Bombe su zamijenile lopte: Kako je sviran kraj za Velež na Stadionu pod Bijelim brijegom
Veležova seliba na bošnjačku, istočnu stranu rijeke Neretve, direktna je posljedica ratnih zbivanja u multietničkom Mostaru od aprila 1992. do marta 1994.
Panoramski pogled na kotlinu omeđenu osunčanim brdima na čijim se vrhovima naziru vetrogeneratori i verski simboli, pruža se sa blagog uzvišenja tik iznad zapadne tribine Stadiona pod Bijelim brijegom u Mostaru.
Tišinu remeti pokoji uzvik trenera koji dopire sa pomoćnog igrališta gde je u toku trening omladinaca.
„Na ovaj reflektor levo se jednom popeo moj stariji brat Adem, po kome nosim nadimak, i nisu ga nikako mogli naterati da siđe dok mu nisu zapretili mamom - kako je to čuo odmah se spustio", osmehujući se priča 53-godišnji Suad Čehić, zvani Moca.
Nedaleko od reflektora nalazi se i zgrada gde je do rata živeo.
„Vidiš onu zastakljenu terasu na osmom spratu? Odatle sam mogao lagano gledati utakmice da nije bilo ovih visokih jablanova.
„A tamo prekoputa smo ti mi navijali - na istočnoj tribini i popularnom stajanju", ističe nekadašnji vođa navijačke grupe Red Army (Crvena armija) s kraja 1980-ih i početka 1990-ih.
Jablanovi, pa i zgrada i stajanje su još tu, ali njegov voljeni klub - Velež, baš kao i on, morao je po izbijanju oružanih sukoba u gradu da se seli iz ovog komšiluka.
Pre tačno trideset godina - 15. marta 1992. odigrao je poslednju utakmicu kao domaćin na Stadionu pod Bijelim brijegom sa Zemunom.
Ubrzo su bombe zamenile lopte, sportski fer-plej krvavi zločini, a zvižduk sudije fijuk granate i rafalna paljba.
Sviran je kraj.
- Praznik i(li) kamen spoticanja: 30 godina referenduma o nezavisnosti Bosne i Hercegovine
- Stari most u Mostaru - simbol Bosne i Hercegovine i Jugoslavije i zajedničkog života
- Škola koja premošćava mostarske razlike
Za mnoge simbol grada, uz Stari most, fudbalski klub Velež danas igra na nekoliko kilometara od grada, u susednom mestu Vrapčići na stadionu „Rođeni".
Odlukom opštinskih vlasti, prethodni stadion je, po obnavljanju 1994. godine, dodeljen na korišćenje Hrvatskom športskom klubu (HŠK) Zrinjskom.
Novinar BBC-ja se obratio upravi ovog mostarskog fudbalskog kluba, ali su oni odbili da o ovoj temi govore, uz napomenu da „za eventualne buduće priče stoje na raspolaganju".
„HŠK Zrinjski uvek je spreman razgovarati o svim temama koje se odnose na klupski fudbal u BiH, a još više od temama koje se odnose na njegov boljitak.
„HŠK Zrinjski takođe želi naglasiti kako uvek maksimalno uvažava novinarske slobode i izbor medijskih tema, ali želimo Vas ljubazno obavestiti kako HŠK Zrinjski ne želi učestvovati u navedenoj reportaži", odgovorio je u imejlu Mario Pandža, voditelj marketinga i komunikacija.
Veležova seliba na bošnjačku, istočnu stranu reke Neretve, direktna je posledica ratnih zbivanja u multietničkom Mostaru od aprila 1992. do marta 1994.
U ovim sukobima grad je pretrpeo ogromne materijalne štete, dok je, prema nekim podacima, poginulo više od 1.000 Bošnjaka, Hrvata i Srba.
Zemun pod pritiskom, Radnički u strahu
Jugoslavija se leta 1991. uveliko raspadala, oružani sukobi među njenim stanovnicima bili su realnost, ali fudbal ipak nije stao.
Nova, a ispostaviće se i poslednja sezona Prve savezne lige Jugoslavije, bez slovenačkih i hrvatskih timova, nesmetano je počela, a u najvišem rangu bio je i mostarski Velež.
