Eskobarova crnogorska pravila diplomatije

Američki diplomata Gabrijel Eskobar nastavlja da krši pravila diplomatskog bontona i da se prema Crnoj Gori ponaša, da upotrebimo eufemizam, na krajnje neprimeren način. Crna Gora jeste među najmanjim članicama NATO-a, ali zaslužuje da bude tretirana s dužnim poštovanjem, kao i sve ostale države u Severnoatlantskoj alijansi, bez obzira na veličinu i značaj.

Da se razumemo, ništa nije netačno u onome što je rekao Eskobar vezano za Demokratski front, ali u diplomatiji i u odnosima između saveznika, koji se uzajamno poštuju, veliku ulogu igra forma. Ne bazira se sve na jačini i veličini, ima nešto i u etiketama, stilu izražavanja. Razlika između slobodnog sveta i onih “svetova” koji gravitiraju oko Moskve i Pekinga je u tome da se ne odlučuje u “centrali” ko će da bude vlast na “periferiji”.

Čini se da je Eskobar upao u klasičnu zamku svih njegovih kolega u Stejt departmentu koji su radili ili rade na Zapadnom Balkanu. Nije ostao imun na dihotomiju sivog činovničkog života u Vašingtonu i statusa neformalnog potkralja, poput nekadašnjih britanskih generalnih guvernera Indije, koji uživaju u našem regionu.

U Demokratskom frontu ima ljudi koji ni uz najbolju volju i poziv na Volterovu maksimu o borbi da svako može da izrazi svoje mišljenje nisu prihvatljivi ni u jednom pristojnom kružoku. Ali, ima i onih koji su daleko bolje društvo od čitave plejade lidera koji se nalaze na čelu NATO država.

Nijednom američkom diplomati nije palo na pamet da javno kaže da je Fides nepoželjan partner SAD, a da Viktor Orban ne može da bude premijer Mađarske i pored toga što ima mnogo tesnije veze sa Moskvom nego bilo koji političar u Crnoj Gori, a da ne govorimo o medijskom mraku koji je zavladao Panonskom nizijom i flagrantnom kršenju prava i sloboda.

Niko u Vašingtonu nije stavio na stub srama ili sprečio poljsku Partiju za pravo i pravdu da uzme vlast, a kamoli rekao Jaroslavu Kačinjskom da ne može da vlada iz senke Poljskom jer krši Ustav Poljske i normativu Evropske unije po pitanju ljudskih prava i sloboda. Aktuelna vlast u Varšavi je više pod uticajem Katoličke crkve nego što bi bila bilo koja vlast u Crnoj Gori, ukljućujući i Vladu Zdravka Krivokapića sa “12 apostola”.

Ako je DF problem u Crnoj Gori, šta je onda AKP Redžepa Tajipa Erdogana? Da li su Mandić, Knežević i Medojević kupovali rusko naoružanje i raketni sistem S-400 ili predsednik Turske? Da ne govorimo o autoritaroj vlasti Erdogana i galopirajućoj reislamizaciji turskog društva, pa nismo čuli da je neki funkcioner Stejt departmenta u intervjuu reako da su AKP i Erdogan neprihvatljivi Vašingotnu.

U Stejt departmentu nije prošlo ni kroz predsoblje mozga da spreči formiranje vlade u Italiji pre četiri godine koju su činili Pokret pet zvezdica, sa veoma sumnjivim kapilarnim vezama sa Kinom i Lige Matea Salvinija za koju postoje dokazi da je finansirana indirektno od Kremlja dok su pojedini eksponenti “ligaša” redovni enterijer okupljanja u organizaciji Putinovog okruženja u Moskvi.

Nije bilo iz Vašingtona ni prigovora, a ni javnih upozorenja Francuskoj šta bi značila pobeda Marin le Pen na predsedničkim izborima, ni pre pet godina a ni sada. Američkim diplomatama jednostavno nije ni prošlo kroz glavu da u nekom mediju javno kažu da su Marin le Pen i njeno Nacionalno okupljanje neprihvatljivi na vlasti u Parizu. A svi koji prate francusku politiku znaju da su pare za kampanju Le Penove i njene partije stizale od banaka direktno povezanih sa Putinovim režimom.

Niko se nije osilio među američkim diplomatama ni da zvanično “upozorava” Grke ili da im govori ko je prihvatljiv a ko ne prihvatljiv, ni pre ni posle izbora na kojima je pobedila Sirica Aleksisa Ciprasa, pre sedam godina i pored toga što je bivši grčki premijer bio pripadnik organizacija koje su bile krajnje antiamerički raspoložene.

Eskobarova argumentacija da ne mogu da budu partneri SAD oni koji su bili protiv članstva Crne Gore u NATO-u je najblaže rečeno izraz njegove političke kratkovidosti i pokazatelj nepoznavanja ni dalje ni bliže istorije.

Gerhard Šreder, bivši nemački kancelar i lider Socijaldemokratske partije, i Joška Fišer, bivši nemački šef diplomatije i lider Zelenih, su u mladosti redovno učestvovali na manifestacijama protiv NATO-a i američkog vojnog prisustva u Saveznoj Republici tokom 70-ih i 80-ih godina prethodnog stoleća. Ne sećam se da je neki američki diplomata ili zvaničnik izjavio kako su Šreder i Fišer ili njihove partije neprihvatljive za Vašington zbog kritičkih stavova prema NATO-u. Da ne govorimo o vezama socijaldemokratskih lidera sa Moskvom, od Vilija Branta preko Šredera do aktuelnog predsednika Valtera Štajnmajera i premijera Olafa Šolca.

I pomenuti bivši grčki premijer Aleksis Cipras i partije koje su kreirale Siricu su imale izrazito jake anti-NATO stavove, pa nismo čuli nekog izaslanika Stejt departmenta da maše prstom i stavlja veto na ulazak u vladu Ciprasa i Sirice.

U Italiji je sve vreme Hladnog rata Komunistička partija (PCI) bila između 30 i 40 odsto podrške. SSSR je finansirao sve do početka 80-ih prošlog veka PCI. Naravno da su svi znali da je pozicija Vašingtona bila da ne treba dozvoliti komunistima da dođu na vlast u Italiji, ali nijedan ambasador ili činovnik Stejt departmenta se nije usudio da u medijskim nastupima određuje ko može a ko ne može da uđe u italijansku vladu i pored toga što je Prva republika bila članica NATO-a i sa nekoliko američkih vojnih baza.

Komunisti su morali da sačekaju Masima D’Alemu i promenu imena partije da bi videli svog čoveka u palati Kiđi, a Đorđo Napolitano, političko čedo Palmira Toljatija po kome je Stavropolj na Volgi dobio ime Toljati 1964, je jedini predsednik u republikanskoj istoriji Italije koji je dva puta izabran za Kvirinal.

Otac Pete republike Šarl de Gol je povukao Francusku iz vojnog komandnog lanca NATO-a i otkazao gostoprimstvo sedištu Severnoatlantske alijanse na teritoriji “Eksagona”, zbog čega je NATO završio u predgrađu Brisela u Zaventemu. De Gol je usred Moskve u jeku Hladnog rata 1966. lansirao ideju o Evropi “od Atlantika do Urala”, pa nije bilo nijednog američkog diplomate a ni zvaničnika da javno “zavrće uši” generalu.

I za kraj, koji je predsednik članice Severnoatlantske alijanse, osim francuskog Emanuela Makrona, pričao loše o NATO-u u poslednjih par godina? Ko je osporio uptorebu člana 5 Povelje NATO-a (član koji govori o solidarnosti, odnosno da je napad na jednu državu NATO, napad na sve članice)? Odgovor je prethodni predsednik SAD, Donald Tramp. Sledeći Eskobarovu logiku, Trampu nije smelo da se dozvoli da uđe u Belu kuću, jer Demokratski front ni izbliza nije razarač demokratije i civilizacijskih vrednosti kao The Donald.

Ako pored Erdogana, Orbana, Kačinjskog, Salvinija, Melonijeve, Le Penove i drugih minornih ličnosti, zvanični Vašington, u državama NATO-a, brine samo uticaj Rusije na DF u Crnoj Gori, onda je nešto debelo trulo u državi američkoj. Ili još gore, da je američka diplomatija spala na emisare koji su emanacija markeza Del Grila, u interpraticiji nenadmašnog Alberta Sordija: “Io so’ io, e voi non siete un cazzo”, barem na Balkanu.

( Željko Pantelić )