Psihologija i humor: Zašto se smijemo kad ne treba
„Kada se smIjete s drugima, pokazujete im da vam se dopadaju, da se slažete s njima ili da pripadate istoj grupi kao oni", kaže ona
Moj razgovor sa Sofi Skot samo što se nije okončao kada se ona okrenula u stolici da mi pokaže video snimak na kom polunag muškarac skače bombu u zaleđeni bazen.
Pošto se jedan minut prilično naglašeno istezao, on skače - samo da bi pao na nenačeti led i isprevrtao se po njemu.
Možda se voda sve vreme dobro držala, ali njegovim prijateljima nije trebalo mnogo da prasnu u smeh.
„Prasnuli su u smeh čim su videli da naokolo nema krvi i kostiju", kaže Sofi Skot.
„I oni prosto VRIŠTE od smeha; uopšte ne mogu da se suzdrže." (Ako želite da vidite taj video, možete ga pronaći ovde - mada u njemu ima i malo psovanja.)
- Tako je živeo i govorio Robin Vilijams
- Kako ime utiče na vašu ličnost
- Tračarenje na poslu može biti dobro po vas - kažu naučnici
Zbog čega nas tako spopadne kikot - čak i kad neko trpi bolove? I zašto je smejanje toliko zarazno?
Kao neuronaučnica sa Univerzitetskog koledža u Londonu, Sofi Skot je provela poslednje dve godine pokušavajući da odgovori na ta pitanja.
Na TED2015 u Vankuveru objasnila je zašto smeh spada među naše najvažnije i najčešće pogrešno shvaćene obrasce ponašanja.
Rad Sofi Skot ne nalazi uvek odobravanje njenih konzervativnijih kolega.
Ona voli da pomene rukom pisanu poruku koju je jednom prilikom pronašla na hrpi odštampanih papira.
„Ova gomila papira deluje kao smeće (zbog prirode materijala) i biće bačena ukoliko je neko ne odnese", pisalo je u poruci.
„Je li ovo nauka?"
Ironično uzvraćajući na te kritike, Skot sada nosi majicu na kojoj stoji to pitanje, spremna za komičarski nastup čiji će biti domaćin kasnije tokom večeri.
Karijeru je počela širim istraživanjem glasa i brojnih podataka o našoj ličnosti koje on nudi.
„Možete da pretpostavite moj pol, moje godine, moj društveno-konomski status, moje geografsko poreklo, moje raspoloženje, moje zdravlje, pa čak i stvari povezane sa interakcijama s drugim ljudima", tvrdi ona.
U jednom od eksperimenata skenirala je profesionalnog imitatora Dankana Vizbija kako bi istražila na koji način on usvaja tanane manerizme govora drugih ljudi (pogledajte video snimak dole).
Na njeno iznenađenje, otkrila je da aktivnost mozga liči na onu koja se obično povezuje s pokretima tela i vizualizacijom - dok je on, praktično doslovce, pokušavao da se uvuče pod kožu lika.
Uopšteno govoreći, rad sa imitatorima joj je pomogao da odredi moždane regije uključene u akcentovanje i artikulaciju - važne aspekte našeg glasovnog identiteta.
Međutim, jedno proučavanje u Namibiji navelo je Sofi Skot da uvidi kako je smeh jedan od naših najbogatijih glasovnih tikova.
Ranija istraživanja su pokazala da smo na osnovu facijalne ekspresije svi u stanju da prepoznamo šest univerzalnih emocija, širom kultura - strah, ljutnju, iznenađenje, gađenje, tugu i sreću.
Skot je, međutim, želela da ispita da li su u našem glasu kodirane još tananije informacije.
Stoga je zatražila od namibijskih domorodaca i Engleza da poslušaju međusobne snimke, te da ocene pokazane emocije - među kojima je šest univerzalno prihvaćenih, kao i osećanje olakšanja, trijumfa i zadovoljstva.
Obe grupe su najlakše prepoznale smeh. „Gotovo odmah je delovao drugačije od ostalih pozitivnih emocija", kaže ona.
Što je dublje istraživala, to ju je više očaravala njegova složenost.
Na primer, ubrzo je otkrila da smeh uglavnom nije povezan sa humorom.
„Ljudi iskreno misle da se ponajviše smeju tuđim šalama, ali u razgovoru se redovno najviše smeje onaj ko govori", kaže ona.
Sada smeh posmatra kao „društvenu emociju" koja spaja ljude i pomaže nam da se povežemo, bilo nešto zaista smešno ili ne.
„Kada se smejete s drugima, pokazujete im da vam se dopadaju, da se slažete s njima ili da pripadate istoj grupi kao oni", kaže ona.
„Smeh je indeks čvrstine neke veze."
Zarazno kikotanje
To bi moglo da objasni zbog čega se parovi često zacenjuju od smeha na međusobne pošalice - a da to pritom nekom sa strane uopšte ne bude smešno.
„Čućete kako vam govore da 'on ima sjajan smisao za humor i baš mi se sviđa zbog toga'. Što, zapravo, znači: 'Dopada mi se i to mu pokazujem tako što se smejem kad sam s njim.'"
I zaista, smeh možda leži u osnovi održavanja veza; Sofi Skot ukazuje na istraživanje koje otkriva da se parovi koji se zajedno smeju lakše oslobađaju napetosti posle nekog stresnog događaja - i uopšte uzev, verovatnije je da će ostati zajedno na duže staze.
U nedavnoj studiji vidi se da osobe koje se zajedno smeju šaljivim video snimcima u većoj meri otkrivaju lične informacije - što širi polje zajedničkih tema između ljudi.
Možda je čak i zacenjivanje nad Nemcem koji skače u zaleđeni bazen ojačalo prijateljstvo.
„Zanimljivo je koliko brzo su njegovi prijatelji počeli da se smeju - mislim da su to učinili kako bi se on osećao bolje", kaže Skot.
- Šest pokazatelja kako pamćenje može da vas prevari
- Emocionalno putovanje sredovečnih žena kroz svet književnosti
Na tom istom tragu, Robin Danbar sa Oksfordskog univerziteta otkrio je da je smeh u direktnoj vezi sa podizanjem praga bola, možda tako što podstiče oslobađanje endorfina - hemikalija koje takođe mogu da ojačaju društvene veze.
Sofi Skot sada želi da odredi razlike između „izveštačenog" smeha, koji koristimo kako bismo, recimo, začinili razgovor - i potpuno nekontrolisanog smejanja koje ume da uništi televizijski ili radio program, poput ovog:
Ona je, recimo, ustanovila da su manje spontani tonovi često nazalniji - dok naš nekontrolisani, nevoljni, zvonki smeh nikad ne izbija kroz nos.
Snimci magnetne rezonance poslužili su joj da ustanovi kako mozak reaguje na obe vrste smeha.
Obe su stimulisale moždane zrcalne regije - područja koja imitiraju tuđe reakcije.
Ta područja će se, recimo, aktivirati kada vas vidim da ste šutnuli loptu, kao i kada je ja, lično, šutnem - i moguće je da ta neurološka mimikrija smeh čini zaraznim.
„Trideset je puta verovatnije da ćete se nasmejati ako ste u društvu", kaže ona.
Međutim, važna razlika ogleda se u tome što manje spontani, prigodni smeh dovodi do veće aktivnosti u područjima koja se vezuju za „mentalizovanje" i analizu tuđih motiva - možda zbog toga što želimo da otkrijemo zašto nas neko folira.
Možda vam se čini da je lako razlikovati prirodni od izveštačenog smeha, ali Skot smatra da se ta veština postepeno razvija tokom života i da svoj vrhunac ne doseže pre kraja tridesetih.
Zbog toga je nedavno organizovala eksperiment u londonskom Muzeju nauke, gde je njen tim tražio od posetioca različitog doba da procene autentičnost snimaka na kojima se ljudi smeju ili plaču.
Naposletku, ističe ona, plakanje je osnovno sredstvo komunikacije bebe, dok smeh dobija na važnosti kako odrastamo.
Iako nam se može činiti da ne volimo „lažni" smeh nekih ljudi, Skot smatra da to verovatno više govori o nama i načinu na koji uzvraćamo na njihove društvene signale, nego o određenim iritirajućim osobinama drugih.
Priča mi o poznanici koja ju je često nervirala upornim, titravim smehom.
„Uvek sam smatrala da joj je smeh neprimeren, ali kada sam malo bolje obratila pažnju, shvatila sam da je neprimereno samo to što joj se ne bih pridružila.
Njen smeh je bio sasvim normalan."
Da joj se ta osoba već nije dopadala, kaže ona, smejala bi se s njom i to uopšte ne bi ni primetila.
- Zašto se osećamo dobro kad psujemo
- Šta je UNESKO i šta je od srpskog nasleđa na listi svetske kulturne baštine
Poslušajte neke snimke Sofi Skot i proverite kako procenjujete tuđi smeh:
Osim što ispituje odnose u našim najbližim vezama, Skot se zanima i za komičarske klubove.
„Kod smeha je zanimljivo to što je u situacijama stendap komedije i dalje reč o interakciji", kaže ona.
Publika je praktično upletena u razgovor sa komičarem.
„Zanima me šta se dešava kada publika počne da se smeje i na koji način taj smeh zamire - da li ste usklađeni sa ljudima oko sebe ili ne marite za njih, pošto iskustvo delite samo sa osobom na sceni."
Paradoksalno, kaže ona, komičarima je lakše da nastupaju u velikim salama, možda zbog toga što zarazna priroda smeha podrazumeva da će se razdragani talasi lakše širiti u većoj masi.
Ona se priseća video snimka komičara Šona Loka na kom publiku dovodi do histeričnog kikota samo tako što povremeno izgovara reč „kamerband", a sve zahvaljujući zaraznom smehu koji se širi auditorijumom.
Zasad je pokušala da postavi senzore na članove publike koja gleda komičare kako bi pratila trenutak kada izbija smeh, što je bilo tek delimično uspešno - publika bi se ukočila, svesna nadzora.
Ali nada se da će nastaviti rad sa poznatim komičarima kao što je Rob Dilejni, zbog kojih bi publika mogla da se opusti.
Povremeno i sama uzme mikrofon tokom komičarskih večeri u Londonu i pitao sam je da li istraživanje utiče na njenu scensku ličnost.
Ne smatra da je nauka potpomogla njenu komičarsku crtu, mada sam se sledeće večeri, na dobrotvornom nastupu, uverio da ima baš dobar smisao za humor.
Kao što nam njena majica s natpisom „Je li ovo nauka?" poručuje, njene konzervativnije kolege možda ne odobravaju njen neozbiljan pristup.
Ali ona je svesna toga koliko moćno sredstvo smeh može da bude u samoizražavanju, u tome da navedete druge da vas slušaju.
„Smeh deluje trivijalno, efemerno, besciljno", kaže ona. „Ali on nikad nije neutralan - on uvek znači nešto."
Smeh uvećava prag bola i u stanju je da podstakne protok endorfina kroz naše vene.
Pogledajte video o tome kako se šali Vladimir Putin?
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC News na srpskom )