Kako je rastao Maks Verštapen - novi svjetski šampion u Formuli 1

Dječak koji je postao muškarac i na dramatičan način okončao vladavinu Luisa Hamiltona kao šampiona sveta, svaki dan je provodio „u bašti na kvadu", prisjeća se njegov otac Jos Verštapen, nekadašnji vozač Formule 1 koji se u karijeri (1994-2003) dva puta peo na pobjedničko postolje.

11698 pregleda2 komentar(a)
Maks Verštapen kada je imao dve godine i osam meseci na Velikoj nagradi Evrope 2000. godine u Nirburgringu. Na ovoj trci, njegov otac je završio na 13. mestu, Foto: MOTORSPORT IMAGES
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Maks Verštapen je imao dve i po godine kada su njegovi roditelji shvatili da bi mogao da postane vozač trkačkih automobila.

Dečak koji je postao muškarac i na dramatičan način okončao vladavinu Luisa Hamiltona kao šampiona sveta, svaki dan je provodio „u bašti na kvadu", priseća se njegov otac Jos Verštapen, nekadašnji vozač Formule 1 koji se u karijeri (1994-2003) dva puta peo na pobedničko postolje.

„Drugog ili trećeg dana kako ga je dobio, već ga je podigao na zadnje točkove, pokušao da koriguje putanju i udario u zid.

Srećom, nosio je kacigu koja je sva bila izgrebana. Ali on nije mario za to".

„Sve vreme je vozio. Voleo je svoju mašinu. Nije mario da li se radi o kvadu, motoru ili električnom džipu - znate oni mali, za decu - štagod da je vozio.

Stalno je nešto vozio. Morao je svakog dana to da radi".

Maks je, kako to kaže Jos, „odrastao na kartingu".

Oni su bili trkačka porodica - njegova majka Sofija Kumpen je bila vrhunska vozačica kartinga, a kao tinejdžerka se trkala protiv budućih vozača F1 vozača kao što su Dženson Baton, Jan Magnusen, Đankarlo Fizikela i Jarno Truli.

Jos dodaje: „Nisam želeo da počne prerano. Želeo sam da počne kada napuni šest godina.

Mislim da je to dobar trenutak za početak - u krajnjem slučaju tada barem deca bolje razumeju neke stvari".

Ali mali Maks nije mislio tako.

Par godina nakon epizode sa baštenskim zidom i kvadom, Jos je bio na trci u Kanadi sa sopstvenim karting timom kada mu je zazvonio telefon.

Maks je bio na trci u blizini njihovog doma u Genku u Belgiji sa ostalim članovima porodice.

„Bio je uplakan", priseća se Jos.

„Imao je četiri i po godine, a tamo je bilo i mlađe dece koja su vozila, pa je i on poželeo isto. I tada je sve i počelo".

Bilo je to 2002. godine.

Do kraja 2003, Josova karijera u Formuli 1 je već bila na zalasku.

„Posle toga, 100 odsto sam se posvetio njegovoj karijeri, zaista", kaže on.

„To je bio moj posao".

Usledila je priča o ljubavi i posvećenosti, koja se završila pojavljivanjem vozača neverovatnih mogućnosti i talenta.

Otac koji je bio vozač Formule 1 i majka koja je bila priznati vozač kartinga. Maks Verštapen (koji sada ima 24 godine) je praktično bio rođen da bi bio vozač Formule 1.

Kada je to svima postalo jasno, njegov otac je počeo da ga obučava da bi to i postao.

„Bez oca ne bih sada sedeo ovde", kaže Maks.

„Od trenutka kada je prestao da se trka u F1, on je i bukvalno sve vreme provodio spremajući me na najbolji mogući način.

Zajedno smo odrasli, a on je bio i mehaničar na mom kartingu. Vozili smo se kombijem iz Holandije ili Belgije i obilazili sve karting staze po Evropi".

Posle suza u Genku, Jos je Maksu kupio ono što se naziva bejbi kartingom.

„I dalje ga imamo", kaže Jos.

„Visi u Verštapen radnji. Sećam se kada je prvi put seo u njega.

To nije brzo vozilo, ali ga je on uvek vozio maksimalnom brzinom. Toliko je vibrirao da mu je karburator konstantno otpadao".

„Posle samo jednog dana takve vožnje, kupio sam mu mini-karting koji smo zatim morali da podešavamo jer je bio veliki za njega. Zatim je sve došlo na svoje".

Na početku je to bilo u stilu - ajde da vidimo šta će se desiti. Ubrzo se to promenilo u - ajmo na Formulu 1.

„Da nije bio talentovan, ja ne bih insistirao na svemu jer je karting skup sport ukoliko želite proboj na međunarodnu scenu. Tako da smo počeli da vežbamo".

Ali bilo je očigledno da je, u poređenju sa drugom decom, bio superioran.

„Takođe, tada smo se takmičili sa decom koja su bila dve ili tri godine starija, a to je prilično velika razlika u tom uzrastu".

Maks je prvu karting trku vozio kada je imao sedam godina.

Njegovi rivali su imali 11 godina. Pobedio je.

„Bilo je teško, jer su gume bile mekane (i dobro su prijanjale) i na kraju trke je moglo da se vidi koliko je bio umoran.

Ali i to je pokazalo njegov karakter i način na koji se takmičio.

Nije mario za to da li su druga deca bila starija ili bilo šta drugo - samo je želeo da pobedi.

Taj takmičarski osećaj je oduvek bio u njemu".

Koliko daleko su Verštapeni išli u pripremanju sina za budućeg svetskog šampiona u Formuli 1?

„Koliko vremena imate"? kaže Jos.

„Ajde da probamo ovako. Kada je napunio 9 ili 10 godina, sledeći korak je bila juniorska konkurencija.

Od novembra smo svakog vikenda posle škole išli u Italiju".

„Škola se završavala u 14.30. Ja bih ga čekao u kombiju. On bi ušao i odmah bismo krenuli za Italiju.

Dva dana bismo proveli na stazama kojima je vozio, a onda bismo se u nedelju popodne, oko 5 sati, spakovali i krenuli natrag.

To je put od oko 1250 km u jednom pravcu. Sledeće jutro bih ga ponovo odvezao u školu".

„U Italiji se odigravaju sva takmičenja, tamo su i sve fabrike, a ja sam želeo da on upozna sve staze i da vidim kako stoji sa brzinom, u smislu pripremljenosti motora, stanja šasije i sličnih stvari".

„Tako da sam ga dobro pripremio i on je uživao u tome. Nas dvojica u kombiju, na putu. Sve vreme je spavao.

Svašta možete da vidite na stazama, a ja sam mu tokom puta pričao o tim situacijama i govorio mu kako bi trebalo da se nosi sa njima - bile su to lekcije o trkanju".

„Isto je bilo i u Genku. Barem dva ili tri puta nedeljno smo odlazili na stazu, čak i kada je padala kiša. Ništa nam nije smetalo.

Čak i kada je temperatura bila minus dva stepena, mi smo odlazili da testiramo vozilo".

„Posle pet krugova, on bi došao, a ruke su mu se smrzavale. Ja bih rekao - Okej, idi u kombi i zagrej se".

„A posle pet minuta bih ga izveo napolje da ponovo vozi. Nije mu to uvek bilo prijatno, ali mislim da je tako na neki način izgradio i karakter".

„Video je i da se i ja trudim i imao je iste stavove kao i ja. Bio je vrlo odlučan i motivisan".

Maks je ubrzo počeo da se probija u holandskoj trkačkoj zajednici.

Ime njegovog oca je garantovalo povišenu pažnju - Jos je u tom trenutku bio najuspešniji F1 vozač kojeg je Holandija imala.

Maksovi rezultati su obavili drugi deo posla.

Karting je borilište na kojem svi F1 vozači izučavaju svoj zanat pre nego što zasluže svoje mesto u vozilima sa samo jednim sedištem - bolidima.

Kartinzi nemaju brzine i vozači obično sede na njima, umesto u njima.

Ali u svim drugim aspektima, oni su kao minijaturni trkački automobili.

A Maks je bio kao rođen za njih.

Titule su se gomilale i uskoro je postalo očigledno da Maks stremi ka velikim podvizima.

Ljudi su počeli da ga primećuju, kao i da čuju priče o tome koliko je njegov otac ulagao u njega.

Frits van Amersfort je vlasnik holandskog tima Formule 3 za koji je Maks nastupao 2014. godine.

Bio je to jedina godina u kojoj se trkao u takvim vozilima pre nego što je uznapredovao do Formule.

