Devet godina izguravanja

Odigravanje političke borbe u demokratskom društvu pomalo liči na sportsku utakmicu, recimo fudbalsku ili košarkašku.

Vlast i opozicija nadmeću se na istom terenu, igraju istom loptom, po pravilima koja podjednako važe za obe strane; svako ima svoju polovinu terena, a cilj mu je da - pravilima predviđenim i dozvoljenim sredstvima - „osvoji“ onu protivnikovu i postigne pogodak.

Nepristrasne i stručne sudije tu su da sankcionišu faulove kao ozbiljna kršenja pravila igre, novinari prenose i komentarišu utakmicu u interesu javnosti, a fizički ili tek medijski prisutna publika slobodno navija za jednu ili drugu stranu - što je legitimno sve dok prolazi bez nasilja.

Tako to izgleda barem u „idealnim“ uslovima. U stvarnosti, naročito onoj u zemljama sa nesazrelim i nekonsolidovanim demokratijama, može se desiti da vlast uživa razne „prednosti domaćeg terena“, da sudije zažmure na poneki njen faul, da neki komentatori otvoreno navijaju za nju. To je žalosno, ali utakmica i dalje može da se odigra, čak i rezultat može da bude neizvestan.

Ako dalje sledimo ovu fudbalsku figuru, moglo bi se reći da je devetogodišnja istorija vladavine Aleksandra Vučića i Srpske napredne stranke istorija izguravanja opozicije sa terena.

Drugim rečima, neproglašen ali očigledan cilj ovakvog oblika vladavine jeste da vlast na terenu ostane sasvim sama. U tom slučaju može da igra sa samom sobom, ne može da izgubi jer nema ko da je ugrozi.

Suparnička ekipa, naime, od početka je delegitimizovana, a s vremenom sve više i kriminalizovana, čime je de facto onemogućena da igra pod iole podnošljivim uslovima; najistaknutiji igrači opozicije su pod permanentnom suspenzijom zbog nepostojećih prekršaja, sudije su otvoreno na strani „domaćeg“ tima, komentatori koji bi da prate meč neutralno ili čak s naklonošću prema ekipi opozicije ne mogu da dobiju akreditaciju za ulazak na stadion, dok za navijače opozicije više nema mesta na tribinama, a sve manje za njih ima mesta i bilo gde drugde.

Nakon nekoliko sezona ovakvog izguravanja, gde je opozicionih igrača i podržavalaca na terenu bivalo sve manje, a preostali su sve strašnije faulirani (bez ikakvih sankcija), prirodno je došlo do osipanja. Štaviše, neki od opozicionih igrača su prelazili u suparnički tim samo zato da bi kako-tako ostali u igri.

Čini se da je ovaj „sportski“ ključ pogodan za tumačenje motiva i namera šarolike opozicije u Srbiji, koja sa bilo koje tačke u ideološkom i praktično-političkom spektru ima problem s vladavinom (zapravo, već neko je vreme sasvim opravdano reći: režimom) Aleksandra Vučića.

„Ekološki ustanak“, Rio Tinto, Makiš i pitanje trase izgradnje beogradskog metroa, Krušici, Jovanjice i ko zna šta još: sve su to naposletku samo povodi i načini da opozicija izbori legitimno pravo da se vrati na teren sa kojeg je siledžijski izgurana.

Dakle: da bilo kakve utakmice uopšte bude. I to je pravi značaj onoga čemu prisustvujemo ovih dana: radi se ne o tome da li će elementarna pluralistička demokratija biti sačuvana i da li će bar osnove političkog života biti spasene, nego o tome mogu li se one nekako ponovo izgraditi.

Jer u ovom trenutku, istinskog političkog života, onakvog kakvom, na primer, svedočimo čak i u vrlo, vrlo nesavršenim demokratijama zemalja koje okružuju Srbiju, ovde prosto nema, on je ugušen i zatravljen, i to se nije desilo nečijom greškom ili nepažnjom nego se na tome sistematski radilo skoro celu jednu deceniju.

Otuda je „neutralnost“ u ovom okršaju nemoguća: „neutralnost“ bi zapravo značila podršku sadašnjem stanju, podržavanje vlasti u nameri da trajno suspenduje igru, sa svim neizvesnostima koje ona donosi, a bez kojih je demokratija nemoguća, još od antičkih vremena.

Povratak opozicije na teren, pod elementarno prihvatljivim uslovima i standardima, neophodan je preduslov za „restart“ demokratskog političkog života u Srbiji, zapravo - političkog života uopšte. Jer ako nije demokratski i pluralistički, nije ni život; pre će biti da je turobno ropstvo, nemoćna izloženost hirovima i potrebama jedne samoreprodukovane klike.

(slobodnaevropa.org)

( Teofil Pančić )