Uspješne reforme, loše privatizacije

S vremena na vreme nailazim na članke u kojima autori oštro kritikuju ekonomske reforme u nekoliko istočnoevropskih zemalja i Rusiji početkom 90-ih godina (Veliki prasak), ne propuštajući priliku da pomenu ulogu Jeffa Sachsa (obično u veoma negativnom kontekstu). U ovom članku ne branim Sachsa, već ekonomske reforme sprovedene u to vreme i u tim zemljama. Naglašavam „u to vreme“ i „u tim zemljama“ jer su tadašnje okolnosti u Poljskoj, Rusiji i Jugoslaviji (tri zemlje koje relativno dobro poznajem, a u čijim reformama je Sachs učestvovao) bile nešto sasvim posebno, po mnogo čemu neuporedive s nekim drugim primerima makroekonomskih prestrojavanja. U pomenutim reformama, za koje verujem da su bile neizbežne i uspešne, Jefrrey Sachs je odigrao veoma pozitivnu ulogu.

Ali to nije sve što imam da kažem: česti napadi na reforme Velikog praska donekle se mogu objasniti nedovoljnim poznavanjem tadašnje situacije i olakim poistovećivanjem makroekonomskih reformi i privatizacija, koje jesu inicirane u približno isto vreme, ali predstavljaju dva nezavisna procesa. Veliki prasak je dao dobre rezultate. Posle jedne godine opadanja proizvodnje i realnih zarada, sprovedene reforme omogućile su Poljskoj da izađe na put ubrzanog ekonomskog rasta. Rezultati bi verovatno bili slični u Rusiji, da nepromišljena i nepravična privatizacija nije proizvela kleptokratsku oligarhiju čiji je neto doprinos inovacijama bio ravan nuli i čiji su se kapaciteti za ekstrakciju viška vrednosti zahvaljujući dobrim političkim vezama ubrzo oteli kontroli.

Ove dve teme (makrostabilizacija krajem 80-ih i početkom 90-ih godina i privatizacija) dovoljne su za celu knjigu – i mnogo više od knjige. Ovde ću samo pokušati da ponudim pogled iz ptičije perspektive na ekonomske probleme u Poljskoj 1989, Jugoslaviji 1990. i Rusiji 1992. Najbolje poznajem slučaj Poljske jer sam tamo radio i boravio više meseci između 1987. i 1990, poznavao sam ili bar sreo većinu glavnih aktera, uključujući Sachsa, i govorio sam jezik. Već sam pisao o poljskoj stabilizaciji (pristup tekstu se plaća, ali ako mi pišete, rado ću vam poslati članak) i, naravno, dosta sam pisao o nejednakosti i siromaštvu pre i posle reformi – na primer, u ovoj knjizi i ovom članku).

Najvažnije je imati na umu da je do trenutka kada su reforme sprovedene država već bila izgubila kontrolu nad ekonomijom. Zato to nisu bile standardne makroekonomske intervencije, kao na primer u Egiptu ili Argentini gde se ekonomija inače ponaša „normalno“, ali postoje izvesni fiskalni ili eksterni disbalansi. U slučaju Poljske, ekonomija je bila u slobodnom padu, u zemlji je bilo u opticaju nekoliko različitih deviznih kurseva, hiperinflacija se već zahuktavala, preduzeća više nisu bila pod kontrolom državnih ministarstava, a još nisu prešla na tržišno funkcionisanje. Borbe oko nadležnosti (ko odlučuje o radnoj disciplini, kome se roba prodaje, od koga se kupuje, gde se uzimaju krediti) vodile su se u svakom pojedinačnom preduzeću, sve do najviših nivoa uprave. Ni prinuda ni podsticaji nisu više davali rezultate.

U takvoj situaciji jedini izlaz bile su reforme za makroekonomsku stabilizaciju ili Veliki prasak. Program reformi samo je verifikovao nešto što se uveliko događalo na krajnje haotičan i nepredvidljiv način. Umesto da zažmure pred različitim kursevima, reformatori su ih objedinili u jedinstven kurs; umesto da obećavaju subvencije koje država više nije bila u stanju da obezbedi jer je poreski sistem kolabirao, formalno su ih ukinuli; umesto da se pretvaraju da nameću kontrole cena (ili njihovo zamrzavanje, kao u Jugoslaviji) koje država više nije bila u stanju da sprovede, ozakonili su tržišno formiranje cena.

Otuda je Veliki prasak manje bio uobičajeni program makroekonomskih reformi, a više prosta potvrda (ili legalizacija) nečega što se već dogodilo. Reformama je prihvaćena činjenice da je država izgubila kontrolu. Praktično je objavljeno da država više nema političku moć da utiče na zbivanja u ekonomiji, izvan svojih minimalnih funkcija, da se funkcionisanje ekonomije mora prepustiti tržištu, a jednog dana, kada povrati politički legitimitet posle izbora i ostvari se izvesna mera stabilnosti, država može pokušati da izgradi uravnoteženiju ekonomiju. U Poljskoj se upravo to i dogodilo.

Privatizacija je tema za sebe. Istinu govoreći, u ovom slučaju nije uvek lako razlikovati je od programa makrostabilizacije. Odsustvo jasne vlasničke strukture stvaralo je probleme čim bi se makroekonomska situacija popravila (da li su vlasnici radnici, država ili privatni kapitalisti?) pošto se nije znalo ko je nadležan za donošenje ekonomskih odluka i ko polaže pravo na preostali dohodak. Ipak, formalno i suštinski privatizacija je zasebno pitanje.

Najbolji primer za to je Rusija. Uzroke zbivanja u Rusiji ne treba tražiti u Gajdarovim reformama koje su sprovedene pod uslovima težim od onih u Poljskoj – zemlja je bila na ivici gladi i možda građanskog rata – već u samom procesu privatizacije. Za razliku od makroekonomskih reformi, privatizacija ostavlja dugoročne posledice koje traju do danas. Privatizacija ruske ekonomije svakako nije bila lak zadatak, s obzirom na količinu bogatstva koje je trebalo podeliti i teške početne uslove. (Ne treba zaboraviti da je u Poljskoj i Jugoslaviji poljoprivredna proizvodnja uglavnom bila u rukama privatnika.) Pod pritiskom Jeljcinovih pajtaša Rusija je izabrala najgoru moguću strategiju privatizacije koja je uključivala (1) naizgled egalitarističku vaučersku privatizaciju, u kojoj su vaučeri podeljeni osiromašenom stanovništva ubrzo otkupljeni po simboličnim cenama, i (2) privatizaciju odozgo naniže koja je 1996. legalizovana pod sloganom „krediti za deonice“, iako su to zapravo bili krediti kojima je privatni sektor korumpirao osiromašenu državu. Prilivi su korišćeni da se osigura Jeljcinova izborna pobeda, a država je zauzvrat delila svoju najvredniju imovinu po simboličnim cenama.

Neformalna i formalna privatizacija koja je u Rusiji počela još 1988. i bila krunisana „zajmovima za deonice“ glavni je uzrok problema današnje Rusije, koji bi mogli potrajati još nekoliko decenija. To su problemi političke prirode. Privatizacija je proizvela klan „političkih“ milijardera koji su poveravali da mogu zameniti državu (vidi moj prikaz knjige o Berezovskom Paula Khlebnikova). Putin, koga su oligarsi doveli na vlast očekujući da će moći da ga kontrolišu, podrezao je krila onima koji su bili najambiciozniji i najbezočniji i doveo sopstvene „kadrove“ da se bogate. Bitka između prve grupe milijardera, onih koji su se obogatili u Jeljcinovo vreme, nezadovoljnih zbog isključivanja iz novih podela plena, i Putinovog „tima“ traje do danas, ne samo u Rusiji nego i širom sveta. Mnogi iz prve grupe iskoristili su milione ukradene u Rusiji da osnuju političke institute čiji je glavni zadatak borba protiv Putina u ime transparentnosti i demokratije, a u nadi da će kada Putin padne ponovo dobiti priliku da upravljaju mineralnim bogatstvima zemlje. Da bi opstao na vlasti Putinov tim primenjuje ista pravila; dozvole za bogaćenje daju se samo politički lojalnima.

Toga nije bilo u Poljskoj. Činjenica da Poljska uprkos izuzetnom ekonomskom rastu ima tek šačicu milijardera pokazuje da je problem bio pre svega u nepravičnim privatizacijama, a ne u davno zaboravljenim i u osnovi uspešnim makroekonomskim reformama s kraja 80-ih. U pitanju su dve različite teme koje se u kritikama reformi iz tog vremena moraju jasno razdvojiti.

(Global inequality and more 3.0; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

( Branko Milanović )