. Ako toga nema, onda je to oduzimanje vremena. Nešto isprazno i besmisleno.

Mogu to da uporedim sa posmatranjem pojava u prirodi, gde gledaš nešto da bi razumeo, da bi razumeo svoje mesto u tom kosmičkom redu. Čovek je takvo stvorenje da uvek traži svoje mesto u kosmosu, u kafani, kući, traži mesto da sedne i pita, a što sam ja tu? Zašto postojim, postojim li ja zbog ovoga ili ovo postoji zbog mene?

Mi imamo tih nekoliko čula koja su nam data, ali to je više nego dovoljno ako ih aktiviramo. I ono najvažnije vezano za osećanja i emocije: ako se one tupe - mi postajemo manje bitni za opšti kosmos, nešto kao oblici crva ili algi. Upravo oni bi bili korisniji u sistemu kosmosa ako bismo mi zaboravili da naše postojanje u kosmosu ipak ima nekog smisla. Udaljili smo se od početne priče o koroni i životu pod njom, ali sve je to priča o koroni. Da zaključim: uvek je bila neka korona i uvek je reč o tome da ti živiš, ili ne živiš svaki svoj dan kao da ti je poslednji, pa bila korona ili ne. Kad tako živiš svaki dan, želiš da ga proživiš najbolje moguće, na način na koji smatraš da je vredno živeti. O tome se radi. (SEEcult.org)

( Snežana Miletić )