Posle nekoliko odigranih kola drugog dela sezone u goste je stigao Zemun.
Za mnoge navijače Rođenih, kako glasi klupski nadimak, bila je to jedna sasvim obična prvenstvena utakmica i gotovo da niko nije slutio da će imati istorijsku vrednost.
Naime, Velež se protiv Zemuna te nedelje - 15. marta 1992. godine poslednji put našao u ulozi domaćina na stadionu pod Bijelim brijegom.
Na golu je tog dana bio Velibor Pudar koji je uspeo da sačuva mrežu u pobedi Mostaraca rezultatom 2:0.
„Miris rata se osećao i već je bilo problematično u samom gradu, kao i u celoj bivšoj državi, ali je atmosfera na samoj utakmici bila normalna, uobičajena", govori za BBC na srpskom bivši golman Veleža.
U razgovoru sa igračima Zemuna koji su bili na toj utakmici, kasnije je saznao da su u Mostar „došli pod pritiskom".
„Svi sa kojima sam pričao, rekli su mi da je u početku bio neki strah, ali kako je utakmica odmicala tako je on nestajao i odigrala se normalna utakmica", ističe Pudar koji je i sam kratko trenirao sa Zemuncima septembra 1992. godine.
Seća se i da na utakmici „nije bilo nacionalističkih naboja", već se samo bodrio klub.
- Alija Sirotanović, zaboravljeni jugoslovenski junak satkan od ideala
- Kako je Fikret Abdić postao recept za trajanje na Balkanu
- „Bosna je zagonetna, najlepša i odlučna"
U narednom kolu Rođeni su gostovali Vojvodini u Novom Sadu, a potom je, dve nedelje kasnije, zakazana još jedna utakmica na domaćem terenu protiv Radničkog iz Niša.
Međutim, gosti se nisu pojavili, pa je Velež dobio službenim rezultatom 3:0.
Kako sportska predstava ne bi u potpunosti propala, domaći fudbaleri su se podelili u dve ekipe i odigrali trening utakmicu pred publikom.
„Ja sam se začudio iskreno što nisu došli, ali eto nisu - kao neki nagoveštaj svega toga, to je trebalo biti upozorenje", govori za BBC na srpskom Anel Karabeg, tadašnji fudbaler, danas šef omladinskog pogona Veleža.
Ni on, kao ni njegove kolege iz kluba i mnogi Mostarci, nisu ni slutili da Velež više neće igrati kao domaćin na tom stadionu, čemu će doprineti rat koji će uskoro početi.
„Ja sam ili odbijao, ili stvarno nisam video to, ne znam više ni ja šta je.
„I u samom životu, i gradu nije bilo isto - odjednom su se pojavili neki rezervisti Jugoslovenske narodne armije (JNA) koji su hodali gradom, te neke nacionalne stranke, trzavice, svaku noć je nešto išlo u zrak", dodaje fudbaler, nervozno mešajući tek pristigli espreso.
Protiv Zemuna sa tribine, a niškog Radničkog sa klupe za rezervne igrače, obe utakmice ispratio je i tada 19-godišnji golman Adnan Dizdarević.
O ratu, kaže, nije razmišljao jer je sa sugrađanima „čitav život živeo u miru, slozi, prijateljstvu i bratimljenju".
„Pogotovo mi mlađi koji smo odgajani u normalnom duhu, tu nije bilo nikakvih podela, a ni kvartova jedne nacije.
„U mojoj zgradi sa devet stanova bilo je tri Bošnjaka, tri katolika Hrvata i troje pravoslavaca -Srba", objašnjava trener golmana ženske fudbalske reprezentacije BiH.
Kao razlog zašto je sumnjao da će doći do rata navodi i broj mešovitih brakova - zajednice između partnera različite nacionalne pripadnosti, po čemu je Mostar prednjačio u Jugoslaviji.
Godine 1991. u Bosni i Hercegovini sklopljeno ih je skoro 3.000, što je oko 10 odsto od ukupnog broja, a najviše upravo u gradu na Neretvi i sarajevskoj opštini Centar (30 odsto).
Put beznađa
Poslednju utakmicu u jugoslovenskom prvenstvu Velež je odigrao 5. aprila 1992. godine sa Spartakom u Subotici.
Dva dana pre ove utakmice u Mostaru je eksplodirala cisterna pored kasarne Sjeverni logor gde su se nalazili pripadnici JNA i rezervisti, što je označilo početak rata u Mostaru.
Uprkos tome Velež je sa izuzetno mladim sastavom otputovao na sever Srbije, ali bez Hrvata u timu, osim trenera Franje Džidića.
Posle 0:0 u regularnom toku meča, Mostarci su pobedili na penale.
„Vratili smo se u Beograd, ali odatle nismo mogli avionom za Sarajevo jer se već zakuvalo, pa smo ostali tri dana u hotelu Palas", priseća se Adnan Dizdarević koji je kao rezervni golman otputovao u Suboticu.
Anel Karabeg, koji je igrao na ovoj utakmici, pamti da su na radiju čuli kako je došlo do prekida meča između Željezničara i beogradskog Rada u Sarajevu jer se zapucalo u blizini stadiona na Grbavici.
„Rečeno je da su igrači Rada evakuisani i da se rukovodstvo zahvaljuje Josipu Katalinskom koji ih je odveo prema aerodromu, te da su već na putu ka Beogradu", navodi bivši igrač Veleža.
Ranije su na dalje destinacije u zemlji išli čarter letovima, odnosno vojnim avionima preko Sarajeva, što ovog puta nije bilo moguće.
Naposletku su, priča Karabeg, obezbeđene avionske karte do Titograda, današnje Podgorice, gde su, zahvaljujući direktoru kluba i legendi FK Budućnosti - Draganu Vujoviću, dobili autobus koji će ih odvesti kući.
Međutim, vozač autobusa se uplašio za sopstvenu bezbednost i najavio da „najdalje može da ih doveze do Nevesinja", gradića udaljenog četrdesetak kilometara od Mostara.
Nije im bilo druge.
- „Željo ti je, ba, institucija": Vek fudbala sarajevskog Željezničara - priča o ljubavi, gradu i ratu
- Kada nemački fudbalski klub priskoči u pomoć migrantima u Bosni
- Dan kada je Sarajevo na nogama: Ćevapi, fudbal, plava i bordo boja - priča o derbiju
Vraćanje sa budućim ratnim zločincem
Sa igračima Veleža u avionu iz Beograda, a potom i autobusu do Nevesinja, bio je i Jadranko Prlić, tada vršilac dužnosti predsednika Izvršnog veća Socijalističke Republike BiH, a kasnije premijer Hrvatske Republike (prethodno zajednice) Herceg-Bosne sa sedištem u Mostaru.
Hrvatska Republika Herceg-Bosna bila je samoproglašena i međunarodno nepriznata paradržave koju je osnovao hrvatski politički i vojni vrh u Bosni i Hercegovini - Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) BiH i Hrvatsko vijeće obrane (HVO), njeno oružano krilo koje je srušilo Stari most.
Prlić je u postupku pred Haškim tribunalom 2017. osuđen na 25 godina zatvora zbog zbog ratnih zločina počinjenih nad Bošnjacima u BiH.
Tada su na dugogodišnje kazne zatvora osuđena još petorica visokih zvaničnika HR HB i HVO, među njima i general Slobodan Praljak, koji je tokom izricanja presude popio otrov i preminuo istog dana.
Na putu kroz Hercegovinu su ih, kaže Adnan Dizdarević, dočekale „ratne scene, bez pucanja".
„Videli smo autobuse pune specijalaca, rezervista sa vojnom opremom, šlemovima, svi idu za Mostar", priseća se 49-godišnji trener golmana.
Po dolasku u Nevesinje, autobus se zaustavio u centru grada, gde je uveliko trajao politički miting.
„Tada sam se prepao - to je bio skup gde su bili četnici sa kokardama, a ja sam odgojen u zajedničkom, jugoslovenskom duhu, pa me ta scena podsetila na bitku na Neretvi", dodaje Dizdarević.
Pošto nisu mogli dalje, na inicijativu tadašnjeg direktora i bivšeg igrača Veleža - Dragana Okuke četvoro automobila uputilo se ka Nevesinju.
Vlastitim kolima po igrače je krenuo i Enes Vukotić, tadašnji šef računovodstva i hroničar Veleža.
Na putu su, kaže, prošli pored nekoliko vojnih punktova, da bi mu se na poslednjem pridružili i „neželjeni gosti".
„Ja bio poslednji, tri vozila ispred odoše, i dok su me pregledali, priđoše trojica crnogorskih rezervista - brade, zapušteni i pitaju da li možemo sa vama... a ko će odbiti", priseća se Vukotić za BBC na srpskom, kome ni sada nije svejedno dok o tome govori.
Ipak, strah je bio neopravdan.
„Govorili su 'šta ovo bi, ko nas ovo zavadi, pa živeli smo kao ljudi', što je istina u stvari, i tako u priči spustismo se u Nevesinje."
Nazad su se mahom vratili samo Bošnjaci jer je većina srpskih fudbalera ostala, kako u Nevesinju, tako i u Beogradu.
FK Velež, baš kao i ostali timovi iz Bosne i Hercegovine, osim Borca iz Banja Luke, nisu završili poslednje fudbalsko prvenstvo SFRJ.
Rat u Mostaru
Ubrzo po njihovom povratku, u Mostaru je izbio sukob HVO i Armije BiH sa jedne i JNA sa druge strane, pod komandom Momčila Perišića.
General Perišić je docnije oslobođen odgovornosti u Hagu, ali je u Srbiji osuđen na četiri godine zatvora zbog odavanja državnih tajni Sjedinjenim Američkim Državama (SAD).
Povlačenje srpskih snaga nastupilo je posle operacije „Čagalj" kojom je rukovodio hrvatski general Janko Bobetko, u junu 1992.
Veliki broj Srba je tada izbegao iz ovih krajeva, a tokom akcije je minirana Saborna crkva Svete Trojice u Mostaru.
Mir je u gradu na Neretvi potrajao nešto kraće od godinu dana, da bi maja 1993. između sebe zaratili HVO i Armija BiH.
Tako je Mostar podeljen na zapadni - hrvatski, i istočni - bošnjački.
Linija razdvajanja išla je Bulevarom duž koga se i danas, skoro tri decenije kasnije, vide ostaci rata, pre svega ruinirane zgrade.
Sukob između Bošnjaka i Hrvata okončan je marta 1994. godine potpisivanjem Vašingtonskog sporazuma kojim je ujedno i nastala Federacija BiH.
Rat u Bosni i Hercegovini definitivno je okončan Dejtonskim sporazumom 1995. godine, kojim je zemlja podeljena na dva entiteta - Republiku Srpsku i, upravo, Federaciju BiH i distrikt Brčko.
- Zbog Srebrenice četiri doživotne kazne i 700 godina zatvora
- Momčilo Perišić osuđen na zatvorsku kaznu zbog špijunske afere
- Dejton, 25 godina kasnije: „Šta mi znači primirje kada sam izgubio celu porodicu“
Sabirni centar
Po povratku iz Subotice, Velež su napustili i ostali igrači - neki su otišli u Hrvatsku, dok je bilo i onih koji su spas potražili u inostranstvu.
Enes Vukotić, tada deo uprave kluba, ističe da je time Velež „zvanično prestao da funkcioniše".
„Ubrzo smo dobili nalog da se selimo i napustimo prostorije jer je 'stadion potreban za odbranu grada Mostara'", ističe on, prebirajući po gomili isečaka iz novinara.
Dobili su, dodaje, neuslovne prostorije u prizemlju zgrade Mostarka, bez inventara.
Nedugo zatim stigao je novi nalog ratnih vlasti za iseljenje, ponovo zbog „potreba odbrane grada".
Tadašnja uprava kluba se posle toga još neko vreme sastajala u stanu Nenada Ćeće Bjedića, bivšeg igrača Rođenih, da bi na kraju deo otišao u inostranstvo, a ostatak „na levu obalu Neretve" gde će neki od njih kasnije formirati posleratni Velež.
Takozvani „drugi rat" u kome su se sukobili mostarski Hrvati i muslimani počeo je 9. maja 1993. godina.
Stadionu pod Bijelim brijegom HVO je odmah pronašao novu namenu.
Umesto da bude okupljalište sportista, postao je „sabirni centar" za Bošnjake različite dobi koji su živeli zapadno od Neretve, odakle su potom odvođeni u logor Heliodrom ili proterivani u istočni deo grada.
„Stadion je kao kod Pinočea (čileanski diktator) zloupotrebljen za taj fašisoidni postupak, kao mesto okupljanja i distribucije", govori Zlatko Serdarević, novinar u penziji i hroničar Veleža, za BBC na srpskom.
U logor Heliodrom odveli su i Suada Čehića, kao i njegovu majku, baku i sestru.
Po njih su došli u stan koji su kasnije prodali, dok su Mocu priveli dok je šetao gradom.
„Meni je drug iz vojne policije prišao na ulici i zamolio me da ne hodam gradom, da se negde sklonim jer je video moje ime na spisku.
„On nije, ali je ubrzo naišao neko me ne voli i priveo me", priseća se Moca koji je tada imao 24 godine.
Iz logora je izašao na lečenje, posle čega je izbegao u Italiju odakle se u rodni grad vratio 2000. godine.
- Priča o vojvođanskoj Nemici koja je preživela ustaške logore
- Banjički logor - nacistička kuća smrti za političke neprijatelje
- Zašto je Jasenovac „propuštena prilika" za pomirenje
Čiji su bačeni pehari?
Celokupna oprema, inventar i druga imovina FK Veleža ostala je na Stadionu pod Bijelim brijegom.
„Niko nije ni štucnu (fudbalerske čarape) dobio", ističe Enes Vukotić.
Kaže da je prilikom napuštanja stadiona poneo radničke knjižice i sportske legitimacije, uglavnom srpskih igrača, koje još čuva u podrumu.
Velež je dva puta osvajao Kup maršala Tita, a oba pehara koje je kao pobednik dobio našla su se na smetlištu.
„Jedan je neko prebacio ilegalno i eno ga u prostorijama Veleža, a drugi je kasnije isto prebačen, ali je nestao", ističe Vukotić.
Zlatko Serdarević tvrdi da su Aktom o opštoj mobilizaciji ljudstva i materijalnih sredstava na području opštine Mostar od 11. jula 1992. i članom 7. .Uredbe o oružanim snagama Hrvatske zajednice Herceg Bosne od 30. marta 1993, „preneli pravo raspolaganja svih sredstava i opreme Veleža na HVO opštine Mostar".
Tako su se, dodaje, i „pravno pokrili".
Na stadionu je ostala i oprema golmana Velibora Pudara.
„Pošto sam išao za Grčku preko Beograda, Zvonko Milojević (golman Crvene Zvezde) mi je pomogao.
„Dragan Džajić (nekadašnji predsednik Zvezde) mi je preko njega odobrio kopačke, a on mi je dao rukavice", priseća se Pudar, koji trenutno radi kao trener golmana u Saudijskoj Arabiji.
- Kako je nastala bosanska marka, jedina marka koja i danas živi
- Kako su sarajevski derviši odabrali sopstveni put
- Kako je pre više od tri decenije Sarajevo postalo centar sveta
Vukotić naglašava da stadion zapravo nikada nije bio u vlasništvu Veleža, već da je oduvek bio gradski.
„Dat je na upravljanje preduzeću Parkovi, a Veležu na korišćenje, ali nikada nije bio klupski, čak ni na ulaznicama nije pisalo Veležov stadion", dodaje.
Na Stadionu pod Bijelim brijegom od obnavljanja 1994. godine igra HŠK Zrinjski.
Ovaj klub - formiran 1905. godine, od nekadašnje hrvatske opštine Jugozapad dobio je na korišćenje stadion na vremenski period duži od veka.
Serdarević smatra da je to učinjeno bespravno jer „ne može opština davati nešto što je gradsko".
„Jeste da grad tada nije postojao, ali kad se formirao morao je vratiti svoje, a to se nije desilo", dodaje.
U jednoj emisiji na Federalnoj televiziji - medijskom servisu u BiH, prvi predsednik obnovljenog HŠK Zrinjskog i predsednik HVO Mostara - Jadran Topić rekao je da je on svojevremeno izjavio da „stadion može ostati samo gradski".
„Ali će ga Zrinjski koristiti na 109 godina - završena priča", dodao je bivši fudbaler Veleža.
Takođe je pomenuo i da je „Velež izabrao sam svoj put" i „da im niko ne smeta da se vrate".
„Ja sam ga davao Safetu Oručeviću (bivši gradonačelnik Mostara) i rekao sam mu kad god hoćeš, eno ti stadiona, dovedi igrače i idi tamo.
„Pa kaže - 'trebaš mi dati osiguranje', a i to bi?", kazao je.
Domaći u gostima
Velež i Zrinjski su prvu prijateljsku utakmicu odigrali 1. marta 2000. na zavejanoj Grbavici u Sarajevu - rezultat je bio 2:2.
Nekoliko meseci kasnije mostarski rivali imali su i prvo službeno odmeravanje snaga.
Domaćin je bio Zrinjski, što je značilo da se Velež „vraća kući" posle više od osam godina.
Među stativama Rođenih ponovo je bio Velibor Pudar i tako je postao jedini fudbaler koji je igrao na poslednjoj predratnoj i prvoj posleratnoj utakmici Rođenih na Stadionu pod Bijelim brijegom.
„To se ne može opisati rečima - dolazite na stadion gde ste proveli mladost i najlepše trenutke u karijeri i igrate utakmicu koja je bila puna naboja jer to je ujedno i prvi derbi u prvenstvu koji je odigran između Zrinjskog i Veleža", dodaje golman.
Njegov mlađi kolega Adnan Dizdarević takođe je tada branio za Velež, ali kao i prošlog puta i ovu utakmicu je, zbog crvenog kartona, pratio sa tribina.
Tamo je bio i Moca kome je u sećanju posebno ostao dugačak policijski kordon i dvadesetak autobusa kojima su navijači došli da podrže svoje ljubimce.
„Smestili nas na gornju tribinu gde ja nisam nikad bio, negde skroz gore - kao da nisi na utakmici", osmehujući se govori Čehić.
Ipak, ono što mu najviše zasmetalo bilo je „gostovanje na domaćem terenu".
„Vidi, gosti u svom gradu, na svom stadionu, taj osećaj ne možeš opisati, plače ti se jednostavno", dodaje.
Iako su ga emocije tada bile obuzele, danas više nije pobornik povratka na Stadion pod Bijelim brijegom.
„Nije to više to."
Sadašnji trener omladinske škole Veleža - Anel Karabeg na stadion se vratio nešto kasnije, 2007. godine, kao šef stručnog štaba Rođenih.
„Bio mi je stadion kao i svi ostali, ništa posebno - gledao sam da što bolje pripremim ekipu i to je to, kad si trener prvog tima to je normalno", dodaje Karabeg koji je fudbalsku karijeru posle Veleža nastavio u Zadru.
Svakom svoje u miru
Posle obilaska starog, odlazimo do novog stadiona Veleža pod imenom „Rođeni".
„Evo je naša lepotica", ozareno izgovara Moca dok lagano koračamo ka ulazu.
Stadion se nalazi na nekoliko kilometara od Mostara, u susednim Vrapčićima, na mestu nekadašnjeg igrališta fabričkog tima „Đura Salaja".
Tribine - istok, zapad i sever su gotove, dok pripremni radovi na izgradnji južnog dela uveliko traju.
Ranije su postojale inicijative za povratak Veleža na Stadion pod Bijelim brijegom, ali se mnogima čini da se od te ideje odustalo.
„Ne treba se osvrtati, treba gledati napred u budućnost i kako izgraditi što bolji i jači klub.
„Od prošlosti i uspomena se ne može živeti", zaključuje Anel Karabeg.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )