Ljudi koji glasaju samo za pobjednike

Urbana legenda kaže da je Vuk Drašković na nekom protestu devedesetih sreo čiču koji je bio zadovoljan Draškovićevim opozicionim radom, ali ipak glasao za Slobodana Miloševića.

„Pa kad ćeš da glasaš za mene?“, pitao je Drašković. „Kad budeš vlast“, rekao je čiča.

Čuvena nemačka istraživačica javnog mnjenja Elizabet Noel-Nojman je sedamdesetih napisala knjigu o tom čiči. To jest, ne baš o njemu, nego o masama birača koji razmišljaju kao on i svoj glas ne investiraju po savesti ili uverenju, nego tamo gde vide najveće šanse za pobedu - kao da se klade na trke kerova.

Da takvih ima ihaj, Noel-Nojman je dokazala istraživanjima kroz nekoliko ciklusa izbora. Pokazalo se da, na smenu, broj birača Demohrišćana ili Socijaldemokrata raste onda kada im građani pripisuju veće šanse za pobedu, a to može biti i jer takav utisak ostaje u kampanji, ili po napisima medija.

Zvuči blesavo, ali često ključne procente odnosi onaj za koga se čini da je najjači, samo zato što ljudi ne žele da glasaju za gubitnike. Paradoksalno, da su svi takvi birači glasali za gubitnika, onda taj ne bi bio gubitnik nego pobednik. Ali, posle izbora nema kajanja.

Ima, doduše, mimikrije. Da nedelju dana kasnije pitate građane za koga su glasali, ispašće da je za pobednika glasalo mnogo više ljudi nego što stvarno jeste. Mnogi birači su, dakle, spremni da u anonimnoj anketi lažu anketara (lažući zapravo sebe) samo da bi se uglavili na stranu pobednika. Kao kad Radovan III naredi familiji juriš na stranu mrskih Vilotića.

Mehanizam je nazvan „spirala ćutanja“ - simpatizeri koji misle da njihova stranka gubi, postaju sve tiši pred izbore, ne ubeđuju rodbinu i kolege, dok je drugi tabor samouveren i glasan. Tako jedna strana u finišu kampanje ostaje uskraćena za ono što bi Nemci zvali Mundpropaganda - kad se zagovaranje nečega širi od usta do uha, a danas može i u komunikaciji na društvenim mrežama.

Noel-Nojman je to povezala sa urođenim strahom ljudske jedinke od ostrakizma, bojkota, od ostanka u manjini. U malim sredinama, sličnijim prvim zajednicama ljudi, taj je strah još veći. Nije čudo što su u selu Kukulovce glasovi manje šareni nego na Vračaru.

Vučić jedino u životu zna da čita ankete i oblikuje javno mnjenje, mada nije mogao da čita knjigu „Spirala ćutanja“ u originalu jer mu nemački rđavo ide, a silno se trudi. Ali, plasiranje anketa u kojima ima ogromnu većinu, kinjenje političkih protivnika koje „narod neće“, armije botova koje bude utisak da su svi za Vučića osim eto ponekog zgubidana i lopova - sve to govori da je srpski vladalac razumeo lekciju.

Opoziciji sa tim teže ide. Istina, imaju i daleko manje resurse u nefer utakmici. S pravom jadikuju zbog očajnih izbornih uslova, ucena i manipulacije biračima, ali retko kada pokazuju uverenost u pobedu. Oslabićemo vlast, možda ćemo ući u drugi krug, imamo šanse u Beogradu, pokrašće nam izbore - to su poruke koje famoznog neopredeljenog, ali redovnog birača ostavljaju u Vučićevom krilu.

Takvog birača je teško sresti, politiku eventualno bistri posle pete rakije na slavi. Ali, gleda televiziju i čita novine, osluškuje društvene mreže i šta se priča po komšiluku. Da sam politički aktivista, potrudio bih se da do njega stigne poruka: Čiča, mi pobeđujemo, a ti glasaj za koga hoćeš.

(danas.rs)

( Nemanja Rujević )