Šta čeka osuđenike u ruskim zatvorima

U istražni zatvor se gotovo uvijek dolazi na duže vrijeme, pa su uslovi za život tamo pažljivije uređeni, zajedničkim snagama i pod upravom starijih zatvorenika

9393 pregleda0 komentar(a)
Foto: Getty Images
B N N S
BBC News na srpskom

Početkom 2021. u Rusiji je tokom protesta istovremeno uhapšeno nekoliko hiljada ljudi, mnogi od njih proveli su u zatvoru od nekoliko dana do nekoliko meseci.

Moguće je da se na tome neće zaustaviti.

Već je pokrenuto osam krivičnih slučajeva, od kojih je na osnovu jednog doneta presuda: Vitalij Timofejevski je dobio tri godine u zatvoru opšteg režima.

U zatvor, naravno, može da se dospe ne samo iz „političkih" razloga: većina izdržava kaznu u skladu sa članom 228 Krivičnog zakonika Ruske Federacije, članu „o narkoticima" (ili „popularnom" članu kako se on često zove).

Nešto više od četvrtine zatvorenika u Rusiji su „novajlije" ili ljudi koji su se prvi put našli iza rešetaka.

Zone u Rusiji su veoma različite: na primer, muškarci i žene izdržavaju kazne u različitim uslovima.

Osim toga, sve zavisi od regije do regije, zavisi od zatvorskog režima i mnogih drugih nijansi.

Mi smo pitali dvadesetak bivših zatvorenika i zaposlenih u Federalnoj kaznenoj-popravnoj službi, sa čime se susreće čovek koji se prvi put nađe u ruskom zatvoru.

Krajem 2021. godine, Vrhovni sud Rusije naložio je zatvaranje organizacije Memorijal, najstarije ruske grupe za ljudska prava.

Memorijal je radio na obnavljanju sećanja na milione nevinih ljudi koji su pogubljeni, zatvoreni ili proganjani u sovjetsko doba.

Formalno je zatvoren jer nije označio objave na društvenim mrežama svojim zvaničnim statusom „stranog agenta".

Ta oznaka je data 2016. godine za dobijanje sredstava iz inostranstva.

Ali na sudu je tužilac označio Memorijal kao „javnu pretnju", optužujući tu grupu da je finansirana sa Zapada kako bi usmerila pažnju na sovjetske zločine umesto da ističe „slavnu prošlost".

„Škola i univerzitet"

Nakon pretresa, policajac je rekao Alekseju Polihoviču da se spremi.

Bila je to zagušljiva noć.

U julu 2012. u Moskvi je bilo čitavog meseca iznad 25 stepeni.

Polihovič je izvadio torbu, natrpao u nju prve stvari koje su mu pale pod ruku.

Istražitelj je pitao zašto nema jakne, Aleksej se iznenadio i rekao da je vruće.

„Uzmi, sad je vruće, ali posle će ti biti hladno", savetovao ga je policajac.

„Mislio sam da će me strpati u neku naročito hladnu ćeliju", kaže Aleksej, koji je od tri i po godine prve zatvorske kazne, proveo skoro dve u istražnom zatvoru,

„Pravo značenje sam tek kasnije shvatio. Policajac je znao da sve sa sletanjem, ne u mom konkretnom slučaju, već uopšte, traje dugo. Ali nisam imao pojma koliko dugo."

Putovanje do mesta lišavanja slobode u Rusiji počinje od privremene zatvorske ćelije (na ruskom IVS, koji u žargonu zovu „ivasi").

„U početku te stalno vucaraju tamo-vamo, na ispitivanja u 'ivasi' i neprestano te prevoze negde.

„Sećam se da prve dve nedelje nikako nisam spavao i sve vreme sam negde išao, a da uopšte nisam imao pojma kuda", priča Roman A, bivši zatvorenik, koji je u istražnom zatvoru proveo tri od osam godina prve kazne.

On, kao i većina naših sagovornika, traži da ne navodi pravo ime: upravo se zaposlio i želi da izbegne bilo kakvu asocijaciju na prošlost.

U objektima u kojima se nalaze zatvorske ćelije za privremeni pritvor, uslovi boravka su obično najneuređeniji: ljudi se tamo stalno smenjuju i nema tendencije da se odžava neki red.

U istražni zatvor se gotovo uvek dolazi na duže vreme, pa su uslovi za život tamo pažljivije uređeni, zajedničkim snagama i pod upravom starijih zatvorenika.

„Baš tu prvi put nailazite na ono što ste navikli da gledate u filmovima o zatvorima", priča Polihovič.

„To je vrlo fiziološka senzacija, počevši od ****** (zamazanih - napomena urednika) čučavaca (tako zovu podnu ve-ce šolju).

U početku, naravno, zabraniš sebi da ideš u toalet. Uopšte. Zatim zaboraviš."

Za razliku od kolonija, u privremenim zatvorskim ćelijama optuženi se ne dele na one koji su u zatvoru prvi put, i one kojima to nije prvo iskustvo.

Stoga upoznavanje sa neformalnim zatvorskim životom počinje upravo u istražnom zatvoru.

„Ako je zatvor univerzitet, onda je istražni zatvor škola.

Tamo ti svi kažu, kako da ustaneš, kako da sedneš, šta da radiš, a šta ne", ističe Andrej Barabanov, čija je prva zatvorska kazna trajala tri godine i sedam meseci.

Polihovič dodaje da nema nikakvih posebnih načina upoznavanja, kao što je to prikazano u filmovima ili člancima.

„Niko ti ne podmeće peškir pod noge i ne pita te odmah o tvom životu.

Ti uđeš a na zatvorskom ležaju sedi običan čovek u papučama, koji ti na potpuno ljudski način kaže - Zdravo - i objasni ti šta je gde".

Vreme u istražnom zatvoru prolazi veoma sporo, tvrde svi naši sagovornici koji su tamo boravili.

„Život iza rešetaka je uopšte jedno neprekidno iščekivanje", seća se Polihovič.

„Satima čekaš: dok te ne pozovu na saslušavanje, za to vreme sediš u vozilu za prevoz osuđenika na putu prema sudnici."

Optuženi ustaje u šest sati ujutru, zatim sedi sat vremena u „zajedničkoj ćeliji" (specijalna ćelija u kojoj se okupe uhapšeni, a zatim razvrstavaju na suđenja ili istražne postupke).

Zatim u „čaši" koja je vrlo mala prostorija iz koje se dalje šalju zatvorenici, može se nalaziti u istražnom zatvoru ili u vozilu za prevoz zatvorenika.

„Onda sledi kavez u sudu, pojedete suvi obrok, vraćaš se u jedan noću, uspeš nešto da pojedeš, neko se umije i sruči u krevet, a ujutru sve ispočetka.

„Ne podseća baš na uslove kojima treba zavideti!".

Aleksej priča kako je jednom prilikom bio „zatvoren u čaši", sedeo je tamo nekoliko sati i pitao čuvara koliko će još dugo biti tamo.

Odgovorio je: „Oko šest sati".

„Pomislio sam da se šali", priča Polihovič.

„Nemoguće je da onaj koji živi na slobodi može da zamisli da sedi šest sati u izolovanom prostoru i ništa ne radi! Ispostavilo se da je rekao istinu."

Posle suđenja i presude, ako ona podrazumeva zatvor, čovek još neko vreme čeka u istražnom zatvoru, a zatim „ide na etapu" - prevoze ga u mesto lišavanja slobode.

Baš tokom te faze ni rođaci, ni advokati ne znaju gde se nalazi zatvorenik.

Relativno skoro na sličan način „izgubio se" opozicioni političar Aleksej Navaljni.

„Ne samo što ne znaju rođaci, ni ti ne znaš kuda te voze. Tokom celog puta ti si zauzet razmišljanima i pokušajima da pogodiš", priča Polihovič.

Njegova etapa bila je kratka, svega nekoliko sati ali generalno ona može da traje i više nedelja.

Zatvorenici se razvrstavaju po partijama i odvoze se vagonima sa rešetkama, koji se zvanično zovu vagoni za zatvorenike.

Još od sovjetskih vremena, i čuvari i zatvorenici su ih zvali „stolipinskim", iako zamenik ministra unutrašnjih poslova i šef carske vlade Pjotr Stolipin nema nikakve veze sa njihovim izgledom.

Kada zatvorenike dovezu u koloniju obavlja se „prijem", svi se registruju i raspoređuju u odrede.

To može da se obavlja na različite načine: bivši zatvorenici govore i o žestokim batinama i o prilično „laganom prijemu".

Svi se slažu u tome da su zaposleni prilično čvrsti, čak i kada ne primenjuju fizičku silu.

„To je posebna metoda, naravno", kaže Jevgenij M, bivši službenik Federalne kazneno-popravne službe, zamenik šefa kazneno-popravne jedinice.

Prvo ih ošamutiti, tako da shvate da je ovde sve ozbiljno.

Naročito kada ima dosta ljudi u jednoj etapi, po 20-30 ljudi, ljudima treba da bude jasno da neće biti nikakve ceremonije.

Čudno je ali ako je manje ljudi u etapi, troje ili četvoro, mnogo je lakše."

Jevgenij je zamolio da se ne navodi njegovo pravo ime „kako ga ne bi povezali sa zatvorom".

Kako će biti uređen budući život osuđenika u koloniji, određuje zona u koju je dospeo, u „crvenu" ili „crnu".

„Administracija ili kriminal"

Poslednjih godina rukovodstvo Federalne kaznene službe stalno tvrdi da je podela na „crvene" zone (koje u potpunosti kontroliše administracija) i „crne" zone (gde red zavode kriminane grupe i „oni glavni") stvar prošlosti.

Bivši zamenik direktora Federalne kazneno-popravne službe Valerij Maksimenko u intervju iz 2019. rekao je, da je „moguće da je negde takva podela ostala, ali da aktuelnost ovog pitanja stalno opada (...). To jest, nema više podela po bojama."

Maksimenko se sada nalazi u istražnom zatvoru jer se sumnjiči za korupciju, i ukoliko ga proglase krivim, služiće kaznu u specijalizovanom zatvoru za bivše zaposlene (zovu se „BS").

U sličnom objektu kaznu je odslužio bivši direktor Federalne kazneno-popravne službe, Aleksandar Rejmer.

Dok je služio kaznu, radio je kao bibliotekar.

Oni koji nisu radili u organima reda i strukturama moći, služiće kaznu u objektima opšteg ili strogog režima, i to u onima koje su predviđene posebno za one koji su prvi put u zatvoru.

„Poslednja reforma Federalne kazneno-popravne službe imala je za cilj da uništi hijerarhiju kriminalaca, kako bi sprečili da u nju budu uvršeteni oni koji su prvi put u zatvoru, objašnjava Jevgenjij M, bivši zaposleni.

Međutim, zone su ipak ostale tako podeljene, iako čisto crvenih i crnih zona, naravno, nema one mogu da budu sive, pa čak i šućmuraste ali i dalje će postojti dva centra teže: administracija i kriminal."

Roman A, koji je od služio kaznu u „crnoj" zoni visoke bezbednosti, slaže se da je podela izmišljena:

„Zatvor crne zone je kao kaljača, spolja je crn, unutra crven."

Istu ovu frazu koristi još nekoliko bivših zatvorenika, a jedan od njih citira naziv pesme grupe Alisa, „Crveno na crnom".

Prema Romanovim rečima, njega je veoma zabavljalo što su kriminalci u njegovoj koloniji iskazivali mržnju prema administraciji, ali „kada su dolazile bitne face iz uprave, sa njima na razgovor nisu išli „crveni", već oni najcrnji, tada mržnju ostavljaju po strani, pitanja moraju da se rešavaju."

Međutim, zadovoljan je što je kaznu odslužio u „crnoj" zoni jer to znači „više slobode, možete da pregovarate, bolje živite, dobijete neke bonuse".

Mnogi drugi zatvorenici sa kojima smo razgovarali slažu se s njim.

Jevgeni M. tvrdi da sada postoji mnogo ne samo „crvenih", već i „uglednih zona":

„Ranije su tukli u takvim zonama, sada su potpuno prestali, jer je čoveka lakše moralno uništiti. Administracija ima moć ne samo u vidu pendreka, postoje i PUR - pravila unutrašnje raspodele.

Kako kažu u vojsci - bolje diktatura zatvorenika, nego diktatura stražara. Ovde je potpuno ista priča."

O boravku u tako uglednom zatvoru detaljno govori ultradesničarski političar Dmitrij Demuškin, koji, žaleći se na veoma teške uslove, ističe da ga nisu tukli, kao i druge zatvorenike u njegovom prisustvu, ali su ga intenzivno „slamali".

Jevgenij M. objašnjava da ako zaposleni u Federalnoj službi za izvršenje kazni želi da slomi zatvorenika, lako to učiniti, čak i ne pribegavajući fizičkoj sili:

„Izvrnuće vas nopačke, izbaciće vas iz takta. Kako nalažu pravila unutrašnje hijerarhije, neophodno je da osuđenik svaki put pozdravi stražara.

„Tako da možete samo da zamolite stražare da prolaze pored njega na svakih pola sata, pre ili kasnije čovek zaboravi da ih pozdravi."

On ne odobrava nasilne metode i slučaj o mučenjima u Jaroslavlju IK-1, koji je poprilično odjeknuo, naziva „amaterizmom, ili jednostavnije, potpunom sramotom i tiranijom."

„Dospeti u kastu iz koje ne može da se izađe"

„Čega se najviše plašite kada prvi put dođete u zonu? Ako ste mladić, oni će vas 'poniziti', odnosno ****** (silovati - napomena urednika).

„Postoji takav stereotip da u zatvoru siluju.

U stvari, to nije u potpunosti tačno, kaže Roman A, koji do prve kazne uopšte nije bio upoznat sa kriminalnom supkulturom, ali je znao za težak položaj poniženih.

„Ukoliko bi neko bio ponižen, to ne znači da će ga svi silovati. To znači da je on dospeo u takvu kastu iz koje nikada ne može da izađe."

Do nižeg nivoa neformalne hijerarhije možete dospeti na mnogo načina.

Od određenih članova na osnovu kojeg je neko lice osuđeno (tu spadaju svi zločini seksualne prirode nad decom i silovanja kao takva) do slučajnog kontakta sa osobom koja već spada u ovu kategoriju.

Prvu žalbu na rusku neformalnu zatvorsku hijerarhiju 2015. Evropskom sudu za ljudska prava podnelo je devet bivših zatvorenika iz Kostromske oblasti.

Oni su bili među „ljudima nižeg socijalnog statusa", na zatvorskom žargonu - „poniženi" ili „zanemareni".

Zahtevali su da se ova praksa prepozna kao neljudska i ponižavajuća za ljudsko dostojanstvo.

Fondacija za ljudska prava „Javna presuda" 2019. podnela je žalbu u ime sada već 31 zatvorenika iz desetak kaznenih kolonija.

Advokat Aleksej Laptev, koji se bavi ovim slučajem, kaže da je u oba slučaja došlo do razmene primedbi između strana, a sada Fondacija čeka odluku Evropskog suda za ljudska prava.

Kiril M, bivši zatvorenik koji je deset godina prve kazne proveo u „nižem socijalnom statusu" u jednom od mordovskih zatvora, kaže da mu nije padalo na pamet da podnosi bilo kakve žalbe na položaj.

Na pitanje da li to želi da uradi sada, kada je na slobodi, posle duže pauze, Kiril odgovara:

„Nema smisla - ostaćete ono što jeste, žalili se vi ili ne."

Nikada ne podiže pogled prema sagovorniku, govori vrlo tiho, štedljivo i samo odgovara na pitanja.

Jedino revoltirano prekida kada razgovor dođe do seksualnih odnosa sa drugim zatvorenicima.

Kiril naglašava da se on, kao i većini ostalih „poniženih", nikada nije upuštao u to.

„Ne radi se uopšte o **** (seks - prim.ur.), Već samo o tome ko si i šta si", kaže on.

Aleksej Polihovič primećuje:

„Važno je da se shvati da poniženi nisu neprijatelji, već potlačena kasta koja je takođe deo društva. Bili su maltretirani, ali su shvatali da oni rade posao koji niko drugi neće."

Zatvorska administracija takođe uzima takvo stanje zdravo za gotovo.

„Trudili smo se da se u to ne mešamo naročito, osim ako drugi zatvorenici nisu primenjivali nasilje, priča Jevgenjij M.

„Ako je to neki uspostavljeni poredak, zašto bi muškarci koji ne žele da sede sa 'petlićem' (žargonski naziv za zatvorenike „nižerangirane na neformalnoj zatvorskoj hijerarhiskoj lestvici") za istim stolom, primoravali da to radi?

Preostala zatvorska hijerarhija potiče još iz sovjetskih vremena, i onaj ko prvi put dospe u zatvor odmah biva upućen u to kako stvari stoje.

„Odmah ti kažu kakvi su ovde ljudi, greške iz neznanja ne prolaze, ali zato neznanje brzo prolazi", kaže Andrej Barabanov.

„Brzo te obaveste šta ne treba da radiš."

Roman A. kaže „pa ipak to nije univerzitetski kurs: nešto ti objasne s vrata, a nešto kada se desi nekakav presedan.

„Zatvor ti pruža poseban pogled na svet, ti praviš izbor. Možeš da težiš životu među kriminalcima, a možeš da ne težiš.

„Možeš da postaneš 'crven' odnosno da radiš sa smećem, tada ćeš postati neprijatelj krimosa.

„Može biti mnogo kasta, ali u suštini postoje samo dva tabora: oni koji su uz administraciju, i oni koji su protiv nje", objašnjava on.

Administracija može one koji rade za nju da nipodaštava i odbaci sa prezirom.

Bivši radnik Federalne kazneno-popravne službe Jevgenjij M. primećuje:

„Iskreno govoreći, što je čovek gori, što je više ogrezao u zločin, tim pre je spremniji da sarađuje sa administracijom."

Ljudi ko ljudi

„Kada sam ušao u baraku - ja sam ***** (se veoma iznenadio). Ogromna soba, tristo metara, a u njoj - kreveti, kreveti, kreveti ... Pre toga nisam bio čak ni u kampu za pionire!" - priseća se Roman A. odsluženja prve kazne.

U njegovoj baraci bilo je 130 ljudi.

I drugi bivši zatvorenici navode slične brojeve.

U Rusiji, za razliku od zapadnih zemalja, većina osuđenih ne boravi u ustanovama ćelijskog tipa, već u zajedničkim barakama.

„Od sovjetskih vremena Rusija je nasledila mrežu logora u kojima su osuđenici živeli u barakama, unutar kojih su mogli slobodno da se kreću i međusobno komuniciraju", piše sociološkinja Ksenija Runova.

Ona proučava sisteme kažnjavanja na Institutu za probleme primene zakona pri Evropskom univerzitetu u Petrogradu.

Rukovodstvo Federalne službe za izvršenje kazni objavilo je ukidanje logorskog sistema još 2010, ali reforma je zaustavljena.

Pisac i političar Eduard Limonov, koji je izdržavao kaznu u zatvoru opšteg režima, podsetio je da mu je tamo bilo teže nego u istražnom.

„Bolje je u istražnom zatvoru. Tamo sam proveo dve godine, a zatim mesec dana u koloniji.

„Tako da me je taj mesec iscrpeo više nego dve godine. Završio sam u 'crvenoj' koloniji, gde su policajci upravljali svime", rekao je.

Sagovornici BBC-ja se ne slažu sa tim: po njihovom jednoglasnom mišljenju ne postoji takav osećaj zatvorenosti u koloniji.

„Možeš da ideš po teritoriji odreda: po baraci, po lokalnom području" (ograđeni prostor između baraka - prim. ur.), na posao, na ručak, u sportsku salu, u klub," seća se Roman A. zone strogog režima.

„U istražnom zatvoru ti si veoma ograničen veličinom ćelije i kretanjem samo u konvoju."

Polihovič ističe da su „u zoni" moguće duge posete pa mu je tamo bilo lakše.

Kolonije strogog i opšteg režima ne razlikuju se previše: po broju poseta, pošiljki i količini novca, koju možeš da trošiš sa ličnog računa.

U opštem režimu, osuđenici mogu da imaju četiri duge posete (do tri dana i samo sa rodbinom) i šest kratkih poseta (četiri sata sa bilo kim u prisustvu predstavnika popravne ustanove), a u zatvoru strogog režima, tri od svakog tipa.

Zatvorenici takođe mogu da telefoniraju i da primaju pisma.

Zaposleni u zatvoru, ako žele, imaju mnogo načina da blokiraju mogućnost komunikacije sa rođacima.

Od kazni do smeštaja u kaznene ćelije ili formalnih odgovora „ne možemo da ostvarimo komunikaciju".

U većini objekata ima ilegalnih mobilnh telefona, koje stražari donose za mito.

Prema rečima direktora Federalne kazneno-popravne službe Aleksandra Kalašnjikova, 2020. zaposleni su identifikovali 250 slučajeva kada su stražari uneli telefone.

Protiv 56 su pokrenuti krivični postupci, a 170 je pozvano da administrativno odgovara i otpušteno je iz organa kazneno-popravnog sistema.

„Voleo bih da naši zaposleni imaju veću platu da ne bi podlegli iskušenjima unošenja telefona u ustanovu", žali se Kalašnjikov.

Da „podmažeš" stražara, to je posebna umetnost, priča Polihovič.

Nije to samo mito, koliko dijalog čoveka sa čovekom, za koji je potrebno da imaš talenat.

Naravno da niko ne prilazi zaposlenom sa rečima „uzmi mito", to je uvek razgovor „kako su ti deca, kad ćeš u penziju, evo nešto da se zasladiš".

Za to postoje posebni pregovarači, jer ako nema kontakta sa obezbeđenjem, nema telefona.

U principu, ako žele da čoveku naprave od života noćnu moru u istražnom zatvoru, ili u skroz crvenim zonama, tako će i da urade."

„Naravno, ne dešava se da u istražnom zatvoru postoji 'put' (sistem mehanizama među zatvorskim jedinicama za prenošenje paketa manjih dimenzija - prim.ur.), za koji administracija ne zna", kaže Jevgenjij M, bivši radnik Federalne kazneno-popravne službe.

„A zloglasni lažni kol centri nisu priča zatvorenika. U zonama postoji operativno osoblje, oni to uvek znaju - ako čoveku treba uskratiti komunikaciju, učiniće to bez ikakvih problema."

U februaru 2021, Državna duma je usvojila zakon prema kojem će Federalna kazneno-popravna služba moći da blokira brojeve mobilnih telefona u kolonijama i u istražnom zatvoru.

Novac u zoni potreban je ne samo da biste mogli da telefonirate.

Postoji „službeni novac", to su sredstva koja leže na ličnom računu zatvorenika, koja je on zaradio u zoni ili ih mu je uplatio neko od rodbine.

Taj novac čovek može da potroši u zatvorskoj prodavnici, koja ponekad ima prilično loš asortiman.

I administracija i „glavni" po želji mogu ograničiti takvu potrošnju.

Gotovina u zatvoru je „zabranjena", nešto što prema unutrašnjim propisima ne ne smeš da imaš.

Rođaci zatvorenika plaćaju zaposlenima Federalne službe za unošenje bilo čega što je „zabranjeno", a cene toga mogu biti veoma različita: sagovornici BBC-ja navode tri, sedam, pa čak i 15 hiljada rubalja.

Gotovinu možete „kupiti" i u samom zatvoru - na primer, novčanica od hiljadu rubalja koštaće 1.500 rubalja.

Novac je važan deo odnosa unutar zone.

„Kad dospeš u zatvor, oni koji sede duže počinju da vas pažljivo promatraju, pokušavaju da provale šta mogu od tebe da dobiju", podseća Andrej Barabanov, koji je svoj prvu kaznu služio u zatvoru opšteg režima u Rjazanskoj regiji.

Pritužbe na njegov račun su bile zbog profesije kojom se bavio, a pre nego što je došao u zatvor radio je kao barmen, a takođe i zbog tetovaža.

„Ovo je prilično turoban proces", kaže on.

„Vuku te na razgovore, jednom, dvaput, tri puta, kažu, toliko ste nam dužni, odbijate, počinju da vam prete i to traje mesecima."

Andrej se konsultovao sa drugim zatvorenicima i na kraju je odlučio da da novac (oko 15 hiljada rubalja), ali pod uslovom da ga konačno ostave na miru.

Spisak tema opasnih za razgovor je veliki, pa je zato opšta preporuka od bivših zatvorenika, za one koji su prvi put dospeli u zonu, više slušaj a manje govori.

Na primer, ako slučajno priznaš u privatnom zatvoru da si imao oralni seks sa ženskom, to je direktan put za „odlazak u nižu socijalnu kategoriju", odnosno u „ponižene".

„Imam dva oprečna saveta za novajlije u zatvoru", kaže Aleksej Polihovič.

„Prvi je, da se ne treba bojati, to su ljudi ko ljudi. A drugi je, imaj na umu da tu možeš da naiđeš na osobu koja može da poželi da te pošalje u 'kokošarnik' (baraku za ponižene)."

Slušanje opuštajuće muzike

U teoriji, da se prilagode životu u koloniji zatvorenicima mogu da pomognu zatvorski psiholozi.

Po pravilu, u psihološkoj ordinaciji postoje najmanje tri stručnjaka koji moraju da se bave dijagnostikom i lečenjem stanja osuđenih.

Ali u praksi, nemaju ni vremena ni mogućnosti da efikasno izvršavaju ove zadatke, kaže psiholog Vladimir Rubašni, koji je u sistemu FKPS radio 20 godina.

„Sistem se zapravo ne oslanja ni na kakvu psihologiju. Ovde oni [administracija kolonije] moraju da znaju samo o čoveku, verovatnoću toga što bi on mogao da uradi: da pobegne, izvrši samoubistvo ili napada administraciju.

„A to, da će se on promeniti, socijalizovati kako bi imao manje problema, oni to ne razumeju, to ih jednostavno ne zanima", objašnjava Rubašni, koji je u prošlosti bio na čelu psihološke službe uprave FKPS u Tatarstanu.

S druge strane, sami zatvorenici često nerado razgovaraju sa psihologom.

Prvo, nije lako da dođeš na prijem kod psihologa.

Ne postoji direktan pristup psihologu: moraš da kontaktirate šefa odreda, koji će zabeležiti tu činjenicu.

Drugo, za zatvorenika je psiholog isto radnik FKPS, kao i ostali zaposleni u toj službi.

Zbog toga je, kaže Rubašni, glavna aktivnost psihološke službe dijagnostika, sa kojom se osuđenici suočavaju u karantinu.

Ordinacija mora da dijagnostikuje 100 odsto novih pridošlica: da popuni upitnik ličnosti, da da prilagođene testove, unese rezultate u računar.

Ali na svakog psihologa ponekad dođe 300 zatvorenika plus zaposleni u koloniji, a ponekad i njihovi rođaci.

Stoga realnost lekara dijagnostičara može da izgleda ovako: zaposleni u ordinaciji ograničen je na dva ili tri testa, koja on šalje u odred preko nekog od osuđenih, priča Rubašni.

Sa korekcijom ponašanja osuđenika, priznaje psiholog, situacija je još gora: to je mukotrpan i težak posao, koji zahteva specifične veštine.

Onima kojima je to zaista potrebno, postojeće metode neće učiniti ništa.

Prema rečima Rubašnog, u kolonijama se psihokorekcija grupe svodi na slušanje opuštajuće muzike.

Psiholozi takođe ne mogu da pomognu ni onima koji dođe u koloniju sa poremećajima, koji zahtevaju uzimanje lekova i stalnu kontrolu lekara.

Bilo da se radi o bipolarnom poremećaju, napadima panike ili nešto treće.

„Jasno je da u odredu sa klaustrofobijom možda neće biti problema, ali u kaznenoj ćeliji ili negde drugde, gde mogu da ga zatvore da bude sam, biće problema. Psiholog ne može nikako da utiče na to.

„Njegovi zaključci su savetodavne prirode. A sve što je u zatvoru na nivou preporuke ne mora obavezno da se izvrši.

„Te podatke može da prenese psihijatru ustanove, ako ga ustanova ima", daje primer Rubašni.

Psiholog takođe ne može da pomogne onima koji su uzimali antidepresive pre zatvora.

Osuđenik lice može da prijavi lekaru da su mu potrebne.

„Najvažnije jeste to da je problem u samoj institucijia", zaključuje Rubašni.

U svakom slučaju, malo se toga promenilo od vremena Gulaga.

Pa, popravke su urađene, toaleti su popravljeni, zimi nije hladno, sada zaista nikog ne teraju na rad sa pijukom, neka vrsta drugačijih aktivnosti je sada među osuđenicima...

Ali kako je sistem bio zatvoren za represiju čoveka, takva je ostala i do danas.

'Ja sam šila večernje haljine'

Ukupno u Rusiji ima nešto manje od pola miliona zatvorenika.

Svaki dvanaesti zatvorenik je žena.

Za razliku od muškaraca, osuđene žene ne mogu ići na doživotnu robiju ili dospeti u zatvor strogog režima, ovakve vrste kazne nisu predviđene zakonom, stoga u sistemu FKPS ne postoje ženske zone ove vrste.

Inače se način života i problemi često jako malo razlikuju od muških kolonija.

Indira Bagajeva je bivša osuđenica koja je izdržala deo kazne zbog prevare u mordovskoj koloniji br. 14.

Tamo je takođe kaznu služila članica grupe Pusi Rajot, Nadežda Tolokonikova, zbog performansa u Hramu Hrista Spasitelja u Moskvi, kao i Jevgenija Hasis, koja i dalje služi 18-godišnju kaznu za saučesništvo u ubistvu advokata Stanislava Markelova i novinarke Anastasije Baburove.

Ukupno, u Rusiji, u februaru 2021. godine 478714 ljudi se nalazi u svim ustanovama FKPS.

Bagajeva, koja je završila u koloniji broj 14 (IK-14) 2016. godine priseća se, da se tamo susrela sa hijerarhijom među tamošnjim zatvorenicima, koja je u potpunoj zavisnosti administracije, i sa robovskim radom.

„Odmah su mi rekli da neću dobiti uslovnu. Iako su moji saučesnici, muškarci saučesnici, koji su bili osuđeni za istu stvar, i svi dobili iste kazne kao i ja, dobili uslovnu. Ja sam izašla poslednja", priča ona.

Kako priča Bagrajeva, još u karantinu, kod nje, kako i kod drugih koji su tek stigli, dolazili su načelnik kolonije i majstori koji rade na šivenju odeće:

„Gledaju te kao robu, promatraju, raspituju se šta ste radili dok ste bili na slobodi, da li si pila ili se drogirala."

Posle karantina, komisija na čijem čelu je načelnik Jurij Kuprijanov, odlučuje koga će i gde da pošalje na rad: neko je išao u industrijsku zonu, neko u perionicu, neko u menzu.

„Nema šanse da odbiješ: 'Svi tamo rade. Ukoliko odbiješ da radiš, ideš u kaznenu ćeliju. Štaviše, šalju brigadu [zatvorenika] i još će te tući.'"

Bagajeva je raspoređena u tehničko odeljenje, to je malo odeljenje za nekoliko ljudi, gde šiju uzorke pre nego što se krene u masovnu proizvodnju.

Na primer, neka kompanija hoće da naruči koloniji šivenje uniformi za radnike.

Tada tehničko odeljenje pravi jedan model, koji ide na odobravanje.

Ako je kupac zadovoljan, u zonu se dopremaju materijali i kompletna količina počinje da se šije u radionici.

Zajedno sa privatnim porudžbinama bilo je potrebno ići u korak sa zvaničnim planom.

Radni dan u industrijskoj zoni završavao se u 16:00, ali samo za one koji bi ispunili normu.

„Ako ne ispuniš normu, a takvih je 90 odsto, onda izlaziš u četiri sata, i onda se okreneš na kapiji i vratiš se u industrijsku zonu i radiš do jedan ujutro.

Zašto su nas izvodili, ja lično nisam razumela. Možda da bi te kamera zabeležila da si izašao...", kaže Bagajeva.

Prema njenim rečima, sve one koji su ostajali do kasno u noć kraj šivaćih mašina primoravala je administracija da pišu izjave o dobrovoljnoj želji da duže rade.

Ukoliko se porudžbina ne isporuči na vreme sleduje kazna.

Ako neko nema vremena da završi sopstveni deo posla, svi će platiti, kaže bivša zatvorenica:

„Ceo odred će biti kažnjen i stajaće u dvorištu bilo da je minus 20, bilo da je vrućina.

Takođe zatvraju trpezariju i vi tamo ne možete da idete. A još mogu da vas bace u kaznenu ćeliju."

Kaznena ćelija je, podseća Bagajeva, izazivala poseban strah kod osuđenica.

„Većina tamošnjih devojaka još uvek su mlade, neke još žele da rode dete, da zasnuje porodicu.

Budući da je boravak u takvim uslovima gde je hladno, nema vrata, samo rešetka, kada ti uzmu sve stvari i obuku ti neku vrstu cicane košulje, ne samo da možete da se prehladite, već možete da navučete mnogo problema sa zdravljem", kaže ona.

Prema rečima Bagajeve, nakon toga nema potrebe da polažemo nade u zatvorsku medicinu:

„Pa, na primer, dođe ginekolog ... Šta će on da učini? Nećete dobiti ni jednu pilulu.

„Ginekolog će, naravno, reći: 'Uf-uf-uf, kakva jaka upala, kako si se jako prehladila'. I to je to, ništa više od toga."

„Higijena je poseban problem. Nije uvek moguće da koristiš tuš.

Bagajeva podseća da su u jednom odredu, gde je prvobitno bila raspoređena, pravo na kupanje imali „privilegovani, odnosno ljudi koji su dugo u zatvoru i oni koji su bliski administraciji. To može biti dnevni oficir, može biti predradnik."

U sledećem odredu žena nikako nije mogla da dođe do tople vode: kapacitet bojlera nije bio dovoljan za 120-130 žena, koje žive pod istim krovom trospratne zgrade.

Nije bilo dovoljno vremena da se okupaš.

„Bilo je pet šest umivaonika. Stavite lavor ispod slavine i umijte se nekako, nema drugog načina.

„Više od 10 ljudi ne može da se okupa pod tušem.

„Banja je jednom nedeljno, u najboljem slučaju. Ceo odred ide u banju. Ali to se ne dešava uvek: mesecima nismo išli u banju, jer se još greje na drva. Ogreva nije bilo", kaže Bagajeva.

Potrepštine za higijenu koje zatvorenice dobijaju jednom mesečno, uključuju komad sapuna, pastu za zube i sredstva za intimnu higijenu.

„Naravno, nema tamo skupih uložaka, već običnih, jeftinih", kaže Bagajeva.

Ostatak su zatvorenice dobijale ili od rođaka u paketima, ili su ih kupovali u zatvorskoj prodavnici.

Istina, šanse da možete nešto kupiti takođe zavisi i od socijalnog statusa.

„Kada sam došla 2016, u tom trenutku u zatvoru je bilo 800 ljudi. I jedna mala prodavnica.

A kada dođe vreme za nabavku, prednost imaju oni iz stambene zone, oni koji ne idu u industrijsku zonu ali se nalaze u odredima.

To su redari, predradnica, devojka koja radi u obezbeđenju, u štabu, tamo gde se šalje i prima pošta...

A zatim idu vođe iz industrijskih zona. Odmah za njima drugi odred, treći, četvrti", objašnjava bivša zatvorenica.

Prema njenim rečima, radnju je često nalazila već polupraznu.

Cene u njoj, uprkos tome što je robi istekao rok, bile su slične cenama u Moskvi, rekla je Bagajeva.

Da bi nekako opstao, za mesec dana bila ti je potrebna suma od 10 do 15 hiljada rubalja.

U praksi mnogi osuđenici su mogli sebi da priušte da u prodavnici kupuju samo cigarete, dok su ostale stvari čekali u paketima od kuće.

Za svoj rad koji je trajao do kasno u noć, žene su primale 200 rubalja mesečno, kaže bivša zatvorenica.

Pošto je puštena 2018, počela je da traži pokretanje postupaka protiv uprave kolonije.

„Kad se podigla dževa, devojke koje su kasnije izašle rekle su mi da su im pre nove godine isplaćivali i po 12 i 15 hiljada [rubalja za posao]", kaže je Bagajeva.

Krajem 2018, šef mordovske kolonije IK-14 Jurij Kuprijanov smenjen je sa funkcije.

Protiv njega je pokrenuta istraga zbog zloupotrebe ovlašćenja i službenog falsifikovanja.

U aprilu 2020, slučaj protiv bivšeg šefa kolonije iznesen je pred sud.

Ročišta su još u toku.

Kuprijanov ne priznaje krivicu.

Tokom istrage, on je na slobodi i nema pravo da napušta mesto prebivališta. U slučaju nema drugih optuženih.

Prema rečima Bagajeve, koja se redovno čuje sa zatvorenicama koje su izašle na slobodu iz IK-14, šivenje po privatnim porudžbinama i prinudni rad u koloniji i dalje se nastavlja.

„Naravno, bivši zatvorenik se odmah oseti, i dalje sam bio kao pao s Marsa, buljeći u sve otvorenih usta."

Najviše od svega, Romana je pogodila činjenica da ljudi kupuju preko telefona - ova tehnologija je počela da se koristi tokom njegovog boravka u zatvoru.

Indira Bagajeva se priseća kako se, pošto je puštena, presvukla u sopstvenu odeću:

„Bilo je vrlo uzbudljivo. Ali čak i meni je bilo žao devojaka koje su ostale, zaista sam želela da svi budu pušteni na slobodu...

„Kad sam izašla na kapiju kolonije, činilo mi se da mi je postalo lakše da dišem, kao da je vazduh drugačiji".

Čak joj je i pozlilo od uzbuđenja.

Pogledajte video o zlostavljanju u zatvorima u Iranu

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk