Avganistan: "Mogla bih da umrem od gladi jer ne smijem da izađem iz kuće i niko ne bi znao"

Pet Avganistanki šalje BBC-ju svakodnevne dnevnike, portrete njihovih života koji se rapidno mijenjaju

6654 pregleda0 komentar(a)
Foto: Ghazal Farkhari
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Kad su talibani 15. avgusta ušli u Kabul, jedini ispaljeni hici bili su u jeku slavlja.

Za Avganistanke, te salve predstavljale su gubitak svih njihovih prava i sloboda.

Njih pet šalje BBC-ju svakodnevne dnevnike, portrete njihovih života koji se rapidno menjaju.

15. avgust - „Sudnji dan"

Postoji scena u Sluškinjinoj priči, TV seriji zasnovanoj na distopijskom romanu Margaret Atvud, u kojoj glavna junakinja, književna urednica Džun Osborn, jednog jutra stiže u svoju kancelariji samo da bi saznala da su novi lideri zemlje zabranili ženama da rade.

Njen šef okuplja svo žensko osoblje i govori im da spakuju sve stvari i odu kući.

Petnaestog avgusta 2021. godine, Mari, bivša vojnikinja u Avganistanskoj vojsci, ima skoro identično iskustvo.

U 07:30, ona odlazi na posao u vladinom ministarstvu, očekujući naporan dan pun sastanaka i konferencija.

Izašavši iz kuće, odmah primećuju da su ulice sablasno tihe, ali ona nastavlja svojim putem, izvadivši telefon da proveri kalendar za sastanke.

„Došla si na posao!", kažu zapanjeno njene muške kolege kad uđe.

„Ne verujem da će Kabul pasti", odgovara ona.

Ali tek što je spustila torbu, obraća joj se njen šef.

„Idi i reci svim ženama da odlaze kući", kaže on.

Ona ga posluša, idući od sobe do sobe i govoreći koleginicama da odmah pođu.

Ali kad joj šef kaže da i ona ode, ona odbija.

„Dok god moje muške kolege ostaju da rade, ostajem i ja", odgovara ona.

Mari nije bilo koja članica osoblja.

Ona je oficirka visokog čina sa impresivnim vojnim dosijeom i njen šef nerado prihvata što mu ona govori.

Ali kako dan prolazi, nemoguće je ignorisati izveštaje o ulasku talibana u Kabul.

Marin šef odlučuje da zatvori vrata ministarstva i pošalje sve ljude kući.

Drugde u gradu, Katera, profesorka geografije, započinje novu lekciju - njenih 40 đaka, sve tinejdžeri i dečaci, listaju udžbenike da nađu pravu stranicu.

Nedugo zatim, drugi profesori ulaze u učionicu, držeći telefone.

Na Fejsbuku kruže oprečni izveštaji: neki kažu da su talibani u Kargi, gradu na obodu Kabula, neki da su u Koht-e-Sangiju, već unutar samog grada.

Direktor uskoro prekida sve časove i šalje svakoga kući.

Kad Katera stigne do autobuske stanice, vidi da ljudi trče u svim pravcima, noseći prtljag i decu.

Saobraćaj je u zastoju.

„Svi su sargadan", piše ona - reč na jeziku Dariju za „izgubljeni".

„Ovde je kao Sudnji dan."

Katera počinje da pešači.

Ispočetka nije zabrinuta, ali onda vidi da avganistanski vojnici odlaze ka aerodromu sa torbama na leđima, dok deca idu za njima, držeći se za krajeve šalova njihovih majki. Svi odlaze.

Katerino srce počinje da udara kao ludo i ona se daje u trk.

Sada zna da su se talibani vratili.

„To je najgora moguća noćna mora", ponavlja sebi u bradu.

Otprilike u isto vreme, Zala, studentkinja Američkog univerziteta u Avganistanu, dobija mejl u kom se kaže da će biti evakuisana u SAD u roku od 48 sati.

Ona odlazi brzo do Šar-e-Nava, oblasti severozapadno od Kabula idealnoj za šoping, da bi u poslednji čas kupila sve što joj je neophodno za put.

I onda odjednom počinje da viđa ljude koji trče okolo i pita se šta se dešava.

Prva osoba koju zaustavlja u prevelikoj je žurbi da joj odgovori, a zatim joj neki čovek govori da su talibani zauzeli Kabul.

Zala se oduzima od straha.

„Gubim svu snagu, ruke i stopala počinju da mi se tresu. Kako ću stići do kuće?", pita se u sebi.

Ona plače dok prolazi pored kafića i restorana u kojima se redovno sastajala sa prijateljima, pila kafu i slušala muziku. Čitav život joj prolazi pred očima.

Suviše je mlada da bi se sećala talibanske vladavine, ali je slušala jezive priče od roditelja koji su devedesetih živeli pod njihovim režimom.

Ukoliko ne uspe da stigne na avion, to će biti njena budućnost.

4. septembar - Žene protestuju

Pre preuzimanja vlasti, Vahida Amiri, tridesetjednogodišnja diplomirana pravnica vodila je biblioteku u srcu Kabula.

Sakupila je skoro 5.000 knjiga, a san joj je bio da se raširi po čitavom Avganistanu, kako bi podsticala žene na čitanje.

Za nju je dolazak talibanskih vojnika - koji patroliraju ulicama i diktiraju ljudima kako da žive - čin nepravde kom se mora suprotstaviti.

Kako vreme prolazi, sve je ljuća.

„Zašto niko ništa ne govori? Zašto niko ništa ne preduzima?", pita svakog koga sretne.

Pošto joj više nije dozvoljeno da radi, Vahida danima sedi na balkonu.

Nekada je to bilo njeno omiljeno mesto u kući, na kom bi slušala žamor ljudi, pesmu ptica i žamor pasa.

Sada svuda vlada samo mrtva tišina.

Krajem avgusta brojala je avione koji napuštaju Kabul, nekad 10, nekad 20 dnevno, noseći Avganistance daleko do njihove domovine.

„Ako svi odlaze, ko će ostati?", pita se ona. Zar neće ostati nijedna obrazovana žena?

„Avganistan je ranjen. Razbijen je u paramparčad", misli ona.

Jedne noći Vahidu zove njena prijateljica.

„Hajde da protestujemo", kaže.

Jednog petka popodne, nekoliko žena okuplja se u prijateljičinoj kući.

Nazivaju se Spontani pokret avganistanskih ratnica, i narednog dana, 4. septembra, izlaze na ulice da zahtevaju jednaka prava za sebe.

Nalaze se u Forošgahu, tržnom centru, i planiraju da se prošetaju sve do avganistanske predsedničke palate.

Ali kod Ministarstva finansija, nakon što su prešle tek veoma malu razdaljinu, dočekuju ih strogi talibanski vojnici.

„Ima ih previše. Kruže oko nas. Govorimo im da mirno protestujemo, ni ne primetivši da su nas u međuvremenu priterali uza zid, i ispaljuju suzavac na nas", kaže ona.

Narednih dana mnoge žene pričaju da su ih zaustavljali, bičevali i tukli palicama koje emituju elektroškove.

Pogledajte video: Beg plesačice iz Avganistana

7. septembar - „Ne plašim se tvoje puške"

To je dan kada talibani proglašavaju pobedu u Panjširskoj dolini, maloj pokrajini na severu Avganistanu slavnoj po otporu pruženom Sovjetskom Savezu i talibanima devedesetih.

Godine 2021. to je poslednje uporište koje je ostalo van vladavine ove vojne grupe.

Vahida, čija porodica potiče iz Panjširske doline, ponovo izlazi na ulice, ovaj put sa zaovom i šest muških prijatelja.

Dok poziva na obustavu vatre u Panjširu, presreće je grupa ljutitih talibanskih vojnika sa puškama AK-47.

Jedan od njih prilazi sasvim blizu Vahidi i govori joj preteći: „Bilo bi ti bolje da odeš kući i skuvaš ručak."

„Ne plašim se tvoje puške", govori mu Vahida.

„Mogu da raspravljam sa vama na bilo koju temu koju odaberete. I neću otići kući da kuvam."

Narednog dana talibani zabranjuju proteste.

17. septembar - Spasavanje života

Zdravstvene radnice su suviše važne za zdravstvo da bi ih se odrekli.

Mahera, mlada lekarka specijalizovana za akušerstvo i ginekologiju u prometnoj bolnici u severnoj pokrajini zemlje, ostala je kod kuće prve nedelje nakon preuzimanja vlasti, ali onda je dobila poziv da se vrati.

Nije, međutim, bilo lako raditi pod talibanima.

„Brecali su se na sve", kaže Mahera.

„Kad bi se pacijenti požalili na nedostatak usluga ili cenu lekova, dolazili bi da nas zastrašuju. Mislili su da nismo fer prema pacijentima."

Veliki broj zdravstvenih radnika napustio je zemlju, a većina klinika se zatvorilo.

Mahera sada putuje u 12 distrikta pružajući hitnu pomoć; to je rad od ključne važnosti, budući da Avganistan ima jednu od najgorih stopa smrtnosti majki i novorođenčadi na svetu.

„Prvog dana povratka, nosila sam čadri [odoru koja je pokriva od glave do pete]. Tresla sam se ispod nje", kaže ona.

„Ali kako su dani prolazili, mislim da su se talibani navikli na nas i više nisam morala da je nosim."

25. septembar - Slomljeno srce

Nedelju dana pošto su talibani najavili ponovno otvaranje škola za dečake širom zemlje, Katera dobija poziv da dođe.

Ona oblači školsku odeću i stiže do onoga što naziva svojim „srećnim mestom".

Nedostaju joj - miris krede dok piše na tabli i njeni učenici koji je zapitkuju za glavne gradove. Treperi od uzbuđenja.

Kad stiže do škole, vidi da su i ćaci srećni što više nju.

Oni vade rokovnike i mole je da se potpiše u njih, kao što obožavaoci traže autogram od slavnih ličnosti. Ali nju odmah potom pozivaju u direktorovu kancelariju.

Sve njene koleginice su tamo.

Rečeno im je da se upišu u dnevnik i odmah pođu nazad kućama.

„Islamski emirat Avganistana i dalje zabranjuje ženama da rade", govori im direktor škole.

Zašto su sve profesorke pozvane da dođu ni zbog čega? Katera misli da direktor možda želi da se dodvori talibanima pokazavši im potpise žena spremnih da rade.

Na školskoj kapiji, zastaje da pogleda učionicu u kojoj je predavala 10 godina.

Želi da kaže dečacima da će se jednog dana vratiti, ali ne može da zadrži suze.

Katera je bila potresena i plašila se onog dana kad su talibani zauzeli Kabul, ali ovo joj slama srce.

27. oktobar - „Traže nas"

Mari i njene bivše drugarice iz Avganistanske nacionalne vojske kriju se još od dolaska talibana.

Bivšim vojnicima i vojnikinjama obećana je amnestija, ali Mari u to ne veruje.

„Dolazili su nekoliko puta u moju oblast i raspitivali se kod ljudi na ulici gde smo.

„Kažu im da krijemo oružje u kućama i da žele samo da pričaju sa nama", kaže ona.

Jednog dana su pokucali na vrata jedne od Marinih koleginica koja se borila protiv talibana.

Gledajući kroz špijunku, ona je prepoznala vlasnika radnje, ali nije mu otvorila vrata.

„Imaju tvoju fotografiju koju pokazuju svima", rekao je on, govoreći zatvorenim vratima u slučaju da ona sluša.

„Video sam svojim očima. Ako si još tu, molim te, idi. Spasi se."

Mari je posebno ugrožena jer potiče iz odavno proganjane šiitske zajednice Hazara.

Njena porodica u centralnom Avganistanu nedavno je silom proterana od talibana. Nema gde da ode.

„Mogla bih da umrem od gladi zato što ne smem da izađem iz kuće i niko ne bi znao", kaže mi ona.

Mari kaže da je međunarodna zajednica zaboravila na avganistanske vojnikinje.

Ona se svaki dan obraća ljudima van njene zemlje za pomoć, ali oni deluju onoliko daleko koliko je nebo udaljeno od Zemlje.„

Pogledajte video: Avganistanka koju su treniranje košarke i borba za ženska prava mogli da koštaju života

5. novembar - Čekanje na odlazak

Zala je rođena posle invazije predvođene SAD-om na Avganistan.

Studirala je političke nauke i pravo na prestižnom univerzitetu, budući da je njen otac imućan čovek koji može da priušti njenu školarinu.

Prvi avion za koji su joj rekli da se pripremi nije poleteo.

Od tada joj je govoreno svakih nekoliko nedelja da će biti evakuisana. Pakovanje torbi i skidanje posteljine samo da bi ih ponovo vratili postao je redovan ritual za njenu porodicu.

„Danas odlažemo sve tanjire i escajg zato što su nam javili da ćemo biti evakuisani u naredna 24 časa. Oh da, i rekli su nam da na nosimo velike torbe, tako da ću spakovati samo ranac", piše ona.

Tinejdžerka koja je obožavala da eksperimentiše sa različitim imidžima ovih dana je zamenila uske farmerke, živopisne tunike i šalove za običan crni hidžab.

„Nikad nisam nosila ništa slično", kaže ona - nije navikla na to i treba joj vremena da nauči da ga navuče kako treba.

„A sad je vreme za šal." Prekriva lice da bi izbegla da je prepoznaju kad izađe napolje.

23. novembar - 100 dana kasnije

Prošlo je tačno 100 dana otkako su se talibani probili preko čitavog Avganistana i ušli u Kabul.

U većini pokrajina, uključujući glavni grad Kabul, devojkama je zabranjeno da idu u srednju školu, a ženama i dalje nije dozvoljeno da se vrate na posao; radna mesta su im upražnjena ili popunjena muškarcima.

Privreda propada zbog gubitka međunarodne pomoći, a stigle su i hladne zimske temperature.

Prema Svetskom programu za hranu, 95 odsto Avganistanaca nema dovoljno hrane.

Katera, školska, nastavnica, i Mahera, lekarka, koje su jedini hranitelji u svojim porodicama, muče se da donesu hranu na trpezu.

Nijedna nije plaćena mesecima.

Svake godine u ovo vreme uključuje se avganistansko centralno grejanje - ali ne i kod Katere.

Ne može da ga priušti.

Pogledajte video: Zbog gladi prodali dete za 500 dolara

6. decembar - Život u zastoju

Vahida Amiri je svakog dana sve iscrpljenija. Ali je odlučna da nastavi da bude glas Avganistanki.

Mari je uspela da izađe iz Kabula i živi na skrivenoj lokaciji - samo dva dana nakon što je otišla, talibani su joj pokucali na vrata.

Katera sedi u hladnom domu i sanja o povratku u školu.

Zala još uvek čeka da bude evakuisana. Danas je dobila još jedan mejl o potencijalnoj evakuaciji u naredna 24 sata. Počinje da veruje da nikad neće otići.

Mahera je nedavno dobila bračnu ponudu od nekoga povezanog sa talibanima. Ne želi da se uda za njega.

Svakog dana se suočava sa teškom odlukom: da odabere da spase život pacijenata ili vlastiti.

Sva imena su izmenjena osim Vahide Amiri

Ilustracije: Gazal Farkari @rasmorwaj

Pogledajte video o baki iz Avganistana

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk