Italijanski “dobri stari dani” su se vratili

Dok je većina Evrope poslednjih godina zahvaćena nekom vrstom političkih ili ekonomskih previranja, deluje ironično da se zemlja najčešće povezivana s opštom disfunkcionalnošću, dakle Italija, pokazala kao izuzetno stabilna i impresivna.

Ova slika, međutim, mogla bi se poremetiti već 24. januara kada počinje izbor novog predsednika koji će narednih sedam godina boraviti u impozantnoj Kvirinalskoj palati u Rimu. Stvar je u tome što isti onaj čovek kojeg mnogi povezuju s najtežim gresima Italije, dakle Silvio Berluskoni, ima šanse da pobedi. Da bi se tako nešto dogodilo, trebalo bi prvo razumeti način na koji predsednik Italije biva izabran. To se ne radi na glasačkim mestima širom zemlje. Predsednika bira 1.008 muškaraca i žena, uključujući tu članove Dom poslanika i Senata republike, kao i predstavnike regionalnih vlasti.

Zvaničnih kandidata nema, a jedini uslov koji kandidat mora da ispunjava jeste da bude Italijan stariji od 50 godina i da nema zakonsku zabranu obavljanja javne funkcije. To znači da poznate ličnosti i obični građani imaju svoju šansu. U prva tri kruga glasanja kandidat mora da obezbedi dvotrećinsku podršku elektora, a taj se zahtev spušta na prostu većinu u svakom sledećem krugu. Čitava procedura traje danima, s mnogo trampi na marginama, što proces čini vrlo sličnim Papskoj konklavi sazvanoj da izabere novog poglavara Rimokatoličke crkve. Ovakva vrsta okruženja savršena je za stare "političke lisice" kakav je Silvio Berluskoni, sada 85-godišnjak.

Najduže služeći posleratni premijer Italije raskrstio je s konvencijama i javno najavio da bi želeo da svoju političku karijeru kruniše predsedničkim mandatom. Osim njegove partije desnog centra Forca Italija (Forza Italia), Berluskoni uživa i blagu podršku većih desničarskih populističkih stranaka, kao što su Lega Nord i Fratelli d’Italia. Ovo je naravno upalilo crvene lampice u svim drugim sferama političkom spektra, gde su užasnuti idejom da bi ovo moglo postati još jedan u nizu političkih trijumfa medijskog tajkuna, osuđenog prevaranta i domaćina ozloglašenih bunga-bunga zabava. Ipak, još uvek nema glasne podrške očiglednom protivkandidatu, Berluskonijevoj antitezi - Mariju Dragi (Mario Draghi).

Glavni razlog je je što on, kao nezavisni, tehnokratski premijer, još uvek predsedava ne samo širokom i zasad harmoničnom koalicionom vladom, već i programom socijalne reforme koja je omogućila pomoć od 200 milijardi evra iz fondova EU, preko potrebnu injekciju postpandemijskoj Italiji.

Ako načini novi korak i postane predsednik, pitanje je hoće li koalicija opsati do narednih parlamentarnih izbora 2023. godine ili će vanredni izbori izbaciti na vlast populiste i jednako zaplašiti tržište i EU partnere, kao mnogo puta do sad? Odjednom, ne radi se više o traganju za najboljim čovekom za posao, već više o ciničnim kalkulacijama ko bi najviše profitirao od iznenadnih opštih izbora. To znači da Berluskoni i dalje ima šansu. Veruje se da je Dragi zainteresovan da postane predsednik. Iako je ta funkcija više ceremonijalna nego premijerska, ona i dalje nosi određenu težinu. Italijanski predsednik ima moć da raspusti parlament i imenuje premijera. Činjenica da su predsednici na tom položaju sedam dugih godina takođe znači da mogu da uspostave politički autoritet i deluju kao vladin ograničavajući faktor.

Ipak, kao nezavisni kandidat on zapravo nema podršku nijedne velike političke partije i skoro istraživanje među parlamentarcima pokazalo je da je tek trećina njih spremno da glasa za njega.

Uprkos tome što uživa poverenje poslovne zajednice u zemlji i što većina Italijana smatra da poseduje svojstva neophodna za najviši položaj, ljudi su zabrinuti šta će se desiti s vladom u slučaju njegovog odlaska. Zabrinutost je opravdana, imajući u vidu italijansku istoriju.

Od Drugog svetskog rata Italija je imala 67 vlada, mnogo više u poređenju s 25 (Zapadne) Nemačke i 26 Velike Britanije. Skoro sve su bile ili bolno slabe ili ismejavane iz inostranstva. S druge strane, Dragi je u ovom trenutku verovatno najpoštovaniji političar u EU. Kao guverner centralne banke Italije izveo je zemlju iz dužničke krize i njegove kompetencije ponovo su ubedile severne i štedljive države, kao što su Nemačke i Holandije, da posao predsednika Evropske Centralne Banke (ECN) 2011. godine povere južnjaku poput njega. Tokom osam godina provedenih na funkciji Dragi je, više nego bilo ko drugi, hvaljen za zasluge u spasavanju evra.

Nije ni čudo da je u Briselu poznat kao "Super Mario". I nije ni čudo što Italijani žele da dobar osećaj zadrže još malo. S međunarodno prepoznatim premijerom i pobedama na Evroviziji i Euru, 2021. bila je godina konačnog italijanskog "kambeka". Čak ju je i poštovani britanski magazin Ekonomist (The Economist) proglasio "zemljom godine", navodeći da je "ovaj put, većina političara prevazišlo razlike, kako bi podržali temeljne reforme". Istakli su i veliki procenat vakcinisanih protiv kovida i da se italijanska ekonomija obnavlja brže od ostalih velikih članica EU. Šta će se, dakle, dogoditi sledeće nedelje? Sve opcije su u igri. Mogao bi to biti Berluskoni, ili Dragi, ili možda neka vrsta kompromisa, neko čije se ime do sada nije spominjalo. Moglo bi se desiti čak i da aktuelni 80-godišnji predsednik Serđo Matarela (Sergio Mattarella) prekrši konvencije i zatraži reizbor, iako je dosad to odlučno negirao.

Za mnoge, kako u Italiji tako i drugde u Evropi, barem nekakva vrsta stabilnosti u zemlji naviknutoj na političku dramu bio bi priželjkivani početak 2022. godine.

(Slobodna Evropa)

( Rikard Jozwiak )