Crnogorski suverenitet i Viola fon Kramon

Podrška poslanice Evropskog parlamenta Viole fon Kramon Građanskom pokretu Ura na lokalnim izborima na Cetinju, Mojkovcu i Petnjici protumačena je kao neprimereno mešanje u unutrašnje stvari Crne Gore, ponižavanje, paternalističko, imperijalističko ili neokolonijalističko ponašanje. Išlo se toliko daleko da se pričalo i o suverenitetu Crne Gore dovedenom u pitanje.

Nije iznenađenje što su takvi komentari dolazili od ljudi koji ne poznaju pravila ponašanja u Evropskoj uniji i uloge institucija EU, indikativno je da su takve zamerke stizale od veoma obrazovanih i informisanih osoba, kako se to kaže, iz struke, među kojima su neki čak gradili ili grade svoje karijere na promovisanju puta Crne Gore u EU i građanskog ustrojstva države.

Razlozi za žustre komentare su bili različiti. Neki su reagovali u dobroj veri, zato što zaista veruju da niko spolja ne bi trebalo da se meša u unutrašnje stvari u Crnoj Gori, bez obzira odakle interference izvirale. Drugi su reagovali zlonamerno jer ih je pogodilo što je Fon Kramon podržala Uru, a treći su iskoristili priliku da mašu njenom izjavom na društvenim mrežama kao dokazom podmuklosti i malicioznosti EU. Pojednostavljeno, prvi su istinski suverenisti gotovo idealisti, drugi su uglavnom srbofobi, a treći su evroskeptici i oni koji ne žele da Crna Gora uđe u EU.

Bitna razlika između žestokih kritičara Viole fon Kramon je u tome što su joj jedni spočitavali podršku Uri iz neznanja jer ne poznaju dovoljno dobro kako funkciniše EU, njene institucije, ko može da govori u ime EU i njenih institucija, a drugi su to uradili jer već godinama profitiraju na neznanju većine građana koji ni posle 20 godine prolaženja kroz evropske integracije ne poznaju EU, njene mehanizme i rituale.

Suverenitet je prevaziđen pojam, neka vrsta srednjevekovnog atavizma i relikvija Vestfalskog mira. U današnjem svetu možemo da nabrojimo na prstima jedne ruke zemlje koje su zaista suverene a među njima, ne računajući dvokontinentalne zemlje (Ruska Federacija i Turska), nije nijedna evropska država. Štaviše, jedino bi EU, ako bi postala federacija, mogla da ima efektivan suverenitet na Starom kontinentu i u odnosu na druge planetarne igrače. Nije slučajno što francuski predsednik Emanuel Makron u poslednjih godinu dana insistira na suverenitetu EU.

Suverenitet u 21.veku je vrlo fluidan pojam i ko ga koristi kao oružje riskira da otkrije da ima dva kraja kao batina ili dve oštrice kao mač. Zapadnobalkanske države su primer par excellence za relativnost pojma suvereniteta. Srbija nema ni teritorijalni integritet, a kamoli suverenitet. Bosna i Hercegovina ima stranu vojsku, visokog predstavnika sa kolonijalnim ovlašćenjima i strance u Ustavnom sudu. Crna Gora nema svoju valutu, a mišljenje Venecijanske komisije u zakonodavnoj sferi je od savetodavnog postalo obavezujuće.

Na prostoru bivše Jugoslavije se često manipuliše Evropskim parlamentom i evroparlamentarcima za uskostranačke ili uskointeresne grupe. Brojni političari, mediji i pseudo građanski aktivisti su zloupotrebljavali evropske parlamentarce predstavljajući njih i njihova mišljenja, kao stavove EU, u lokalnim političkim obračunima.

Koliko je to besmisleno, dovoljno je podsetiti da su Ruža Tomašić, Alesandra Musolini, Najdžel Faraž i Marin le Pen, bili evroparlamentarci. Da li neko misli da su oni predstavljali EU? Naravno da ne. Nisu predstavljali ni Evropski parlament, već samo svoje birače u matičnim zemljama. To isto važi i za Violu fon Kramon koja je preuzela štafetu od njene zemljakinje Doris Pak koja je bila sveprisutna godinama u južnoslovenskim medijima. Medijska ekspozicija Pakove je bila obrnuto proporicionalna njenom uticaju kako u Briselu tako i u Njemačkoj i Fon Kramon je u sličnoj poziciji.

Otvorena, ekpslicitna javna podrška bilo kojoj političkoj partiji u Crnoj Gori bi bila skandal ako bi ona dolazila od predsednika Evropskog saveta, predsednice Evropske komisije, visokog predstavnika EU za spoljnu politiku, komesara za proširenja EU ili nižih funkcionera u direktorijatima. Odnosno od funkcionera koji rade u ime i za račun EU.

U ime EU može da govori samo predsednik Evropskog saveta (trenutno je Belgijanac Šarl Mišel), šef države ili vlade predsedavajuće zemlje Evropskom unijom i visoki predstavnik za spoljnu politiku EU (u ovom mandatu Žozep Borelj).

Ovde treba posebno objasniti da lica koja govore u ime EU ne mogu da iznose svoje stavove, već oni moraju da izržavaju stav svih država članica, kada je potreban konsenzus, ili kvalifikovane većine, kada je ona dovoljna za donošenje neke odluke ili zaključka. Zato su izjave čelnika EU rogobatne, komplikovane, često neodređene i nejasne jer nije lako pomiriti 27 mišljenja.

Predsednik Evropske komisije, kao i svi komesari moraju da iznose usaglašene stavove EK koji nisu nužno stavovi EU, u to smo imali prilike da se uverimo mnogo puta u procesu proširenja kada mišljenje EK ne bude prihvaćeno od Saveta EU, odnosno država članica.

Predsednik Evropskog parlamenta je jedini koji govori u ime parlamenta, drugi poslanici mogu da govore u ime EP samo kada su za to ovlašćeni od samog parlamenta. Evropski parlamentarci nastupaju u svoje ime i ne predstavljaju EU, već isključivo svoje birače i partije u predstavničkom telu EU.

Međutim, ono što nije dozvoljeno funkcionerima EU, bez obzira na njihov rang, apsolutno je dopušteno evroparlamentarcima. Štaviše, od poslanika u EP se očekuje da deluju panevropski. Treba imati na umu da je u EP zabranjeno formiranje političkih grupa na nacionalnom nivou i da se poslanički klubovi formiraju na ideološkim i svetonazornim parametrima. Po pravilu svaki klub poslanika odgovara panevropskim političkim partijama, od narodnjaka i socijalista do liberala, zelenih, konzervativaca i ekstremnih levičarskih i desničarskih partija.

Sasvim je uobičajeno i prirodno da sestrinske stranke iz drugih država EU i evroparlamentarci pruže podršku svojim partijskim kolegama u izbornim kampanjama i da čak učestvuju aktivno u njima. Primera u EU imate napretek, uključujući i suvereniste, nema kampanje u Francuskoj u kojoj Mateo Salvini nije uz Marin le Pen i obratno.

Budući da su neke crnogorske partije punopravni ili pridruženi članovi panevropskih partija, kao što je Ura deo zelenih, DPS i SDP socijalista, PzP konzervativaca i reformista, sasvim je logično da budu pomognuti od panevropskih saboraca. To što je samo Ura dobila podršku od svojih evropskih partnera više je problem ili propust drugih koji je nisu dobili. Drugi par rukavica je zašto nijedan evropski parlamentarac nema kredibilitet na Zapadnom Balkanu i političku težinu EU da njegova reč nešto znači, i tamo i vamo.

( Željko Pantelić )