Putevi izlaska iz pat-pozicije na crnogorskoj političkoj sceni

Beskonačno tumaranje po obodu uske kružnice, tako se ukratko može opisati beskorisno nadmudrivanje političkih partija koje bi trebalo da čine parlamentarnu većinu u Crnoj Gori. Neprekidne ponude, za koje se unapred zna da nemaju podršku strane kojoj se predlažu, dobijaju svoj smisao jedino ako ih uopšte ni ne posmatramo kao predloge za izlazak iz krize, već jednostavno kao pokušaj zbacivanja odgovornosti za dugotrajnost i bezizlaznost same krize. Prostije rečeno - ni DF, ni Demokrate, ni Ura ne pokušavaju da izađu iz krize, već se pred svojim biračima pravdaju, a i međusobno optužuju, naročito u segmentima gde se potencijalno biračko telo DF-a i Demokrata, kao i Ure i Demokrata presecaju.

Premijer Krivokapić zauzeo je od uspešnog sprovođenja ustoličenja mitropolita Crnogorsko-primorskog neutralni položaj. Njemu odgovara da je na glavnom udaru Ura, a ne on lično, kao što je to bila dinamika do ustoličenja. Sa druge strane, premijer Krivokapić zaista ne raspolaže nijednim poslanikom u Skupštini Crne Gore, pa ni ne može aktivno učestvovati u pregovorima koji imaju pokriće na osnovu mandata u parlamentu. Premijer je faktički talac političkih partija koje su u parlamentu glasale za aktuelni sastav Vlade Crne Gore. Otuda i česte diplomatske posete Krivokapića zapadnoevropskim prestonicama, sedištima nadnacionalnih institucija, kao i nedavna poseta Srbiji – premijer Crne Gore na taj način pokušava da potvrdi svoj legitimitet i da demonstrira podršku koju uživa van Crne Gore.

Zato, kada Zdravko Krivokapić kaže da će prihvatiti svaki dogovor DF-a, Demokrata i Ure, on u manjoj meri izražva svoju volju, dok u većoj konstatuje činjenicu da je on kao politički činilac nemoćan pred parlamentom. Odnosi unutar same nekadašnje vladajuće većine menjali su se na osnovu aktuelne političke situacije i partijskog interesa. Na početku je Vlada uživala podršku Demokrata i Ure, da bi se docnije Demokrate distancirale od partije Dritana Abazovića koja je pretrpela najveće kritike zbog lošeg postavljanja oko akta ustoličenja. Demokrate su zatim zauzele srednji položaj između kritički nastrojenog Demokratskog fronta i Vlade, koja je spala na podršku Ure (što onemogućava dalje fukcionisanje egzekutive). Vredi pomenuti da su lideri DF-a ujedno uspeli da otuđe i Marka Milačića, koji raspolaže jednim poslaničkim mandatom, tako da za većinu u parlamentu Demokratama i DF-u trenutno treba pet poslaničkih glasova (četiri Ure i jedan Prave Crne Gore).

U prethodnom periodu Demokratski front je koketovao sa idejom zamene četiri poslanika Ure sa četiri poslanika manjinske Bošnjačke stranke i predstavnika crnogorskih Albanaca u parlamentu, Nika Đelošaja. Ukoliko ostavimo po strani dug istorijat saradnje ovih partija sa režimom Mila Đukanovića, što ih u tom pogledu ni po čemu ne čini perspektivnijim partnerom od SD-a ili SDP-a, ostaje pitanje dogovora, to jest političke kompenzacije DF-a za Marka Milačića. Ova opcija nikada nije bila realna, a služila je kao pritisak na premijera i Uru da pristanu na rekonstrukciju vlade. U uvodnom delu teksta figurira konstatacija da svi akteri unapred znaju da će njihove ponude biti odbijene. To je potvrđeno jasnim stavom Dritana Abazovića da on nije spreman na promenu koncepta Vlade, nebitno je da li ćemo joj laskati da je ekspertska. Demokratski front u prvom redu, Demokrate stidljivo iza njih, istupali su isključivo sa predlozima koji podrazumevaju promenu koncepta aktuelne Vlade Crne Gore.

Ako prihvatimo kao fakt da su ponude unapred osuđene na propast, čemu one u tom slučaju služe? Ne promeni Vlade, ne konačnom funkcionisanju izvršne i zakonodavne vlasti u Crnoj Gori, već samo borbi za glasove na budućim izborima, bez obzira da li će oni biti redovni, 2024. godine, ili vanredni. Od ovog interesnog pozicioniranja političkih činilaca u Crnoj Gori imaju štetu građani Crne Gore, koji su se umorili od posmatranja pijačnog licitiranja partija u medijima. Prirodno je da građani ne mogu preko noći postati politikolozi, raspravljati o definiciji manjinske vlade, razumeti sve procedure svog političkog sistema, građani žele i očekuju da institucije funkcionišu. S tim u vezi, političke institucije Crne Gore će proraditi onda kada se uspostavi saradnja između izvršne i zakonodavne vlasti, to jest Vlade i većine u parlamentu.

Kako doći do te većine? Postoji nekoliko puteva, prvi je da se DF, Demokrate i Ura vrate prvobitnom modelu na osnovu kog je Vlada formirana. To bi podrazumevalo povratak koalicionom sporazumu koji je DF i posle 30. avgusta prihvatio, ali i pre nekoliko dana kada je izašao sa predlogom da Vlada može da funkcioniše po istim prozapadnim, liberalnim principima samo bez Zdravka Krivokapića. Dakle, ako je DF iskren u svojoj nameri da je de fakto saglasan sa principima Ure za funkcionisanje Vlade, onda čemu sve predstave i ucene oko njenog sastava? Da li su važniji ciljevi Vlade ili ko u njoj zauzima koje mesto? Ako je DF pristao na ciljeve koje je tražila Ura, pa čak i ponudio mesto premijera samom Abazoviću, po čemu je onda Zdravko Krivokapić lično prepreka za dalju saradnju parlamentarnih frakcija? Odgovor je jednostavan, ukoliko egzekutiva i legislativa počnu da sarađuju, ukoliko budu usvojeni potrebni zakoni i sprovedene neohpodne vladine mere, sve dok je na čelu Vlade Zdravko Krivokapić, on će na kraju pokupiti zasluge za takav pozitivan ishod i formirati partiju pred izbore 2024. godine. Pod opisanim uslovima, ta partija ima potencijal da znatno umanji popularnost Demokratskog fronta, otuda i opstrukcije sa strane DF-a.

Iz ovog ćorsokaka se može izaći ili pristankom DF-a na to da žrtvuje svoj partijski interes zarad državnog ili da Zdravko Krivokapić garantuje da neće formirati partiju i da će se povući iz političkog života nakon uspešnog mandata. Trenutno ni jedni, ni drugi nemaju nameru da opšti interes stave iznad ličnog. Otuda i pat-pozicija. Kada je već najlakši i najbolji put iz krize (ponovno uspostavljanje saradnje DF-a, Demokrta i Ure) teško ostvariv, postoje dva alternativna manje poželjna puta. Jedan je da se potrebni zakoni izglasaju uz podršku drugih činilaca Skupštine Crne Gore, među kojima je i DPS, ali da ne dođe do promene sastava Vlade. Ovaj put podrazumeva da su uticajni akteri DPS-a stali na put neposlušnosti Milu Đukanoviću, koji već sada ne uživa podršku niti unutrašnjih, niti spoljnih faktora. Drugi put, još nepoželjniji od drugog, jeste da DPS, opet bez Mila Đukanovića, krene manjinski da podržava Vladu čiji će sastav biti izmenjen, to jest neku novu vladu u kojoj će premijer biti Dritan Abazović. To je predložio Nik Đelošaj, predstavnik albanskih partija u parlamentu Crne Gore.

Naravno, teorijski je uvek moguća opcija vanrednih izbora, to jest da DF i Demokrate pronađu podršku u redovima opozicije za izglasavanje nepoverenja Vladi. Ovo je još jedan malo verovatan scenario, jer su i same Demokrate nekoliko puta ponovile da se zalažu za pun mandat Vlade, makar u raznom sastavu, a ovaj scenario ne uživa ni spoljnu podršku (čak je i Vučić pod pritiscima Zapada morao da se sastane sa Krivokapićem i pruži mu legitimitet).

Trenutno najostvarivije izgleda scenario ostavljanja sastava Vlade takav kakav jeste sa promenljivom podrškom u Skupštini Crne Gore. U zavisnosti od zakonskih predloga iste mogu podržati i DPS, i Demokrate, i Demokratski front. Alternativno DF se može odlučiti za bojkot Skupštine, što će osigurati da se zakoni bliski njihovom biračkom telu teže izglasaju uz podršku partija koje u ugaoni kamen ne stavljaju ideologiju srpskog nacionalizma. Lideri Demokratskog fronta sa ovim ishodom ne bi imali problema, jer bi Zdravko Krivokapić ponovo bio proglašen za „izdajnika srpstva“, gde se pod srpstvom podrazumeva ideologija srpskog nacionalizma okrenuta ka Beogradu. U slučaju bojkota DF-a, na samog premijera Krivokapića i njegov tim pada breme lobiranja zakona koji su važni tvrđem srpskom biračkom telu u Crnoj Gori. On mora postati inicijator i on mora pod pretnjom ostavke naterati Uru, pa i potencijalno novi DPS, da se sa time slože. U suprotnom je bolje da podnese ostavku i odustane od politike.

U zaključku nameću se dva puta izlaska iz date političke krize – prvi je saradnja DF-a, Demokrata i Ure, drugi je manjinska podrška reformisanog DPS-a nepromenjenoj Vladi i Uri. Ishod zavisi uglavnom od DF-a, ali i Demokrata, jer je Dritan Abazović unapred zauzeo poziciju podrške Vladi u datom sastavu. Stoga je pitanje parlamentarne podrške Vladi na stolu, a ne pitanje njenog sastava. Pitanja koja se otvaraju jesu: 1. da li će DF objaviti bojkot Vladi u parlamentu, nakon što njen sastav ostane neizmenjen; 2. da li će u redovima raznih partija DF-a na osnovu daljeg razvoja situacije nastupiti raskol, što je povezano sa tim kakav politički kapital bojkot bude doneo DF-u; 3. kako će se u svemu ovome pozicionirati Demokrate?

Trenutno manjinska podrška Vladi DPS-a izgleda realnije od podrške istoj DF-a. Demokrate takođe šalju signale da su spremne za ograničen vid saradnje, u praksi to će najverovatnije značiti da će se njihovi poslanici prema određenim zakonskim rešenjima odnositi sa razumevanjem, a prema nekima ne. Demokrate će tako zauzeti neutralnu poziciju između DF-a i reformisanog DPS-a, što im u političkom i ideološkom smislu najviše i odgovara. Uspeh Vlade sa manjinskom podrškom DPS-a, zavisiće primarno od toga koliko se DPS zaista reformisao i da li je presekao sve neformalne veze sa Đukanovićem. Dalja politička budućnost Zdravka Krivokapića zavisiće od njegove inicijativnosti, od toga koliko će popularnih mera među tvrđim srpskim elektoratom uspeti pod tim okolnostima da progura. Od uspešnosti Krivokapića direktno će zavisiti i šanse DF-a za dobar rezultat na sledećim izborima, kao i dalje funkcionisanje ovog bloka stranaka (što je Krivokapić uspešniji, DF je manje popularan).

Autor je asistent katedre za uporednu politiku Ruskog univerziteta prijateljstva naroda (RUDN) u Moskvi

( Aleksandar Đokić )