Prošlo, a nije otišlo

Živimo u vremenu u kojem nas događaji više na nešto podsećaju nego što znamo šta doista predstavljaju i šta nam donose. Kao da prisećanje prestiže čak i maštu.

U naporu da objasne zašto bi da se otcepe od Španije, katalonski secesionisti ističu da im demokratska centralna vlast liči na diktaturu Fransiska Franka. Drugi pak napetosti na Pirinejskom poluostrvu porede sa događajima pred raspad SFRJ, a treći baš u epilogu ovdašnjeg raspada naziru motive za tamošnju eksploziju separatizma.

Umesto da se Balkan sasvim evropeizuje, Evropa se balkanizuje - ocenjuju hroničari. Koriste staru odrednicu “balkanizacija” kao simbol beskrajnog trvenja među državama i narodima, za sadašnja preganjanja među članicama EU i unutar njih.

Zbog prenebregavanja pravila političke igre D. Tramp se sve češće poredi s R. Niksonom, koji je pred izvesnošću da mu sleduje impičment (suđenje u parlamentu koje može da dovede do smene predsednika) podneo ostavku. Vladimiru Putinu se sa Zapada zamera da želi teritorijalnu obnovu SSSR, a Si Đinpingu da svoj autoritet uzdiže do nivoa Mao Cedunga. Obojica prozvanih uzvraćaju da je Zapad i dalje okovan uspomenama na svoju dugu dominaciju, toliko da prenebregava da je ona nestala u promenjenom odnosu snaga.

Nuklearne provokacije Severne Koreje mnogima liče na svojevremenu kubansku raketnu krizu, uz dodatnu strepnju da bi ova “repriza” mogla da dovede do trećeg svetskog rata i prvog nuklearnog dvoboja. Situacija na Bliskom istoku podseća na izreku “sve se menja da bi ostalo isto”, to jest da se situacija u novim vidovima istrajno pogoršava. Zapadne sankcije Moskvi, zbog amputacije dela Ukrajine, nalikuju onima iz Hladnog rata, a na koji, prema mnogim analitičarima, sve više liči i aktuelno zatezanje odnosa između SAD i Rusije.

Kina, istovremeno, širi svoj uticaj projektom pod drevnom oznakom “Put svile”. Turska počinje da se na Balkanu oseća kao u kući koju je napustila, pa se sada u nju, drugim putem, ambiciozno vraća.

Previše je sećanja i to može biti opasno - slažem se sa autorom u londonskom Gardijanu, čija je teza da Evropa uranja u “orgiju” nezaborava, gde se prošli trijumfi koriste da potisnu aktuelne nevolje, pri čemu izostaju reforme koje bi koristile celom kontinentu. Zabasali smo u eru kulta sećanja koji je vrlo destruktivan, dodaje i navodi niz primera. Kao da zadaje završni udarac već opovrgnutoj doktrini o kraju istorije, komentatorka u istom listu ukazuje da se “istorija vraća” - sa rastom nacionalizma, populizma i antiestablišmentskih poriva - i u Evropu, iako je ona sebe kao uniju projektovala zarad prevazilaženja istorijskih trauma i kao takva ostala najpoželjnije mesto za dostojanstven život.

Nešto od svega toga oživljava i na ovim prostorima. Konkretno kod nas, iz nevolja treba da nas izbavi deo kadra koji nas je 1990-ih u njih uvaljivao. Retorika kojom se pritom služi neretko zvuči kao ondašnja, uz novitet koji dosad nigde nije zabeležen - da većina provladinih medija forsira antivladin pristup spoljnoj politici, propagirajući antievropske stavove iako vlasti konkurišu za učlanjenje u EU. A to je, valjda, ipak u skladu s vladajućim kursom koji se ne odriče balansiranja između Zapada i Rusije, uz podsećanje na svojevremenu politiku nesvrstavanja čije su domete ovde prevazišle nove okolnosti, među kojima i ta da nam se ondašnja država raspala, kao i da je sadašnja još “nedovršeni posao”.

Prošlost se povećava, budućnost se smanjuje - citira se u raznim prilikama zapis japanskog pisca H. Murakamija. Ta sentenca bi dobila na dodatnoj važnosti ako bi se potvrdila i po otkrivanju preostalih dokumenata o ubistvu Kenedija. Zvaničnu verziju, prema kojoj je taj atentat bio čin pojedinca, istrajno osporavaju teoretičari zavere, pa bi eventualni dokazi da je Kenedi bio žrtva šire konspiracije mogli da uvedu Ameriku u nova preispitivanja sopstvenog sistema, a možda i njenih odnosa sa “saučesničkim” delovima sveta. Sve što smo proživeli ili kao gotovu stvar nasledili, reklo bi se, postaje neizvesno gotovo kao ono što nam sledi u sve kolebljivijoj, čak bliskoj, budućnosti. Ispostavlja se da mnogo od onoga što je prošlo nije i otišlo već se opet, gotovo neumitno, pomalja.

Tek kad ovo kroz šta prolazimo, i ovde i u svetu, postane prošlost - kao u slučaju Kenedijevog ubistva - dobićemo priliku da saznamo šta nam se od bitnih stvari zaista događalo. Čega su nas državne tajne “poštedele” i za šta su od nas pravile uzaludne ili programirane, a uvek nedužne žrtve, a povremeno i lažne pobednike.

Svojevremeno je bio popularan film Dogodilo se sutra. A kako sada stvari stoje, vreme je da se napravi premijerna ekranizacija pod naslovom Dogodiće se juče. To jest, ono što se nama istrajno reprizira.

(NOVIMAGAZIN.RS)

( Momčilo Pantelić )