Američko-ruski nesporazum

Dok Rusija gomila svoje trupe na granici sa Ukrajinom najava razgovora Rusije i SAD-a o globalnoj bezbednosti svakako je dobrodošla. To možda neće smanjiti tenzije, ali dve strane će bar saslušati jedna drugu.

Rusija i zapad se uporno ne razumeju otkad je Vladimir Putin na vlasti. Naravno, u početku su imali medeni mesec: američki predsednik Džordž Buš mlađi je 2001. izjavio kako svog ruskog kolegu gleda „pravo u oči“ i „oseća njegovu dušu“ koja je „vrlo otvorena i iskrena“. Sa svoje strane, Putin je bio od pomoći u prvim mesecima američke intervencije u Avganistanu. Od tada stvari kreću nizbrdo. Ali nigde zapadno nerazumevanje Putina nije tako očigledno kao u američkoj proceni ruske politike prema Ukrajini – posebno kada se tvrdi da Putin želi „obnovu Sovjetsko Saveza“ kao „deo svoje zaostavštine“. Jasno je zašto se tako misli. Putin je nedavno opet lamentirao nad padom Sovjetskog Saveza pre 30 godina i nazvao to „tragedijom“ i propašću „istorijske Rusije“. Pritom se gomilanje ruskih trupa na granici sa Ukrajinom odigrava nepunu deceniju pošto je Rusija napala Ukrajinu i nelegalno pripojila Krim. Ali zaključak da je to Putinov pokušaj nekakve sovjetske obnove je površan. Pokojni američki diplomata i strateg Džordž F. Kenan – kreator američke hladnoratovske politike sovjetskog obuzdavanja, za koga sam sprovodila istraživanja na Institutu naprednih studija u Prinstonu 1990-ih – sigurno bi zauzeo daleko nijansiraniji stav. Kenan bi tvrdio da se ponašanje Rusije najbolje može objasniti mentalitetom „posebne nacije“. Nalik američkoj izuzetnosti, u Rusiji se neguje uverenje da je to velika sila sa posebnom istorijskom ulogom. Prema anketi sprovedenoj 2020, 50% ruskih građana podržava „poseban put“ svoje zemlje, dok čak 75% misli da je sovjetska era bila „najbolji period“ u njenoj istoriji.

Pa ipak, samo 28% ispitanih želi da se zemlja „vrati na put Sovjetskog Saveza“. Drugim rečima, ruski građani ne žele da obnove SSSR, već da sačuvaju status i uticaj svoje zemlje. Uzaludno je bilo nadati se da NATO može da vrši ekspanziju na istok bez ruske reakcije na to. Kenan je još 1998, kada je američki senat ratifikovao proširenje NATO-a na Poljsku, Mađarsku i Češku, govorio da bi Rusija zbog toga „mogla da zauzme vrlo neprijateljski stav“. Od tada je NATO u svoje članstvo primio još 11 bivših komunističkih država, uključujući tri bivše sovjetske republike. Naravno, Putin sada zahteva da NATO uskrati članstvo bivšim sovjetskim zemljama, kao i da smanji vojno prisustvo u centralnoj i istočnoj Evropi. SAD i njeni saveznici su to naravno odbili. Zapad uporno ignoriše bezbednosne brige Kremlja u vezi sa bivšim sovjetskim republikama, a ruski otpor širenju NATO-a na istok prikazuje kao paranoidni revanšizam. Niko ne preti Rusiji, tvrdi se, već Rusija preti svojim susedima, što uključuje invaziju Gruzije 2008. i Ukrajine 2014. Ali zapad ne može očekivati da Kremlj primi zdravo za gotovo tvrdnju da je NATO samo odbrambeni savez. Od kraja hladnog rata NATO se bliži ruskim granicama prihvatajući u svoje članstvo zemlje za koje je Rusija vezana istorijom, geografijom i bezbednosnim interesima. I to nije sve što zapad pogrešno razume u vezi sa Rusijom. Mnogi analitičari u SAD i Evropi izgleda smatraju da je nacionalistički sentiment koji je u Rusiji pratio aneksiju Krima nestao. I zaista, kada su borbe u istočnoj Ukrajini postale suviše krvave, propagandisti Kremlja su bili prinuđeni na prekovremeni rad kako bi podigli Putinov rejting. U tome su samo delimično uspeli: vremenom je militantna retorika zamorila ruske građane i oni više ne žele rat. Ali to ne znači da su spremni da žrtvuju vlastitu bezbednost. Naprotiv, ignorisanjem ruskih zebnji zbog NATO-a, Amerika i Evropa će podstaći veću podršku Putinu. Već sada samo 4% ruskih građana krivi Kremlj za gomilanje trupa na granici sa Ukrajinom, dok ostali krive SAD ili Ukrajinu.

Kad se bivši ukrajinski komičar i aktuelni predsednik Vladimir Zelenski pojavi u uniformi ili kad ponavlja da je njegova država spremna za prijem u NATO, ruski građani u tome vide bezbednosnu pretnju. Ukrajinski političari samo produbljuju taj utisak kad govore da se Ukrajina mora pripremiti da silom povrati Krim. SAD žele da spreče reprizu događaja iz 2014. u Ukrajini. To deluje kao pošten stav. Ali geopolitika je stvar hladne računice, a ne poštenja. I dok je „izuzetna“ Amerika dugo mogla da sprovodi vlastite strateške interese bez „pratećih posledica“, kako je to jedan autor rekao, vreme je da počne da računa sa novim mogućnostima – na primer sa izuzetnošću Rusije. U suprotnom će se ciklusi kriza nastaviti sa sve većim i potencijalno katastrofalnim rizicima. „Destruktivna moć naprednog oružja je takva“, govorio je Kenan, „da bi novi sukob bilo kojih vodećih sila naneo nepopravljivu štetu čitavoj strukturi savremene civilizacije“.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

( Nina L. Hruščova )