Ne bih prodao klub šeicima, ne igrajte se sa osjećanjima: Viljareal - priča o ljubavi, fudbalu i biznisu

“Nisam ja izabrao Viljareal, Viljareal je izabrao mene”.

Ovako je biznismen Fernando Roig opisao događaje iz 1997. godine, koji su preokrenuli život jednog kluba i jednog grada.

Bila je to godina kada je Viljareal očajnički tražio kupca. Uoči Božića 1996. potignut je dogovor sa vlasnikom TV Antena 3, klub je bio “zaglavljen” u Segundi, a posao je propao.

Pojavio se Roig – lokalni biznismen, vlasnik najveće keramičke kompanije u Španiji - “Pamesa” i brat vlasnika najmoćnijeg lanca supermarketa “Merkadona”.

Želio je da gradu u kome živi podari nešto novo, da stvori nešto što prije njega nije mogao niko.

Roig je izdvojio tadašnjih 72 miliona pezeta - iznos zvuči impresivno, ali u eurima i ne baš. Otprilike, samo 432 hiljade.

Viljareal u tom momentu nije imao ništa osim mjesta u drugoj ligi. Ni kancelarije, pa su dokumenti za preuzimanje vlasništva 15. maja 1997. potpisani u lokalnom kafeu, a ne u sjedištu kluba.

“Imam klub sa dugovima. U stvari, imao sam i generalnog direktora Hosea Ljanesa i pisaću mašinu”, sjeća se Roig.

“Tri hiljade ljudi je dolazilo na stadion, a od toga njih hiljadu su bili penzioneri koji su besplatno dobili sezonske karte od gradske uprave“, dodaje Ljanes, koji je i 25 godina kasnije ostao na istoj funkciji.

“Sada nas gleda 22.000 ljudi. Mi smo jedinstven klub, naš primjer treba da se proučava na univerzitetima”.

I to je vjerovatno tačno – od nule do značajne uloge u španskom i evropskom fudbalu.

Roig je od prvog dana želio da modernizuje i proširi stadion, da izgradi jaku akademiju za lokalne dječake i da stigne do La Lige u prve tri godine.

Sve je ispunio.

Viljareal ima moderan stadion, dva trening centra i jaku akademiju. Pretplatne karte kupuje svaki treći stanovnik grada.

Viljareal je u prvoj sezoni pod Roigom - u ljeto 1998. došao do španske elite.

Sljedeće godine je, međutim, ispao – ali samo da bi se vratio, jači i bolji.

“Nisam improvizovao – sve sam planirao“, kaže Roig.

“Stadion je bio veoma mali, tako da smo ga mijenjali skoro svakog ljeta i već smo dostigli kapacitet od skoro 25 hiljada ljudi. Uzeo sam novac od mog glavnog posla i uložio u klub. Moja opsesija je bila trening centar. Brzo smo izgradili jedan, a vremenom i drugi – tako je nastala velika akademija u kojoj okupljamo najbolje igrače Kasteljona”, ističe Roig.

“Osam od 16 igrača koji su igrali u polufinalu Lige Evrope 2020/21 protiv Arsenala prošlo je kroz našu akademiju - Gaspar, Trigeros, Moreno, Pau Tores, Gomes, Čukveze, Pedraca, Pino. Mnogi od njih su sa nama više od jedne decenije”, kaže Ljanes.

Moto Viljareala je bliskost. Roig često dolazi u trening-kamp i razgovara sa mladim igračima, a oni su stalno u komunikaciji sa navijačima.

Klub od 2004. godine ima program Endavan (Naprijed), kojim pomaže navijačima sa raznim problemima.

“Naši momci sa akademije idu kod penzionera, posjećuju navijače sa fizičkim ili psihičkim problemima - i to je dio obrazovnog programa. Prenosimo da život nije ograničen samo na fudbal”, kaže Ljanes.

Nije iznenađenje što se ovakvim pristupom, uz dobar fudbal, godišnje proda 17-20 hiljada sezonskih karata u gradu od 51.000 stanovnika.

A kada su poslije krize 2008. neki od navijača ostali bez posla, Viljareal im je besplatno produžio pretplatu.

“Moramo da podržimo svoje. Naš region proizvodi 90 odsto keramičkih proizvoda u Španiji, a promet je za godinu dana pao za polovinu. Toliko ih je ostalo bez posla, a mi kao klub treba da budemo tu“, rekao je tada Roig.

Tokom krize, vlasnik Viljareala nije koristio ni dostupne državne subvencije:

“Javni novac ne bi trebalo da ide u fudbal. Postoje i drugi društveni prioriteti. Ko je pogriješio treba da izgubi svoj novac. Vjerujem u slobodno tržište“.

U vrijeme kovida, navijači koji su kupili sezonske karte za sezonu 2020/21 i donijeli klubu više od 2,5 miliona eura, iako uopšte nisu ušli na stadion, na proljeće su dobili poruku o besplatnom produženju za narednu godinu. Kao rezultat toga, 17.000 ljudi je, ne plativši ni centa, već vidjelo četiri meča Lige šampiona - a poslije pobjede nad Juventusom biće i na petoj.

“Nikada sebe ne nazivam vlasnikom Viljareala”, kaže Roig.

“Vlasnik sam keramičke kompanije 'Pamesa', a u fudbalu sam samo menadžer. Vlasnici su 18.000 navijača sa sezonskim ulaznicama i još 30.000 simpatizera kod kuće. Viljareal se bavi osjećanjima. A osjećanja hiljada ljudi koji sebe smatraju dijelom žute porodce ne mogu imati vlasnika. Moj i zadatak mog tima je da zadržim ekonomsku ravnotežu”.

Na tom putu nije sve bilo savršeno.

Da bi u jednom momentu sačuvao Viljareal, Roig je prodao akcije u porodičnom lancu supermarketa.

Za 25 godina Roig je, prema sopstvenoj računici, u Viljareal uložio 190 miliona eura.

Oko 50 je otišlo na stadion, koji se od "El Madrigala" pretvorio u "Estadio de la Ceramica", ali taj naziv nije direktna reklama za Roigovu kompaniju. Viljareal je dugo želio da predstavlja cijelu regiju Kasteljon u španskom sportu - a pošto se do 90 odsto keramike proizvodi u toj oblasti, naziv stadiona je simbol, a ne marketing. Na stadionu se, pored "Pamese", nalaze logotipi još sedam kompanija.

Roig je učio i iz grešaka. U potjeri za konkurentima u La Ligi, u nadi da će ponoviti uspjehe u Ligi šampiona (polufinale 2005/06, četvrtfinale 2008/09) i sa uvjerenjem da će doći do unosnog ugovora o TV pravima, Roig je uložio previše novca u tim.

Bio je siguran da će uspjeti, ali je 2012. Viljareal ispao iz La lige. Prvi put u 12 sezona. Roig je plakao, ali su mu navijači ipak aplaudirali, jer je i u teškim vremenima preuzeo odgovornost i bio spreman da obnovi klub.

“Pretjerali smo”, kasnije je priznao.

“Pogriješio sam sa procjenom televizijskog ugovora, uložili smo u sastav i to je dovelo do ekonomskog disbalansa. Morao sam da se rastanem sa dijelom svog bogatstva da bih otplatio dugove”.

Odmah nakon ispadanja, prodao je 2,5 odsto udjela u lancu supermarketa "Merkadona", koji je izgradio njegov brat - zbog fudbala.

Braća su odrasla u mesarskoj porodici, ali njegov brat Huan Roig nije želio samo da trguje i bavi se mesnim prerađevinama - stalno je gledao šta je novo na tržištu, uvodio nove artikle...

Sa Huanom je Fernando često bio u konfliktu zbog fudbala, sve dok nije definitivno odlučio da privatni biznis ne miješa sa fudbalom i da neće da prodaje akcije porodičnih kompanija kako bi klub održao u životu i na nekom nivou.

“Sada trošimo samo ono što sami zaradimo, a pritom smo apsolutno zadovoljni rezultatima“, kaže on.

“Imamo zdrav klub. Nema neodrživih dugova, imamo otprilike sedmi budžet La Lige – više od 100 miliona eura”.

U tom sistemu poslovanja, pomogla mu je i odluka o promjeni raspodjele novca od TV prava u Španiji (sada Real i Barselona ne prodaju prava odvojeno) - 2013. godine budžet Viljareala je bio 40 puta manji od Realovog, a 2018. samo osam puta manji.

“U Španiji će uvijek biti nejednakosti, jer je potencijal dva najveća kluba znatno veći od ostalih, ali je razlika ipak smanjena. Centralizovana prodaja medijskih prava podiže nivo lige“, ​​kaže Roigov sin Fernando mlađi, izvršni direktor kluba.

“Ispadanje u Segundu je čak i bila dobra stvar za nas i za klub”, kazao je prvi čovjek Viljareala.

“Najvažnije je da igramo u La Ligi. To je osnova, nema važnije titule od mjesta među 17 najboljih u prvenstvu i povremenih nastupa u evropskim takmičenjima. Naš operativni budžet je od 75 do 110 miliona eura, a za stalnu borbu za titule potrebno je 300, neki timovi imaju prihode i preko 500 miliona. Ali Viljareal je finansijski stabilan, a za nekoliko godina iz takve stabilnosti mogli bismo i dodatno rezultatski da profitiramo”, rekao je Roig.

A šta ako dođu šeici sa ponudom da kupe zdrav klub...

„Ne bih prodao Viljareal, kao što ne bih prodao ni svog sina“, odgovorio je Roig.

“Volim da vidim zadovoljstvo navijača, stanovnika grada. Neću da prodam klub ni za 500 miliona eura, jer ovo nije biznis. Ne igrajte se sa osjećanjima".

Kada je Viljareal prošle godine izborio finale Lige Evrope, koju je zatim i osvojio pobjedom nad Mančester junajtedom, Roig je na pitanje da li mu je ovo najemotivniji trenutak u životu, odgovorio:

"Ne, najemotivniji momenat je bio taj kada sam upoznao svoju suprugu. Ja poslije svake utakmice kada vidim ozarena lica navijača doživljavam emotivne trenutke. Meni je to najveća pobjeda".

( Aleksandar Radović )