„Jos i Sofija su zajedno stvorili bebu sa pravim genima", kaže van Amersfort, „i posle nekog vremena Maks je bio programiran da postane trkač".

„Sećam se kako je Andrea Agasija otac napravio kao da je robot, tako što je dnevno ispaljivao 3000 loptica u njegovom smeru. I Jos je bio takav.

Koliko sam ja čuo, u to vreme dok su se takmičili u kartingu, način na koji su radili, na koji je Jos pripremao i programirao svog sina - bio je skoro nehuman".

Bilo je uspona i padova, naravno. Maks je bio fenomen, ali je bio i dete.

Kada se danas osvrne na taj period, Maks kaže da je fokusiranje na cilj koje je evidentno tokom njegove F1 karijere, naučio kao dete na karting stazama.

„To je ono što se računa", kaže Maks.

„Tako me je otac naučio da živim. Morate da se koncentrišete na sebe i da radite sa svojim timom. Ništa drugo nije bitno".

Lako je to reći, ali da li je lako to i uraditi?

„Posle toliko godina rada sa mojim ocem, odgovor je - da".

Kako je to radio?

„Na različite načine. Nekada lepo, češće ljutito. Ali meni je to radilo posao. Bilo mi je potrebno.

Njegovom zaslugom sam očvrsnuo, a to je dobro".

Jos kaže:

„Da, ponekada mu je to bilo potrebno, svakako. Ponekada ne bi bio fokusiran i igrao bi se.

Kada bih to primetio, ja bih mu to i rekao, jer sam morao da se bavim i drugim stvarima, da testiram staze i da utvrdim da li je sve u redu.

A ukoliko se on igra, ja onda nema povratnu informaciju o svemu".

Da li je Jos postavio stvari tako da njegov sin očvrsne?

„Da, mislim da možda i jesam", kaže on.

„Da li sam to uradio namerno? Verovatno nisam, jer sam i sam takav".

Do kraja 2013, Maks je napunio 16 godina i postao svetski šampion u najprestižnijoj karting kategoriji.

Bilo je krajnje vreme da pređe na trkačke automobile.

Getty Images

Jos je želeo da Maksov prvi nastup u bolidu bude diskretan.

Kontaktirao je englesko-holandski Manor MP tim, a oni su predložili privatno testiranje u njihovoj Reno formuli na Pembriju, maloj stazi u južnom Velsu koja je povremeno bila korišćena za juniorske trke u bolidima.

Od tada je Pembri staza renovirana, ali u to vreme nije imala ni garaže u pit stopu.

„Mislim da su bili poprilično šokirani", kaže menadžer Manor MP tima Toni Šo, „kada su stigli i videli stazu, ovce i garažu za kontrolu bolida".

Verštapen je zakupio stazu na dva dana, a prvog dana je padala kiša.

„Jos je želeo da odloži Maksov izlazak na stazu", kaže Šo.

„Jednostavno nije hteo da ga pusti direktno na kišu. Želeo je da se staza osuši. Ali mi smo rekli ,,Ne, neka izađe i počne da vozi".

„Bio je jako nervozan, moram to da kažem, a to je nešto što se baš ne očekuje od Josa Verštapena. Svejedno, nervozno je koračao okolo".

Nije bilo mesta zebnji.

„Maks je od starta bio eksplozivan", kaže Šo.

„Bilo je milina raditi sa njim. Nismo mogli da verujemo da je ovo njegov prvi test.

Potpuno je kontrolisao bolid i bio je veoma, veoma brz. Bio je potpuno prirodan i ništa ga nije brinulo".

Sa Manorom je, kako to obično biva, i Hamilton imao svoju prvu test vožnju u bolidu, još 2001.

Uslovi su bili drugačiji. Verštapen je imao celu stazu za sebe, Hamilton je učestvovao na grupnom testu, sa drugim vozilima različitih performansi na stazi.

Test je održan na stazi Malori Park, još jednoj maloj stazi u Lesterširu, ne tako daleko od središta britanskog moto sporta.

„Kada je Luis nastupao, svi smo bili malo zabrinuti jer je na stazi bilo mnogo automobila, ali je on bio željan vožnje", kaže Šo.

„Vozeći 10, 15, 20 krugova, imao je problema sa manevrisanjem i ulaskom u krivine.

Na drugačiji način je demonstrirao neustrašivost zbog toga jer je bio uporan, dok je Maks bolje kontrolisao situaciju. I nije pravio nikakve greške".

„Svi smo bili zadivljeni. Bio je zaista impresivan.

Maks je bio taj za kojeg je moglo da se tvrdi da će biti sjajan. Sa obojicom je odmah sve bilo jasno".

Verštapen je na Formuli Reno obavio još nekoliko test vožnji te jeseni i zime i svuda je bio brz.

Jos i njihov menadžer Rejmond Vermulen su odlučili da preskoče tu kategoriju i odu direktno na Formulu 3.

Bio je to odvažan potez.

F3 je prefinjena, tehnička kategorija u kojoj se koriste reducirani bolidi Formule 1.

Nije uobičajeno da ih koriste početnici. Ali ni sam Maks uopšte nije bio normalan početnik.

Getty Images

Verštapeni su kontaktirali van Amersfota kojeg su poznavali od ranije.

Jos, koji je i sam bio čudesan talenat u svoje vreme, vozio je za njegov tim 1992. godine u Formuli Opel Lotus tokom prve profesionalne trkačke sezone.

Pre nego što je prešao na Formulu 3 1993, a sledeće godine i u Formulu 1 i Beneton za kojeg je tada vozio Mihael Šumaher.

Ideja je bila da se Maks takmiči na evropskom šampionatu Formule 3.

„Nismo više imali vremena", kaže van Amersfort.

„Već je bio februar kada smo doneli odluku. Naručili smo bolid, ali Dalara nije mogla da ga isporuči na vreme.

Zato smo pozajmili šasiju. oko nje smo izgradili bolid, obavili jedan trening u Mostu u Češkoj i potom započeli zvanično testiranje u Budimpešti.

„Maks je od samog početka bio najbrži. To su vam Verštapeni. Uvek vas oduševe.

Bilo koji Verštapen, bilo Jos ili Maks, uvek će vas zapanjiti time za šta su sposobni. Njihova vožnja je vrlo intezivna, fenomenalna".

„Možda zvuči malo čudno, ali nakon samo jednog dana u timu, komentarisali smo da možemo Maksa već sutradan da stavimo u Formulu 1.

Posle samo jednog dana. To vam je istina".

Maks je te godine pobedio na 10 trka.

Osvojio je jednu više od Estebana Okona, ali je titulu izgubio od Francuza (koji je danas takođe vozač Formule 1) uglavnom zbog toga što je njegov bolid počeo da popušta pred kraj sezone.

Kazne za to su bila pomeranja na startu za 10 pozicija, na čak tri različite trke.

Verštapenove vožnje su bile pravo otkrovenje.

Uskoro su se i Mercedes i Red Bul zainteresovali za njega.

U avgustu se Verštapen pridružio vozačkom program Red Bula.

Kratko posle toga, pre nego što je imao priliku da uopšte sedne u F1 bolid, potpisao je za njihov juniorski tim Toro Roso, 2015. godine.

U septembru je Verštapen konačno odvezao svoju prvu trku u F1 bolidu i zaradio licencu koja mu je bila potrebna da bi učestvovao na svom prvom Gran Pri vikendu.

Učestvovao je na prvoj probnoj vožnji pred trku za Veliku nagradu Japana.

Tako je 2015. godine i postao najmlađi vozač Formule 1 u istoriji, sa samo 17 godina i 166 dana.

Samo 14 meseci kasnije, promovisan je u vozača seniorskog Red Bul tima, nakon 4 trke u sezoni 2016.

Na debiju je pobedio na trci za Veliku nagradu Španije.

Getty Images

Nekome ko nije zaista verziran u auto trke, teško je objasniti koliko je fascinantan podvig za vozača da pravo iz kartinga uđe u kompleksnu kategoriju kao što je Formula 3.

Tu su i potisna sila i ostale komplikacije koje ona donosi, a Verštapen je to uspeo da izvede sa rutinom vozača koji to radi celog svog života.

Vozači bi trebalo da se kroz juniorsku i seniorsku konkurenciju probijaju korak po korak.

F3 bi trebalo da je druga ili čak treća kategorija u koju ulaze i mnogi vozači provedu više od jedne godine u svakoj od tih kategorija.

Samo posebnim vozačima je dovoljna samo jedna godina u svakoj, da bi na kraju stigli do Formule 1.

„To je moguće samo kada imaš vanserijskog vozača", kaže van Amersfort, „a mi smo od samog početka verovali da je Maks baš takav. I da ponovim, po ko zna koji put, uz svo Josovo znanje.

„Ovde ne govorimo o običnom treneru vozača. Jos je bio sve i to je nešto što smo od samog početka prihvatili.

Znali smo da naš tim nema tu veštinu kakvu su imali Verštapeni zajedno. Ali kao kombinacija smo bili uspešni".

„Diskutovali smo oko svega. Ponekada smo se i svađali. Ali sve u svemu, godina je bila spektakularna".

F3 sezona 2014. godine je bila uspešna, ali i zahtevna za van Amersforta.

„Pričalo se da porodica Verštapen nije laka za saradnju", kaže on.

„Oni očekuju velike stvari. Ne zadovoljavaju se sa drugim mestom, nije im bilo dovoljno što je to bila godina za učenje.

Oni samo žele da su prisutni od samog početka. Zanimaju ih samo trijumfi i ništa drugo".

Ne bi li ilustrovao Maksovu odlučnost i posvećenost, van Amersfort se priseća incidenta koji se desio pred kraj godine.

Tradicija je bila da se F3 sezona završava na trci u Makau na kojoj se vodeći vozači iz različitih šampionata takmiče zajedno na brzoj i opasnoj uličnoj trci.

Makao karakterišu dugačka startna ravnina po kojoj je vožnja branik na branik ključni deo trke i tesan i zahtevan poslednji deo staze na kojem se vozila okreću i obrću uspinjući se na brdovite delove grada.

Nešto slično Monaku, ali mnogo teže i brže.

Makao je takođe ozloglašen i zbog mnogih sudara na prvoj krivini od starta.

Maks je trebalo da pobedi u Makau.

Na kvalifikacionoj trci je držao drugo mesto, što je obećavalo perfektnu poziciju na startu, jer je mogao da se prilepi za vodeći auto i da ga pretekne u prvoj krivini.

Ipak, njegova odlučnost da pobedi je bila jača od proste logike.

„Maks je držao drugo mesto u kvalifikacijama, ali nije odustajao", kaže van Amersfort. „Slupao je auto polušavajući da pobedi. To vam je Maks".

„Potom je na glavnoj trci u nedelju upao u gužvu uobičajenu za Makao i oštetio vozilo.

Jedini način da nastavi trku je bio da se vrati na startnu poziciju, ali su mu sudije kazale da izađe iz bolida kako bi mogli da ga sklone sa staze".

„Odbijao je da izađe iz auta. Ostao je u vozilu i praktično visio na kranu kada ga je dizalica podigla ne bi li ga izvukla sa mesta sudara.

Čim su ga vratili na stazu, on se na tri točka vratio na start i tek tu smo mogli da popravimo auto. Završio je na sedmom mestu od pozadi".

„Neverovatna vožnja. Nikada nisam video takvu individualnu volju za pobedom, a video sam mnogo vozača u životu".

Getty Images

Tokom kompletne Verštapenove F1 karijere, ta volja za pobedom je bila očigledna, delom i zbog njegovih manira van auta, njegove neposrednosti i usredsređenosti.

Ali i zbog načina na koji vozi.

Verštapen agresiju dovodi do ekstrema i to je nešto što je definisalo način na koji je on ove godine vodio bitku sa Hamiltonom.

On jednostavno ne odstupa tokom bitke, čak i onda kada bi drugi vozači odustali zbog toga što im i trkačka etika to nalaže.

Ako vozi unutrašnjom stranom staze, on će široko potisnuti protivnika.

Ukoliko je spolja, on će svejedno dati gas i pokušati sa preticanjem, bez obzira na to što trkačka praksa sugeriše da protivnik prvi stiže do krivine i da bi on morao da popusti.

To je način na koji se on trka.

Jos kaže da „ne zna" kako je Maks razvio taj stil.

„On je to radio i u kartingu", kaže on, „tako da ne vidim u svemu tome razliku. Kada ugleda prolaz, kada oseti da je u stanju da pretekne protivnika, on jednostavno napada".

Ali van Amersfort ima svoje viđenje:

„I Jos je tako vozio. Toliko smo puta išli kod stjuarta tokom F3 godine i uvek je bilo isto. Verštapeni ne gube. Oni ne podnose činjenicu da su izgubili".

Kristijan Horner, šef Red Bul tima, koji se u kartingu takmičio protiv Maksove majke, slaže se sa tim:

„To je došlo od njegovog oca. Njegova majka je bila pametna tokom trke. Vozačku agresiju je nasledio od oca, a glavu od majke".

Neki principi oca su preneti na sina, ali ne svi.

„Maks je od oca nasledio vozačke veštine i oštar pristup, a od majke društvene manire.

Kao ljudsko biće, Maks je na pola puta između oca i majke".

Maks je Josov sin. Jos ga je vodio do ovih visina. Ali on nije Jos.

Maks ume da bude neprijatan prema drugim ljudima.

Njegova grubost ponekada ume da izbije na površinu - 2018, pošto je na stazi imao incidente u prvih šest trka, rekao je da će nekoga da ,,nabode glavom" ukoliko novinari nastave da ga ispituju o tim incidentima.

Ali kao ličnost, razlikuje se od oca.

„Uvek je bio opušten kada bih ga pritiskao", kaže Jos.

„Uvek bi govorio: Okej, ne brini, sve će da bude u redu'. Takav je i danas".

A Maks kaže:

„Moj otac ponekada brine da li sam opušten ili da li me neko gnjavi, ali ja mu uvek kažem: 'Tata, ne brini. Sve je u redu. Ja volim da ovakav sačekam trkački vikend i to je, na neki način, moja zona".

„Sve do Formule 1, on se i dalje brinuo, ali mu je bilo jasno da sve to ne utiče na moje pripreme. Ali on i dalje oseća veće uzbuđenje od mene kada se približi trkački vikend.

Kada otac počne da postavlja pitanja u vezi predstojećeg vikenda, ja mu obično kažem: 'sve ću saznati kada dođem na stazu".

Maks je ovo izjavio u jednom intervjuu ovog leta. Pomenuo sam to Josu.

„On ne oseća nikakav pritisak, o tome se radi", kaže Jos. „On i ne razmišlja o tome".

„On razmišlja na sledeći način: Ako je moj auto dovoljno brz za osvajanje prvenstva, ja ću pobediti. Ukoliko nije, biću drugi".

„Svi vide - i ti to vidiš - koliko je on talentovan. I na kraju dana, svi timovi u šampionatu bi želeli Maksa. I zbog toga smo veoma spokojni".

U Holandiji je Maks postao prava senzacija.

Već izvesno vreme, sve trke koje se voze u centralnoj Evropi - Belgiji, Austriji, Mađarskoj - opsedaju holandski fanovi kompletno odeveni u nacionalne narandžaste boje.

Svi oni podržavaju Maksa sa žarom koji može da se poredi samo sa onim što pružaju navijači Ferarija u Italiji.

Velika nagrada Holandije se ove godine vratila u Zandvort, istorijski gradić na obali mora, gde se F1 karavan vratio po prvi put nakon 1985. godine.

Naravno, vratio se tamo da bi holandski organizatori i sama Formula mogli da kapitalizuju na fenomenu zvanom Verštapen.

Sve je bilo više nego uspešno.

Puna četiri dana je trajala prava nacionalna zabava održana u Verštapenovu čast.

Mali grad je bio ukrašen banerima u čast Verštapena.

Tribine su bile krcate u onolikoj meri u kojoj su to dozvoljavale mere koje su organizatori dozvolili zbog pandemije.

Na samoj stazi, haus muzika je treštala od jutra do večeri.

Navijači su skandirali Verštapenu i palili narandžaste baklje.

A on im se odužio pol pozicijom i ubedljivom pobedom.

„Entuzijazam koji holandski navijači imaju prema Maksu je neverovatan", kaže van Amersfort.

„Pre pet godina, kompletna holandska zajednica je bila iza fudbalskog tima. Ali sada su svi ti ljudi iza Maksa. Zaboravili su na fudbal".

Kako je uspeo da izazove takvu reakciju?

„Mi Holanđani ne volimo doterane svetske šampione. Mi volimo sirove tipove koji se bore za svoju poziciju.

Mi volimo borce s bikovima. A Verštapeni su baš takvi", kaže van Amersfort.

Kako se avganistanski bokseri kriju u Avganistanu

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk