Fanatizam podanika i glasača

Od retoričkog pitanja „Aleksandre, da li te je ovaj narod dostojan?“, preko „Nije Srbija potrebna Aleksandru Vučiću, već je on potreban Srbiji“, „Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje“, „Zadnju kap krvi ću dati za Aleksandra Vučića… izjavite ovo Bogu i ljudima“, ekstatično-histeričnog nastupa mlade SNS sveštenice predsednikovog kulta, sa ledenim žarom u očima u emisiji koja je trebalo da bude debatna, ovo su samo neke od nebrojenih manifestacija psihosocijalne patologije zvane fanatizam.

Ako i izuzmemo brojne slučajeve čisto interesnih, proračunatih izjava vernosti i obožavanja u okruženju predsednika države (koje je i sam apostrofirao kao „bubrege u loju“ čiji status zavisi samo od njegove dobre volje), imamo uočljive odlike fanatizovanih saradnika i glasača.

Reč fanatizam potiče od fanum, što na latinskom znači „hram“, sveto mesto.

Na početku je označavala verski stav, ali sa konotacijom preterivanja, opsednutosti i ekstrema koji može ići i do pojedinačnog ili masovnog samoubistva i ubistva.

Fanatizam je, dakle, preterano emocionalno oduševljenje nekom idejom, doktrinom ili osobom koje prožima sva područja života fanatika.

Može obuzeti izolovanog pojedinca, ali češće grupu ljudi.

Fanatik se može posvetiti različitim ciljevima: sektama, religiji, obožavanju slavnih ličnosti, sporta, ideologije, partije, vođe.

Ova apsolutna, isključiva i manična posvećenost cilju ili osobi generiše fenomen fanatične netolerancije prema onima koji ne dele istu fiksaciju ili je dele ali umereno, sa manje žara i neprestanog dokazivanja svoje privrženosti.

Fanatizam je način da se odgovori na ličnu nesigurnost, nedostatak samopouzdanja i psihološku nestabilnost.

Identifikacijom sa jačim moćnijim od sebe fanatik se štiti od suočavanja sa sobom i sa spoljnim svetom koji doživljava kao neprijateljski, jer projektuje u njega i u ljude koji ne dele njegovu posednutost sopstvenu agresivnost i sumnje.

Slabost i nestabilnost fanatikove ličnosti, koju kompenzuje poistovećenjem sa natkriljujućim autoritetom ili utapanjem u grupu, izaziva njegove neumerene reakcije kad god neko pokuša da ga privede razumu.

Što su argumenti koji mu se predočavaju čvršći i utemeljeniji u realnosti, to se on oseća ugroženijim i reaguje disproporcionalnom agresijom i protivnapadom.

Ne brani fanatik tako silovito svoje divljenje, predanost i veru u ideologiju, cilj ili osobu, već sebe, svoj duševni opstanak.

Potpunim potčinjavanjem svom idolu, fanatik dobija strasni smisao života; jer se u svojoj nesigurnosti, nemoći i osećaju unutrašnje praznine identifikuje sa tim idolom, kojeg je uveličao i učinio apsolutom.

Međutim, strast za apsolutom se ne zadovoljava time da je veliki broj ljudi deli, jer sama definicija apsoluta zahteva da ga svi priznaju i više od toga, da to bude dobrovoljno i iskreno.

Makar u početku bilo manje ili više prinudno.

Za fanatike ne postoji granica onoga što je potrebno da bi njihov kult pobedio.

Trenutno se u zvaničnim dijagnostičkim i statističkim priručnicima za mentalne poremećaje fanatizam ne klasifikuje kao izdvojen poremećaj ličnosti.

Međutim, fanatizam se može posmatrati kao mentalna bolest, jer je uvezan sa drugim simptomima mentalnog poremećaja.

Smatra se da su najčešće sa fanatizmom povezani: paranoja, erotomanija, antisocijalni poremećaj ličnosti, granični poremećaj ličnosti.

Veoma je teško izboriti se sa fanatizmom.

Često je neophodno psihološko i psihijatrijsko lečenje jer u jednom trenutku psiha nema više energije da održava iluzije i mehanizme odbrane ugrađene u fanatizam.

Psihičko stanje, koliko toliko normalno mentalno funkcionisanje se progresivno pogoršava zbog sve većeg neuspeha u održavanju kompenzacija.

Zato se u kliničkoj psihologiji i psihijatriji govori o neurotičnoj i psihotičnoj dekompenzaciji.

Osoba ne vlada više svojim afektima, koji se ispoljavaju intenzivno i nekontrolisano, neprimereno situaciji; misaoni procesi su joj nekoherentni, inteligencija, sposobnost rasuđivanja i kritičkog sagledavanja sebe i realnosti su znatno umanjeni.

Doduše, u dekompenzaciji se pojačavaju već postojeći glavni psihopatološki simptomi.

Šta će biti jednog dana kada se smeni vlast koja proizvodi, neguje i jača fanatični mentalni sklop kod svojih podanika?

Posle toliko decenija strasnog obožavanja, kulta različitih vođa (Tito, Sloba, pa nedovoljni interregnum, Vučić), da li će doći do opšte psihičke dekompenzacije koja može da bude prvi korak ka isceljenju?

Ili će to stanje biti toliko nepodnošljivo fanaticima, kojima se oduzima smisao postojanja, da će oni bezumno tražiti novu paternalističku figuru u koju će da investiraju sav svoj libido?

Ne mogu da vole i obožavaju bezlične procedure i institucije koje čine demokratski poredak, neophodno im je da se infantilno emocionalno povezuju sa nekom ličnošću koja će ih osloboditi truda i odgovornosti koji idu uz zrelost i autonomiju.

Ima razloga za brigu, jer se mentaliteti najteže i najsporije menjaju, ali ne i za defetizam. Mnogi primeri u istoriji daju razloga za (umereni) optimizam.

Hajde da zbog fanatizma ne dospemo u fatalizam.

Autorka je filozofkinja i psihoterapeutkinja

(danas.rs)

( Tatjana Milivojević )