Kako su velike boginje odnijele posljednju žrtvu
Od ove drevne bolesti koja je postojala već vjekovima strijepilo se svuda po svijetu. Ubila bi trećinu zaraženih. Procjenjuje se da je od velikih boginja, samo u dvadesetom vijeku, preminulo oko 300 miliona ljudi. Zaraženima koji bi preživjeli ostajali su brojni ožiljci po licu i tijelu
Upozorenje: neke od fotografija mogu da budu uznemirujuće
U leto 1978, prijavljen je poslednji slučaj velikih boginja, koje su odnele život četrdesetogodišnjoj medicinskoj fotografkinji Dženet Parker. Otkud se ova bolest, za koju se mislilo da je iskorenjena na celom svetu, pojavila u drugom najnaseljenijem gradu Britanije?
Bio je petak, 11. avgust, kada se Dženet Parker prvi put osetila loše.
Parker, zaposlena na odeljenju za anatomiju Medicinskog fakulteta u Birmingemu, ubrzo je primetila ružne crvene mrlje po leđima, udovima i licu.
Kada je pregledao, lekar joj je rekao da je dobila varičele.
Međutim, njena majka Hilda Vitkomb nije bila ubeđena da je dijagnoza tačna. Negovala je ćerku kada je u detinjstvu odbolovala taj virus, a velike, čiraste pustule koje su joj se sad pojavile po telu bile su znatno drugačije.
- Šta smo naučili od epidemije variole vere
- Kako je Tito vodio bitku sa variolom verom
- Variola vera: strašna rođaka malih boginja
Kako joj se stanje nije poboljšavalo, četrdesetogodišnja Dženet primljena je u bolnicu za infektivne pacijente Ketrin-de-Barns u gradu Solihalu 20. avgusta.
Dotad je Dženet već bila toliko slaba da nije mogla sama da stoji.
„Sećam se kako sam pomislila da joj je bilo vidno loše, imala je izražen osip", kaže profesorka Debra Simons, prva lekarka koja ju je pregledala po prijemu u bolnicu.
Čitav svet je verovao da je sa velikim boginjama zauvek gotovo.
Tek kada je profesorka Simons pregledala Dženet Parker, ta užasavajuća reč „variola" - naučni naziv ove bolesti - prvi put se pojavila u njenim zabeleškama. Ubrzo su potvrđeni najgori strahovi lekara.
Poslednji slučaj velikih boginja igde na svetu zabeležen je u Somaliji 1977. godine. Velike boginje su se vratile - u Birmingem.
Od ove drevne bolesti koja je postojala već vekovima strepelo se svuda po svetu.
Ubila bi trećinu zaraženih. Procenjuje se da je od velikih boginja, samo u dvadesetom veku, preminulo oko 300 miliona ljudi.
Zaraženima koji bi preživeli ostajali su brojni ožiljci po licu i telu.
Globalni program vakcinacije, koji je vodila Svetska zdravstvena organizacija (SZO), sproveden je kako bi se bolest iskorenila. Do 1970-ih godina, slučajevi su već postali retki.
A 1978. godine, SZO se spremala da objavi kako je bolest iskorenjena na svetskom nivou.
Poslednje mesto gde bi neko očekivao da će bolest ponovo izbiti bila je Velika Britanija, u kojoj nije utvrđen nijedan slučaj velikih boginja u prethodnih pet godina.
Silina povratka bolesti osetila se na globalnom nivou.
„Bio je to pravi potres. Baš u tom trenutku su se spremali da objave kako su boginje iskorenjene, znalo se da se to sprema", kaže profesor Alesder Gidis, koji je bio savetnik za infektivne bolesti pri bolnici u Istočnom Birmingemu u vreme kad je došlo do izbijanja zaraze.
„Te bolesti su se ljudi plašili. Panika nije izbila samo u Birmingemu, već i kod vlasti i u SZO, samo zbog toga što se ponovo pojavila."
Kada su čuli za slučaj u Birmingemu, iz SZO nisu hteli da rizikuju. Predstavnici organizacije su se - zajedno sa medijima - sjatili u ovaj grad.
„Vrlo brzo su se pojavili domaći, a zatim i strani novinari, pa je ovaj slučaj postao 'goruće svetsko pitanje'," kaže profesor Gidis.
„Bilo je i puno ljudi iz SZO. Oni su se, očigledno, veoma zabrinuli."
„Period inkubacije kod velikih boginja traje dosta dugo, oko 12 dana, tako da dve nedelje nismo mirno spavali dok smo čekali da vidimo hoće li biti još slučajeva."
Kad su medicinski timovi krenuli u akciju, svi koji su bili u kontaktu sa Dženet Parker su među prvima bili vakcinisani i prebačeni u karantin.
Utvrđena su kretanja njenog supruga Džozefa, kao i roditelja Frederika i Hildu Vitkomb, iz straha da se bolest ne raširi dalje.
Svi koji su bili u kontaktu sa Dženet Parker tretirani su na isti način - od čoveka koji je došao da popravi mašinu za pranje noćnih posuda, preko osoblja hitne pomoći i bolničkog kapelana, pa do lekara.
- Ljudi prirodno otporni na korona virus ključ za novu taktiku vakcinacije
- Misterija T-ćelija: Ljudi sa skrivenim imunitetom na korona virus
- Korona virus i imuni sistem - zagonetka za naučnike
Do 28. avgusta, samo dve nedelje pošto je Parker počela da pokazuje simptome bolesti, vakcinisano je više od 500 ljudi.
Ali glavna nedoumica ostala je bez odgovora: kako se ona zarazila?
Profesor Henri Bedson bio je na čelu laboratorije za velike boginje na Medicinskom fakultetu u Birmingemu, gde je Dženet Parker bila zaposlena. Bio je među malobrojnim lokalnim stručnjacima koje je angažovala SZO za istraživanje bolesti.
Bedson se pridružio profesoru Gidisu u noći kada je utvrđeno da je Parker zaražena virusom velikih boginja.
Pomogao je u ispitivanju uzoraka.
„Rekao sam: 'Vidiš li nešto, Henri?' Nije mi odgovorio", kaže Gidis.
„Zamolio sam ga da pogledam kroz mikroskop. Video sam čestice u obliku ciglica, karakteristične za virus velikih boginja.
„Bio je prestravljen, jer nije bilo sumnje da je virus velikih boginja nekako uspeo da pobegne iz njegove laboratorije i zarazi gospođu Parker."
„Mislim da je znao da je poteklo iz njegove laboratorije čim je video virus. Znao je šta sledi", kaže Simons.
„Imajući sve u vidu, virus nije mogao da dođe od negde drugde. Po jednoj teoriji, ušao je u ventilaciju. U tom slučaju, zašto se zarazila samo Dženet Parker?"
U centru pažnje našao se Henri Bedson, kaže profesor Mark Pelen, autor knjige Poslednji dani velikih boginja: tragedija u Birmingemu.
Bedson, tada 49-godišnjak, već je bio priznati međunarodni stručnjak za velike boginje. Bio je „uznemiren" po izbijanju zaraze.
„Mediji su praktično kampovali ispred njegove kuće. On je, ipak, radio na iskorenjivanju velikih boginja, smatrali su ga herojem", kaže Pelen.
Dženet Parker je dane provodila u izolaciji, ali se njeno stanje pogoršavalo.
Od čireva je ostala skoro sasvim slepa na oba oka. Doktori su sumnjali da joj bubrezi otkazuju.
Dženet Parker je ubrzo dobila upalu pluća i prestala da govori.
Dok je ležala u bolničkom krevetu, njen otac Frederik umro je u 77. godini od srčanog udara dok je bio u karantinu. Porodica je verovala da je srčani udar bio izazvan stresom zbog teško bolesne ćerke.
Međutim, autopsija nije obavljena zbog rizika od zaraze velikim boginjama.
Dan kasnije, profesor Bedson se zatvorio u šupu u dvorištu njegove kuće u birmingemskom predgrađu Harborn, i ubio se.
Ostavio je oproštajnu poruku: „Žao mi je što sam izigrao poverenje mnogih prijatelja i kolega u mene i moj rad."
Pet dana kasnije, 11. septembra, u 3:50 izjutra, preminula je i Dženet Parker.
Bolest je odnela poslednju žrtvu.
Majka Dženet Parker razvila je „vrlo blag napad velikih boginja", kaže Gedis. Iz karantina je puštena 22. septembra.
Propustila je obe sahrane, i muža i ćerke.
U Birmingemu je kraj izbijanja zaraze proglašen 16. oktobra 1978, ali kako se tačno Dženet Parker zarazila virusom velikih boginja nikada nije do kraja utvrđeno.
Tokom oktobra 1979. godine, Sud za prekršaje u Birmingemu odbacio je dokaze tužilaštva da je Univerzitet u ovom gradu prekršio Zakon o zaštiti na radu.
U očima zakona, skinuta je krivica sa profesora Bedsona.
U izveštaju piše da je do prenosa virusa moglo da dođe na tri načina -strujanjem vazduha, fizičkim kontaktom ili preko dodira sa kontaminiranom opremom ili uređajima.
Međutim, u teoriju o prenosu putem ventilacije „nije verovao niko ko se iole razumeo u stvari", kaže profesor Pelen.
- Bil Gejts upozorava: Biološko oružje opasnije od pandemije
- Fajzerov lek protiv korona virusa uskoro i u Srbiji
- Kako veštačka pluća pomažu u lečenju teških kovid pacijenata
„Zašto je umrla? Zašto se toliko zarazila?", još uvek se pita profesorka Simons.
„Ako to nismo mogli da otkrijemo pre 40 godina, neće nam se ni danas najednom razjasniti."
Kako je vreme prolazilo, „sve se vratilo u normalu", dodaje Simons.
Do danas nije došlo do ponovnog izbijanja bolesti.
Dve godine po smrti gospođe Parker, 1980, proglašeno je da su velike boginje iskorenjene. Medicinska nauka je pobedila bolest.
Velike boginje su prva zarazna bolest protiv koje se čovečanstvo ujedinjeno borilo.
Takav nesvakidašnji podvig omogućila je saradnja država širom sveta.
„Ova bolest ostavila bi stravične posledice na ljude, jer bi ih obeležila za ceo život, unakazila bi im izgled, te je njeno iskorenjavanje ogroman podvig", kaže profesor Lorens Jang sa Medicinskog fakulteta Vorvik.
Edvard Džener - pionir vakcinacije protiv velikih boginja
Edvard Džener , engleski naučnik koji je živeo u 18. veku, svetu je doneo prvu vakcinu - onu koja štiti od virusa velikih boginja.
Džener je 1796. godine primetio da mlekarice koje „zakače" virus kravljih boginja obično ne dobiju velike boginje. Kravlje boginje bile su slične velikim, samo manje zarazne.
Prikupio je gnoj iz čireva kravljih boginja sa ruku mlekarica i namerno zarazio jednog dečaka.
Dečak se razboleo, ali na kratko, i kasnije mu je organizam bio otporan na nove infekcije virusima i kravljih i velikih boginja.
Džener je baš to i testirao, zarazivši dečaka velikim boginja. Bolest se nije razvila.
Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, Dženerova vakcina je prvo uspešno cepivo na svetu.
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )