Zgrade napravljene od otpada
Arhitektonska firma Superjuz iz Roterdama 2005. godine označila je početak nove vizije izgradnje dovršavanjem vile Velpelu, prve savremene kuće na svijetu koja je napravljena od većine otpadnih građevinskih materijala
Sada razbijamo, grabimo i izvlačimo oko sto milijardi tona sirovina iz tkiva planete u samo jednoj godini.
To je ekvivalentno uništavanju dve trećine mase Mont Everesta svakih dvanaest meseci.
Otprilike polovina sirovina koje izvlačimo ide u svetsku izgradnju životnog okruženja.
Građevina stvara trećinu ukupnog svetskog otpada i najmanje 40 odsto svetske emisije ugljen-dioksida.
Uporedite to sa dva do tri odsto koje izaziva avijacija, zbog čega se ljudi mnogo više brinu.
„Otpad" od potrošnje ovih sirovina baca se u tako ogromnim količinama da je njegov ekološki otisak pomogao da se stvori nova epoha, nazvana antropocena.
- „Tekstil" od recikliranih plastičkih kesa pomaže u borbi protiv zagađenja
- Sedam genijalnih načina da se iskoristi autobus (sem za prevoz)
- Kako u Indiji zagađeni vazduh pretvaraju u podne pločice
Budući arheolozi će kopati kroz slojeve proizvedenog otpada da bi otkrili kako smo živeli.
Ali ove stvari koje danas izrađujemo i odbacujemo takođe sadrže riznicu materijala koje bismo mogli da koristimo.
Izračunato je da jedna tona mobilnih telefona sadrži trista puta više zlata od tone najkvalitetnije zlatne rude, kao i značajne količine srebra, platine, paladijuma i retkih metala - sve ono čime ranjavamo zemlju da bismo dobili više kroz neprestano rudarenje.
Ogromne količine bakra unutar milijardi kablova širom sveta su daleko koncentrisaniji izvor metala za višekratnu upotrebu od manje od jedan odsto rude vrhunskog kvaliteta.
Sve ovo dovodi do očiglednog pitanja - zašto ne bismo ponovo iskoristili ono što smo već izvukli, umesto da kopamo planetu za još više sirovina?
Ova misao je podstakla sve veći broj arhitekata i građevinskih firmi da razmotre kako da ponovo iskoriste ogroman spektar materijala koji se već kriju u našem izgrađenom okruženju, od betona i drveta, do metalnih bogatstava unutar elektronskog otpada.
Arhitektonska firma Superjuz iz Roterdama 2005. godine označila je početak nove vizije izgradnje dovršavanjem vile Velpelu, prve savremene kuće na svetu koja je napravljena od većine otpadnih građevinskih materijala.
Čelik od starih tekstilnih mašina i drvo iz oštećenih industrijskih kotura za kablove su među ukupno 60 odsto polovnih materijala koji se koriste.
Zatim je 2013. britanski arhitekta Dankan Bejker-Braun nadmašio Superjuz koristeći više od 90 odsto otpadnih materijala za izgradnju kuće u Brajtonu.
Bejker-Braun je kombinovao različite materijale od korišćenog teksasa do plastičnih kutija za DVD-jeve i odbačenih četkica za zube kako bi napravio izolaciju zidnih šupljina, i stare unutrašnje cevi bicikla da bi obezbedio zvučnu i udarnu izolaciju poda.
Oko 10 tona krečnjačkog zemljišta namenjenog za deponiju preusmereno je da bi se stvorili zemljani zidovi, dok su korišćene podne pločice spasene iz kancelarije obezbedile spoljnu oblogu.
„Kuća od otpada je 'živi' istraživački projekat koji navodi ljude da razmišljaju odakle materijali dolaze i gde završavaju", kaže Bejker-Braun.
U knjizi The Re-Use Atlas iz 2017. izložio je nacrt za novi način gradnje sa minimalnim otpadom, dok podučava o svojim principima rastuću generaciju arhitekata i graditelja na arhitektonskoj školi Univerziteta u Brajtonu.
On nudi jednostavnu, ali moćnu redefinaciju otpada kao „korisne stvari na pogrešnom mestu".
Iako bi ove ideje bile uključene pod zastavu „cirkularne ekonomije", Bejker-Braun koristi upečatljiviju frazu: on poziva na potrebu da se „rudari antropocen" umesto da se iskopava novi materijal.
„Moramo da postanemo 'urbani rudari' i preradimo (ili) ponovo koristimo ranije napravljene zgrade, komponente i izvore materijala", napisao je on u pozivu na akciju objavljenom u Časopisu Kraljevskog instituta britanskih arhitekata 2019.
Pogledajte video: Može li se u Srbiji živeti bez otpada
Bejker-Braun trenutno dovršava paviljon za svetski poznatu Glindeborn operu u Saseksu, u Velikoj Britaniji, izgrađenu od otpadnih proizvoda kao što su školjke od ostriga, čepova od šampanjca i „odbačenih" cigli iz obližnje ciglane.
Ono što je najvažnije, on takođe koristi ove materijale na način koji olakšava bilo kakvu kasniju dekonstrukciju - kao što je spajanje elemenata vijcima, a ne lepkom - kako bi stvorio ono što on naziva „skladište materijala za budućnost".
Ideja o projektovanju zgrada posebno namenjenih za ponovnu upotrebu dobilo je oznaku „dizajn za dekonstrukciju".
Olimpijske igre 2012. pokazale su ove ideje na delu kroz izgradnju privremenog smeštaja za sedamnaest hiljada sportista u Londonu.
Zgrade su dizajnirane tako da bi se kasnije preuredile u održive domove za lokalno stanovništvo, zahvaljujući stvarima kao što su pregradni zidovi na celom spratu koji se lako mogu premestiti u nove konfiguracije.
Međutim, oni koji žele da rudare antropocen moraju uglavnom da rade sa postojećim zgradama koje nisu projektovane za dekonstrukciju ili rekonstrukciju.
Holandska firma Ujedinjene arhitekte Maurer odgovorila je na ovaj izazov izgradnjom sto 25 novih društvenih stambenih jedinica koristeći više od 90 odsto recikliranih materijala iz starih susednih blokova stanova na imanju Superlokal u holandskom gradu Kerkradeu.
Ogromni betonski podni delovi su isečeni i podignuti sa starih zgrada i postavljeni kako bi se obezbedili okviri za nove domove, dok je ostatak betona mleven na licu mesta za ponovnu upotrebu, što je pristup koji je osnivač firme Mark Maurer nazvao „pametnim rušenjem".
Ključ za uspešno rudarenje antropocena za naše buduće izgrađeno okruženje je iznalaženje načina za ponovnu upotrebu postojećih materijala u bezbroj oblika.
Folke Keberling, profesorka umetnosti povezane sa arhitekturom na Tehničkom univerzitetu Braunšvajgu u Nemačkoj, provela je godine usavršavajući načine za ponovnu upotrebu materijala.
„Korišćenje pronađenog materijala razlikuje se od rada sa potpuno novim materijalima", kaže ona.
„Ovi materijali imaju priču. Tražimo materijale i pokušavamo da ih koristimo jer dolaze na veoma fleksibilan način."
Jedan primer je amfiteatar koji su ona i njen kolega Martin Kaltvaser izgradili 2008. godine u umetničkom centru Vajsing, nedaleko od Kembridža u Velikoj Britaniji.
Napravljen prvenstveno od četiristo drvenih paleta spasenih sa lokalnih gradilišta, centar takođe ima prozore iz starih staklenika i podove od tikovine prenamenjene sa odbačenih polica Univerziteta Kembridž.
Izgrađena za ukupnu cenu od samo 5.000 evra (oko 580.000 dinara), zgrada je bila predviđena da obezbedi prepoznatljiv umetnički prostor dve godine pre nego što je rastavljena da bi se materijali koristili na drugom mestu.
Ali i dalje je čvrsta.
Keberling je takođe otkrila da odbačena sirova ovčja vuna deluje kao odlična zidna izolacija i filter za zagađenje, i pretvorila je hiljade plastičnih flaša i čaša odbačenih na Berlinskom maratonu u materijal za krovove autobuskih nadstrešnica.
Pogledajte video: Student koji pretvara zaštitne maske u nameštaj
Povezivanje ponude ovih materijala sa potražnjom za komponentama je ključni element u nastojanju da se „otpad" ponovo otkrije kao novi građevinski materijal.
„Moramo da pronađemo način da stvorimo prosperitet i dodatnu vrednost ne proizvodnjom novih dobara, već održavanjem i upravljanjem postojećom robom", kaže Majkl Gijut, suosnivač briselske dizajnerske firme Rotor, jedne od kompanija koje ulažu napore da se građevinskim profesionalcima olakša ponovna upotreba.
Rotor se udružio sa drugim firmama širom Evrope u projektu koji finansira EU za stvaranje onlajn imenika u koji je do sada upisano nešto više od hiljadu specijalizovanih dilera i srodnih preduzeća (prvobitni cilj da se prijavi 1.500 kontakata prvenstveno je ometen globalnom pandemijom).
Takođe, Rotor stvara komplet alata za korišćenje pre rušenja kako bi pomogao preduzećima da procene potencijal ponovne upotrebe materijala i proizvoda prisutnih u zgradama koje su predviđene za rušenje ili preuređenje.
Preuređenje tornja Monparnas od pedeset devet spratova koje je izveo Belastok iz Pariza je još jedan primer rudarenja antropocena na delu.
Koristi se beton, staklo i čelik sa fasade i unutrašnjosti zgrade kako bi se pomoglo u stvaranju novih nivoa i prostora, bez pribegavanja rasipnosti rušenja.
Transformisani toranj treba da bude završen na vreme da dočeka posetioce Olimpijskih igara u Parizu 2024.
Matilda Bile, tehnička direktorka za ponovnu upotrebu u Belastoku i menadžerka projekta de/rekonstrukcije tornja Monparnas, tvrdi da su uvreženi stavovi u građevinskom sektoru, a ne praktične prepreke, glavno ograničenje široke primene principa ponovne upotrebe.
„Najteže je promeniti naš način razmišljanja", kaže ona, dodajući da podizanje svesti, obuka, konferencije i jednostavno razgovor mogu ukloniti veliki deo ovog straha od promena.
„Grad treba da zamislimo kao banku materijala, pogodnu za ponovnu upotrebu.
„Nema značajnih promena. Potrebno je samo malo agilnosti i volje."
Gijut takođe ističe da proces pripreme postojećih materijala za ponovnu upotrebu stvara niz novih poslova.
„Ova aktivnost je radno intenzivna: (zahteva stvari kao što su) čišćenje ivica mermerne ploče, uklanjanje maltera sa pločica, ponovno ožičenje starih električnih uređaja - i dokumentovanje svih materijala."
Za Bileovu, principi koji podupiru rudarenje antropocena takođe se podudaraju sa drevnom praksom, bilo da je to nekada uobičajena ponovna upotreba starog kamena za gradnju tokom vekova ili stalna rekonstrukcija velikih zgrada od blata u zemlji kao što je Mali.
„Ponovna upotreba poziva na znanje predaka", kaže ona.
„Ovo znanje postoji skoro svuda na planeti, ali polako umire."
Alarmantna situacija u kojoj se nalazimo znači da se moramo vratiti štedljivijoj arhitekturi, kaže ona: „arhitektura izgrađena materijalom mesta na kojem se nalazi".
Analiza Rimskog kluba za pet zemalja EU iz 2020. pokazala je da bi prelazak na cirkularniju ekonomiju smanjio njihove emisije ugljenika za dve trećine.
Istovremeno bi obezbedio preko milion novih radnih mesta - to pokazuje da je štedljiva arhitektura daleko od toga što je u suprotnosti sa praktičnom ekonomijom.
Ono što zaista nema nikakvog ekonomskog ili ekološkog smisla je nastavak vađenja milijardi tona netaknutih sirovina sa planete.
Možda će vas zanimati i ovaj video: Kako štetne materije iz otdapa završe u našim tanjirima
Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )