Rusofilstvo DF-a i loš tajming Ure omogućili Milu da izađe iz ugla

Napoleon Bonaparta je govorio da više voli generale rođene pod srećnom zvezdom nego sposobne. Maksima Korzikanca italijanskih korena važi, možda i više, za političare nego za vojskovođe. Predsednik Crne Gore Milo Đukanović je slučaj sui generis jer on nije samo rođen pod srećnom političkom zvezdom, već je i sposoban, neki bi rekli prepreden.

Jedan od najvećih kolateralnih dobitnika zaoštravanja odnosa oko Ukrajine između Ruske Federacije i Sjedinjenih Američkih Država je upravo Đukanović. Lider Demokratske partije socijalista je imao sreću da Vašington rasplamsa kampanju protiv Kremlja u poslednjih par meseci postavljajući sve partnere na Starom kontinentu pred klasičan izbor: ili ste sa nama ili protiv nas.

Kao i puno puta u prošlosti, Đukanović je i pored toga što nije na ti sa Šekspirovim jezikom, namirisao pravovremeno momenat da se još jednom preporuči kao najsigurniji saveznik u suzbijanju ruskog malignog uticaja na Balkanu, čiji su izvodioci, po tom narativu, Beograd i Srbi koji žive u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

Od devedesetih godina i raskola sa političkim ocem Slobodanom Miloševićem i saborcem iz ratnih dana Momirom Bulatovićem, Đukanović je nekoliko puta u prelomnim momentima za svoju karijeru igrao na kartu pouzdanog američkog partnera u regionu u osujećivanju jačanja uticaja Moskve, direktno ili posredno preko Beograda. Naravno, motivi su bili mnogo prizemniji i personalnije prirode: očuvanje vlasti.

Jedan od konkretnih, praktičnih razloga, zbog koga Đukanović nije podnosio Borisa Tadića u ulozi predsednika Srbije bio je upravo taj što nekadašnjem kolegi na Andrićevom vencu nije bilo moguće prišiti etiketu ruske marionete u Beogradu.

Naruku Đukanoviću ide i činjenica da je kompletno rukovodstvo Demokratskog fronta na “crnoj listi” aktuelne američke administracije: Andrija Mandić i Milan Knežević su žigosani kao ruske produžene ruke, ili posredno Beograda, dok je Nebojša Medojević još više trn u oku nižih funkcionera Stejt departmenta i diplomata koji se bave Balkanom jer je ostao dosledan u podršci Donaldu Trampu i njegovom političkom krilu među republikancima. Ako postoji osoba koja je u aktuelnoj administraciji omraženija od Putina i Rusa, onda je to njujorški tajkun.

Trio iz Demokratskog fronta ni posle 16 godina od nezavisnosti Crne Gore ne shvata da čine medveđu uslugu sebi i onima koji glasaju za njih jer podgreva i daje obilje materijala Đukanovićevoj propagandnoj mašineriji da ih u međunarodnim krugovima, posebno evropskim i američkim, predstavlja kao Putinove ili Vučićeve “korisne idiote”.

Svrstavanje uz Putinovu Rusiju je izraz političke kratkovidosti ravne slepilu koju bismo mogli slikovito uporediti sa prelaženjem u četnike 1945. ili na stranu Staljina 1949. godine. U Demokratskom frontu bi trebalo da shvate da će bez otklona od Moskve i jasne autonomne pozicije u odnosima sa Beogradom, u Crnoj Gori uvek biti pronađena parlamentarna većina, čak i sa njihovim sadašnjim saborcima iz drugih stranaka, koja će podržati vladu u kojoj neće biti njih.

Iskustvo Italijanske komunističke partije tokom Hladnog rata, a sada smo ponovo ušli u neku vrstu blokovske podele, vrlo je poučno i Knežević, Medojević i Mandić bi trebalo da ga pročešljaju, ako misle dobro svojoj koaliciji i građanima koji im poklanjaju poverenje.

U našoj javnosti je malo poznato da je od svih premijera iz redova italijanske levice čak i u Drugoj republici samo Masimo D’Alema bio komunista, svi ostali od Romana Prodija, preko Enrika Lete i Matea Rencija do Paola Đentilonija dolaze iz tzv. demokratskog krila nekadašnje Hrišćanske demokratije (njen najpoznatiji predstavnik je bio Aldo Moro) ili centra. Hoću da kažem da će DF i njegovi lideri, čak i da ponovo budu deo pobedničke koalicije, bez pragmatičnijeg i realnijeg odnosa u spoljnoj i regionalnoj politici, biti primorani da gledaju i podržavaju premijere iz tabora Demokrata ili novog pokreta ministarskog dvojca Spajić-Milatović ili neke druge manje političke formacije.

Pored DF-a, velike, taktičke greške pravi i GP Ura. U grubim crtama, lider Ure Dritan Abazović je trebalo da sačeka sa rušenjem vlade, barem do izbornih sastanaka u Podgorici na domaćem planu i francuskih predsedničkih izbora na međunarodnom. Tajming obaranja vlade i pokušaj stvaranja nove je savršen za Đukanovićevu rehabilitaciju na međunarodnom planu jer koincidira sa eskalacijom ukrajinske krize, odnosno kada “ispravan” odnos prema Rusiji briše u očima Vašingtona i njegovih sateltita u EU, bar na neko vreme, sve prethodne grehove.

Brzina evropskih integracija Crne Gore je direktno vezana za ishod trke za Jelisejsku palatu u Petoj republici. Dolazak na čelo Francuske bilo kojeg desničarskog kandidata - Erik Zemur, Marin Le Pen i Valeri Pekres - stavio bi na slepi kolosek crnogorski voz ka EU. Obećanje o debokladi i ubrzanju evropskih integracija postalo bi neodrživo već u prvim mesecima nove vlade sa svim posledicama koje bi bile neizbežne ako Trampov prijatelj Zemur nasledi Makrona ili jedna od dve dame, koje obe imaju “razumevanje” za Putina i Rusiju i skoro pa animozitet prema proširenju EU.

U taktičkom smislu, rušenje vlade na par meseci od izbora u Podgorici je još veća greška, gotovo početnička. Prethodni lokalni izbori u svim sredinama, od Nikšića preko Herceg Novog do Mojkovca i Cetinja, su nedvosmisleno pokazali da je GP Ura, i pored učešća u parlamentarnoj većini sa Demokratama i DF-om, zadržala svoje biračko telo, a negde ga je čak i uvećala. Dakle, učešće u parlamentarnoj većini i vladi nije stavljalo pod upitnik opstanak Ure, naprotiv.

Ulazak u aranžman sa Milom Đukanovićem i stvaranje vlade koju bi podržali poslanici DPS-a u parlamentu skok je u nepoznato za GP Ura sa nedopustivo velikim brojem nepoznanica za ozbiljne političare. Sama najava formiranja vlade koju bi podržao DPS je galvanizovala biračko telo koje se osećalo kao pobedničko u noći između 30. i 31. avgusta 2020. godine. Formiranjem vlade uz podršku DPS-a, Ura bi dala još snažniji vetar u jedra kampanje Demokrata, Demokratskog fronta i drugih opozicionih partija u borbi za Podgoricu i druge gradove. Ujedno bi se stvorili gotovo idealni uslovi za formiranje i lansiranje na lokalnim izborima pokreta dvojice odlazećih ministara Milojka Spajića i Jakova Milatovića.

Istovremeno, nova uloga i pozicija DPS-a bi bila sveža limfa za Đukanovićevu partiju. To posebno važi za izbornu trku u Podgorici, na koju najviše računaju naslednici Komunističke partije Crne Gore i gde aktuelni gradonačelnik Ivan Vuković stavlja na hamletovsku klackalicu svoju političku budućnost.

Kako god da se završe izbori u Podgorici njihov rezultat će biti porazan za manjinsku vladu pod vođstvom GP Ura. Ako pobedi DPS, uticaj i moć Đukanovićeve partije će postati nepodnošljiv i smrtonosan za GP Ura, a sa Podgoricom u rukama Demokrata, DF, dvojca Spajić-Milatović i drugih manjih partija iz koalicije Za budućnost Crne Gore, manjinska vlada bi bila delegitimsana od strane birača i izbori bi bili neizbežni.

( Željko Pantelić )