Skrinšot, savremena dojava

”Opasne veze” zasnivaju se na zavirivanju u tuđa pisma. Izuzetan i neprevaziđen epistolarni roman. Izuzetna priča sa dvora, intrige i zakulisne radnje, podmetanja i spletke. Nevini i neiskvareni stradaju najviše, likuju lukavi pokvarenjaci. Ništa nije fer, ali niko nije fer igru ni garantovao.

Film “Životi drugih”, čija se radnja odvija u vrijeme Istočne Njemačke pokazuje nam sve metode otvaranja privatnih pisama od strane brižne službe. Jedan tip agenata koristi paru za odljepljivanje koverata kako bi ih lakše otvorili, drugi otvaraju nožem pa kasnije koriste ljepilo da se ne bi vidjela njihova intervencija.

Ali u 2022. godini, stvari su daleko sofisticiranije. Skrinšot je na znazi. To je savremena dojava. Ljudi otkucaju poruke, pa zatim otkucavaju jedni druge. Skrinšotuju se vrtićke vajber grupe, poslovna komunikacija, partijske prepiske, prepucavanja i ispovijedanja.

Nekad je komšija špijao komšiju kad sluša radio Luksemburg i džez, ako čita ruske pisce, onoga ko ima u sobi poster LSCG, onoga ko gleda Elmag Tv ili na kolima ima naljepnicu SCG ili samo CG. Sad se skrinšotuje mišljenje. Ono što nije javno izrečeno.

Ista priča, samo modernizovana. Uokvirena. Ali sve privatno je odvratno. Prljavi veš je i dalje samo veš, lična stvar. Mnogo navodno bliskih prijatelja skrinšotuju jedni druge. Šalju dalje prepiske. Zato, kad dobijete tuđi skrinšot, znajte da će i vas tako skrinšotovati. Ili već jesu ko zna koliko puta. Jer, skrinšot je kao bumerang.

Nakon toga nema nazad. Privatno postaje javno. Riječ ne vrijedi, riječi ne važe. Sve je otišlo dođavola, i komunikacija, intima, čast i prijateljstvo. Zato je odvratno i nečasno kad se partije bave objavljivanjem privatnih prepiski. Koliko god one bile važne po društvo, to se ne radi. Ko plaća gorivo, ko poziva na proteste, ko smiruje svoje članstvo, ko diriguje, a ko prikriva, možemo i bez toga.

Partije bi mogle da se pozabave ličnim imidžom, a ne da upregnu sve snage da srozaju onog drugog. Jer, pljuvanje se ne isplati, jer postaješ pljuvač, koliko god da si pogodio onoga koga si gađao. Zato i postoji ogavno tačan izraz “Nećemo da pljujemo pa da ližemo”. Zasigurno će se to kad tad desiti našim partijama koje se sad pljuju, opet će kad tad napraviti kompromise i saveze, pomiriće se i zagrliti u nekoj budućoj predizbornoj kampanji, ali ostaće u glavama ljudi urezan taj skrinšot i pljuvačina koja je bila svestrana i obostrana.

Kad se već prečesto pozivamo na čast, mogli bi malo manje da skrinšotujemo.

Ne ide to jedno sa drugim. Ne ide nikako.

Bilo bi zaista lijepo da nečastivim radnjama ne ispišemo nastavak “Opasnih veza”, da ne pljujemo na sebe.

( Đuro Radosavović )