Jesam li pogriješila što sam se zaljubila u nevjernu mačku

Dnevni stres bi začas nestao kada bismo se Mačka i ja uveče smjestile da zajedno gledamo televiziju. Kada se prisjetim toga, shvatam da je trebalo da razmislim da li Mačka - mada je očito željela hranu i ljubav - živi s nekim drugim

5918 pregleda3 komentar(a)
Foto: BBC
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Ima ona poznata izreka koja kaže da ne birate vi mačku, već mačka vas. Šta, onda, treba da radite, pita se Anisa Subedar, kada neka uporna mačka iz komšiluka odluči da vas usvoji?

U mom slučaju, sve je počelo pre oko 18 meseci, jedne duge i tople letnje večeri, kada su se dva čežnjiva oka, praćena serenadom mjauka, pojavila pred kuhinjskim vratima.

Nije ustuknula kada sam joj prišla.

Naprotiv, delovala je prilično zadovoljno kada sam joj se obratila blesavim bebećim cijukom (zamislite samo da se koristi reč „bući-bući").

Niti se trgla kada sam je nežno pomilovala iza sivih, čupavih ušiju.

Umesto toga je legla na leđa, pustila me da osetim koliko joj je mekan beli stomak i glasno počela da prede u znak zahvalnosti.

Kao nagradu za to što je uzvratila na moju naklonost, otvorila sam konzervu tunjevine, koju je na brzinu pojela i otišla.

Tada je to za mene predstavljalo samo jedan prijatan susret. Još jedna letnja uspomena, dobro delo koje sam učinila.

Nekoliko dana kasnije, Mačka se vratila i ponašale smo se kao dve stare prijateljice, koje se dugo nisu videle.

Iskazivale smo jedna drugoj ljubav, mazile se i dodirivale njuškicama.

Dala sam joj još hrane, koju je bučno pojela i opet smo se rastale.

Ti susreti su ubrzo postali svakodnevni i počela sam da im se radujem.

Mačka je počela da ulazi u kuću, da spava na sofi i nije joj smetalo da se spremi za spavanje kada bih otišla u krevet.

Moje večeri su postale predivno udobne.

Dnevni stres bi začas nestao kada bismo se Mačka i ja uveče smestile da zajedno gledamo televiziju.

Kada se prisetim toga, shvatam da je trebalo da razmislim da li Mačka - mada je očito želela hranu i ljubav - živi s nekim drugim.

Ali nisam.

O tome sam počela da mislim tek posle.

Posle nekoliko meseci, kupila sam krevetac za Mačku, kako bi tu mogla da se raskomoti, kao i posebnu činiju za hranu i vodu.

Otišla bih na posao i, pronašavši mačju dlaku na odeći, nasmešila se, jedva čekajući da uveče opet budemo zajedno.

Fotografije Mačke počele su da se pojavljuju na mojim profilima na društvenim mrežama.

Kolege s posla primetile bi moje aktivnosti i pitale: „Kako ti je mačka?".

Odgovarala bih im kao da je Mačka moja, ne priznajući sebi da sam je ukrala.

Kad god bi osvanula neka nova objava, jedan moj prijatelj bi me redovno prozvao u komentarima:

„TO NIJE TVOJA MAČKA."

Brza pretraga interneta za heštegom #notmycat otkrila mi je da sam, zapravo, pripadnica kluba.

Bilo je još ljudi poput mene - ljudi koji su uživali u mačjim čarima, ali nisu snosili odgovornost vlasnika.

Pronašla sam blistave, prelepe, tajnovite slike i vlogove ljudi i mačaka koji ne pripadaju jedni drugima.

Stoga, je li to normalno?

„Rekla bih da mačke žive po svojim pravilima. Ne mislim da svesno odlučuju: 'Sad ću da manipulišem ovim ljudskim bićem.' To je sve mnogo neposrednije", kaže savetnica za ponašanje mačaka Silija Hadon.

One pronalaze mesto na kom ima hrane, gde je toplo i gde ima neki prijateljski nastrojen čovek, i pokušavaju tu da se zadrže.

„Za mačke važi da su izuzetno uporne.

Ako imate životinju koja je u stanju da satima čeka ispred rupe da se pojavi miš, onda ćete imati i životinju koja je u stanju da satima čeka ispred vrata, ako želi da se useli."

Mnogo kasnije, otkrila sam da o tome postoji knjiga.

Prvi put objavljena 1990, „Sidovih šest ručkova" je knjiga za decu u kojoj se pripoveda o mačku po imenu Sid, koji živi u Aristotelovoj ulici broj jedan.

Ali Sid živi i u svim ostalim kućama u toj ulici i jede u tim domovima, čiji vlasnici listom veruju da je Sid njihov.

Za razliku od stvarnih mačaka koje je opisala Silija Hadon, Sid vrlo dobro zna šta radi.

Ali njegova smišljena prevara biva otkrivena kada se on razboli i komšije shvate da ih je sve izigrao.

Autorka Inga Mur mi je rekla da je Sid zasnovan na crnoj mački koju je ona poznavala dok je živela u severnom delu Londona.

„Čula sam kako ga neko doziva po imenu koje je zvučalo kao Sid", kaže ona. (Zapravo se zvao Zigi).

„Sid bi ulazio kroz vratanca za mačku i baškario se u broju četiri, gde sam živela. Mislim da mu je dom bio u broju šest.

Sid iz knjige je umnogome ličio na pravog Sida, koji je poslužio kao inspiracija za priču, mada je priča, naravno, izmišljena.

„Tokom godina sam primala mnoge mačje posetioce i oduvek sam uživala u njihovom društvu.

„Očigledno su razvile sposobnost da komuniciraju s ljudskim bićima drugačije nego s drugim mačkama.

„Znaju kako da putem dodvoravanja i šarmiranja od nas dobiju ono što žele. Zbog toga ih volimo i smatramo ih posebnim."

Pogledajte video o londonskom kafiću u kojem žive mačke sa ulice

Džoana Lodž iz Kets protekšn-a, najveće dobrotvorne organizacije za pomoć mačkama u Ujedinjenom Kraljevstvu, kaže da naučnici pretpostavljaju da mačke naša srca osvajaju preko očiju, koje „podsećaju na krupne oči bebe".

To bi štošta objasnilo: moju potrebu da im tepam i moj instinkt da nahranim Mačku, da je obaspem ljubavlju i smestim na sigurno.

Materinski instinkt ističe iz mene - skupa sa mojim dostojanstvom.

Ali u mesecima nakon našeg prvog susreta, krivica me je sve više grizla.

Pretraživala sam lokalne sajtove sa nestalim mačkama, pitajući se da li ću pronaći oglas vlasnika Mačke, ali nisam pronašla ništa.

Lagala bih kad bih rekla da me je to razočaralo.

A onda se sve to iznenada okončalo. Mačka je nestala.

Čekala sam danonoćno i dozivala je u tugaljivom ambisu mog vrta u predgrađu.

Osećala sam se ucveljeno i napušteno, i opet sam pretraživala internet u potrazi za nekom vešću.

Mačka je sigurno prestala da me posećuje zato što ju je neko zgazio?

Verovatno je ležala u nekom jarku.

Ali nikakvih vesti nije bilo.

S tugom bih pogledavala ka pustom krevetu u kom je ležala, ka netaknutoj hrani u činiji i sve tanjim pramičcima krzna na mojoj odeći.

A onda, tokom prvih nedelja prolećne izolacije, neplanirano sam preko ograde zapodenula razgovor sa komšinicom.

Neobavezno (mada apsolutno s namerom) pomenula sam Mačku i rečeno mi je da su se vlasnici preselili.

Znači, imala je vlasnike!

To verovatno nije trebalo da me iznenadi.

Prvo sam osetila veliko olakšanje, a potom i izdaju i zbunjenost.

Kako su mogli tek tako da odvedu Mačku iz mog života?

Prošetala sam iza ugla i s čežnjom se zagledala u praznu kuću u kojoj je nekad živela Mačka, a koja je sada bila tako beživotna.

Nisam mogla da se predam bez borbe.

Nisam se mirila s tim da bi Mačka, koja je ranije bila toliko zadovoljna kod mene, mogla da bude jednako srećna kod svog vlasnika u novom domu, negde daleko.

Obratila sam se mejlom vlasniku, preko agenta za nekretnine.

Objasnila mu da smo Mačka i ja provele mnogo vremena zajedno i da sam, ako se nije lepo uklopila u nov smeštaj i ako možda razmatraju da je udome kod nekog, više nego spremna da joj ponudim stalno rešenje.

Napisala sam kako mi se čini da pripadamo jedna drugoj, te da je naše prijateljstvo nasilno prekinuto, bez našeg blagoslova (ili nešto slično tome).

Vlasnik je odgovorio na imejl.

Zvao se Dejvid.

Objasnio mi je da ima dve mačke, smeđu po imenu Henri i Edija, sivu mačku koje „često nema danima".

Napisao je da su se preselili 190 km dalje, u Linkolnšir.

Mačke „vole poluseosko okruženje, veoma su srećne ovde i uživaju u tome što smo s njima po ceo dan", dodao je.

„Naravno da ne bismo voleli da se odvajamo od njih."

Predložio je da nabavim sopstvenu mačku.

„One su britanske kratkodlake mačke s pedigreom. Trebalo bi da možete da pronađete uzgajivača i sigurno možete zamisliti koliko su to slatki mačići."

U to vreme mi nije padalo na pamet da razmišljam o drugoj mački. Edi je odabrao mene.

U odgovoru na Dejvidov imejl, ponudila sam kompletno priznanje svoje umešanosti u Edijev nestanak. Grizla me je savest.

Dejvid mi je rekao da su ih Edijeva odsustvovanja izuzetno uznemirila.

„Nismo znali da li ga je neko udario ili ukrao, da li je zaključan negde ili naprosto luta i doživljava avanture", napisao je.

„Znalo smo da Edi povremeno hoće da nestane na više od 24 sata. To se obično dešavalo kada nas nekoliko dana ne bi bilo u kući.

Naš prijatelj bi obilazio mačke i hranio ih, tetošio ih, ali postalo je uobičajeno da Edija nema kad se vratimo.

Stvar je u tome što se, svaki put kad se to desi, pitate hoćete li ga ikad opet videti. Na kraju smo izbegavali da odlazimo od kuće."

Šta da radite ako mačka uporno svraća u vaše dvorište

  • nemojte hraniti mačku
  • proverite ima li mikročip
  • pokušajte preko društvenih mreža ili drugih sredstava za komunikaciju u zajednici (lokalnih SMS grupa, obaveštenja u lokalnim veterinarskim stanicama) da pronađete vlasnika
  • stavite mački papirnu ogrlicu (može se nabaviti u Kets protekšn-u) sa porukom za vlasnika
  • pozovite lokalni azil ili organizaciju za zaštitu životinja

Saveti organizacije Kets protešn

Znala sam šta znači bol kad ti nestane mačka i donekle sam žalila što se godinu dana ranije Edi uopšte pojavio u mom životu.

Izbrisala sam sve objave o Mački na mreži.

Osećala sam se grozno.

Pitala sam Dejvida da li mu smeta što sam stupila u kontakt s njim i objasnila mu šta se desilo.

Odgovorio je:

„Prepoznali smo bol koji ste vi i vaša porodica osetili zbog gubitka mačke koja vam je postala veoma draga, i pre smo osetili saosećanje nego ljutnju.

„A pomalo nam je i laknulo kad smo shvatili šta je on radio i da nije patio, negde na hladnom, usamljen."

„Zatim mi je rekao da je jedno podružiti se s mačkom kada poseti tvoj vrt, a nešto sasvim drugo nahraniti je.

„Zamolio me je da to više ne činim.

„Mogli smo čak i da se dogovorimo da ih obe hranite kod nas kada nismo tu", napisao je.

„Ali nemojte ohrabrivati mačku da odlazi iz njenog doma. To izuzetno uznemirava vlasnike, a možda još više novu porodicu kada se vlasnici presele."

„Neke mačke su očigledno divlje i neće vas pustiti da im se približite, ali ako su prilično druželjubive, to uglavnom znači da su u nekom trenutku imale vlasnika - ili da ga možda još uvek imaju", kaže Džoana Lodž.

Njena organizacija, Kets protekšn, obezbeđuje papirne ogrlice koje mogu da se stave mački ako niste sigurni da li već ima dom.

Na njima piše „Da li pripadam vama?", što će obavestiti vlasnika, ako postoji, da se neko interesuje.

„Različite su to odgovornosti", kaže Džoana.

„Jedna je odgovornost vlasnika, koji treba da se pobrine da se mačka može identifikovati preko mikročipa.

„A svako kome se mačka pojavi u bašti treba da pokuša da ustanovi ima li ona vlasnika, ili da stupi u vezu s nama, pa ćemo mi potražiti vlasnike".

„U tom slučaju, to postaje zakonska obaveza, kaže ona, kao kada biste pronašli nečije vlasništvo, ne možete ga naprosto prisvojiti".

Kako su se dani skraćivali i godina se primicala kraju, sve su me češće opsedale Dejvidove reči o tome da nabavim mačku.

Nisam ni bila svesna toga koliko mi je potrebna uteha nečeg čupavog, što prede, na mom krilu, da me teši u danima tolike nesigurnosti.

Stoga sam, u iščekivanju zime nezadovoljstva, pre nekoliko nedelja uzela jednu dvanaest nedelja staru britansku kratkodlaku.

Ima boju late kafe i odaziva se na ime Horas.

Zaista ne planiram da delim Horasa s bilo kim, ali shvatila sam da to možda nije u potpunosti moja odluka, stoga, ako ga vidite u blizini, znaćete šta treba da uradite.

Pratite HMačka Horasa i na Instagramu

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk