Porodice ruskih vojnika pokušavaju da saznaju njihovu sudbinu

Zvanični podaci ruska i ukrajinske vojske o poginulima, ranjenima i zarobljenima značajno se razlikuju. Rusko ministarstvo odbrane je tek sedmog dana od početka vojne operacije saopštilo o gubicima u ruskoj vojsci: 498 ljudi

18625 pregleda10 komentar(a)
Foto: Reuters
B S N S
BBC Serbian Naslovna strana

Porodice iz cele Rusije traže braću, očeve, sinove i muževe, vojnike koji su prestali da se javljaju svojim porodicama 24. februara, kada je Rusija započela vojnu operaciju u Ukrajini.

U pozadini informacionog vakuuma u Rusiji, rodbina pokušava da sazna sudbinu nestalih vojnika i oficira putem sajtova i kanala Telegram aplikacije koje su napravili Ukrajinci.

Često objave video snimaka i podaci o zarobljenicima dovode do maltretiranja rodbine.

Zvanični podaci ruska i ukrajinske vojske o poginulima, ranjenima i zarobljenima značajno se razlikuju.

Rusko ministarstvo odbrane je tek sedmog dana od početka vojne operacije saopštilo o gubicima u ruskoj vojsci: 498 ljudi.

Ministarstvo je istaklo da su gubici sa ukrajinske strane veći:

„Više od 2870 ljudi je poginulo, a oko 3700 ranjeno."

Podaci ukrajinskog Generalštaba su različiti: 3. marta ujutro, za ceo period vojnih dejstava u Ukrajini, gubici ruskih trupa tamo su procenjeni na devet hiljada ljudi.

U ove brojke, ukrajinska vojska uključuje zarobljenike, mrtve i ranjene. U izveštajima od prethodnog dana piše da je zarobljeno 200 ruskih vojnika.

Ove brojke se ne mogu proveriti.

Prvi video snimci o zatvorenicima počeli su da pristižu krajem prošle nedelje.

Na njima su vojnici iz različitih jedinica i formacija ruske armije.

Od njih se tražilo da navedu svoje ime i datum rođenja, broj jedinice i svrha zbog koje se nalaze u Ukrajini.

BBC i nekoliko drugih medija su potvrdili identitet pojedinih pripadnika vojske i mogu da potvrde da je istina ono što su oni o sebi rekli pred kamerama.

Ukrajina je 27. februara objavila kreiranje resursa „Traži svoje".

Na sajtu su rođake ruskih vojnika pozvali da ostave podatke kako bi mogli da se uporede sa spiskovima zarobljenika i mrtvih.

Dan kasnije ruske vlasti su blokirale sajt, a sakupljene prijave sa imenima i datumima rođenja vojnika prebačene su na Telegram kanal.

U vreme pisanja ovog teksta, kanal je imao više od 61 hiljadu pratilaca.

Međutim, kako su 1. marta saopštili administratori stranice, samo 19 prijavljenih je moglo tačno da sazna kakva je situacija sa njihovim rođacima i prijateljima.

'Izgleda da sam ostala sama - Šta ja mogu da učinim?'

Ukrajinska inicijativa „Traži svoje" održala je u utorak, 1. marta, onlajn konferenciju na na Jutjubu.

Prenos je realizivao izvesni Vladimir Zolkin, koji sebe naziva volonterom i jednim od organizatora ove akcije.

On je na ekranu prikazivao poruke koje su stizale od rođaka i prijatelja ruskih vojnika sa molbom da se razjasni sudbina Rusa.

Voditelj je pokušavao da u direktnom prenosu pozove rođake navodno zarobljenih i mrtvih vojnika, pokazao im je video snimke zatvorenika, ševrone i dokumenta o mrtvima.

On je ruske sagovornike ispitivao o reakciji na rusku invaziju na Ukrajinu, i da li rođaci vojnika nameravaju da nekako javno iskažu stav prema tome.

Nije bilo onih koji su hteli da javno iznesu nezadovoljstvo, njegovi sagovornici su bili šokirani i na ponudu da nešto prenesu zatvorenicima odgovarali su jednom rečju.

Za to vreme Jevgenija Zavidija iz Čeljabinskoj oblasti već nedelju dana tražila je muža, 20-godišnjeg vojnika na odsluženju vojnog roka, Dmitrija Zavidija.

Otišao je u vojsku u novembru 2021. godine kada im se rodilo dete.

Dmitrij je 20. februara pozvao ženu da kaže da odlazi na vežbe, a zatim je nestao.

Nisu se čuli telefonom.

Jevgenija je napisala komentar na jednom od Telegram kanala o ruskim vojnicima u Ukrajini.

Zavidiju su 1. marta pozvali nakon strima „Traži svoje" i rekli da su pronašli njenog muža.

„Ne mogu da budem sigurna da je to on, ali rečeno mi je da jeste. Kako mi je rečeno, on je ranjen, teško izgoreo, pokušavaju da mu spasu život", rekla je supruga tog vojnika za BBC.

„Ne znam da li je vojni obveznik ili vojnik po ugovoru. Ne znam ni u kojoj je jedinici, nisam tome pridavala značaj, on mi je rekao ali ja nisam zapamtila.

Ne mogu da stupim u kontakt sa jedinicom, zato što ne znam u kojoj je bio. Imamo bebu od pet meseci.

Šta mislite, u kakvom sam stanju? Ne baš dobrom, da tako kažem. Ne verujem ni u šta. Prošlo je dosta vremena."

Zavidija radi kao administrator u časopisu, smene su joj do kasno uveče, a sada nema vremena da sazna u kojoj vojnoj jedinici je služio njen muž.

Čovek koji je zvao iz Ukrajine rekao je Jevgeniji da okupi druge supruge i majke vojnika i organizuje miting za zaustavljanje vojne operacije.

„Da li ćete da poslušate ovaj savet?"

„Neću. Zbog čega? Na čoveka ništa ne može da utiče dok on sam ne poželi nešto da promeni... Na bilo kog čoveka. Na mene sada ništa ne može da utiče, dok se ja sama ne uverim.

Dok komandant jedinice ne nazove i kaže. Čini se da si ostala sama. Šta ja mogu da uradim?

Petnaest sati posle prvog razgovora sa BBC-jem, Zavidija, u čijem je naručju vrištala petomesečna beba, već je odbila da odgovara na detaljnija pitanja.

„Kod nas je sve u redu", rekla je ona.

„Muž mi se javio. Sve je u redu sa njim. Neću vam reći gde je. Zbogom."

'On je rekao, pa znači rat'

Dvadesettrogodišnji verenik Veronike Peskiševe iz podmoskovskog grada Kubinke služio je vojsku po ugovoru u 45. vazdušno-desantnoj brigadi.

Prema rečima žene, Aleksej Trubnikov je bio na vojnoj vežbi u Belorusiji, a 22. februara uveče je pisao verenici da ih „negde šalju da se bore".

Napisao je i da će otići „da štiti bespomoćne", priseća se Veronika.

„Ja sam na to rekla, ma kakve bespomoćne, tamo je rat. On je rekao, pa, onda znači rat. Nisu znali kuda idu."

Od tog trenutka Veronika nema više nikakvih informacija.

„Uopšte ne znam gde je i šta je. Na telegram kanalima sam ostavila zahteve da probam da saznam gde je on. Ni telefonskog poziva, ništa. Nisam siguran da će nešto reći u njegovoj jedinici.

Zvala sam jedinicu, brojevi su svi nedostupni. Postoji informacija da je njihova brigada bombardovana iz vazduha.

Ovo mi je napisala vlasnica starog stana, i ona je sva u ovoj priči, kontaktira Ukrajince."

Sledećeg dana, po objavljivanja njenog broja na Telegram kanalima, Veronika je počela da dobija pretnje.

„Upravo su me sada zvali, bukvalno pre pola sata, i pretili. Kao Leša je zarobljen, kako da ga pošalju, od kog uha da počnu da seku. Rekli su da ne mogu da ga dočekam živog, oni će ga tamo ubiti."

BBC je kontaktirao osobu koja je zvala Veroniku i koja se predstavila kao Jaroslav, ali je odbila da navede prezime.

Njegov broj mobilnog telefona je ruski.

Najpre je rekao da zastupa inicijativu „traži svoje", a zatim je počeo da izbegava jasne odgovore na pitanja, pretvarajući razgovor u polemiku o ratu između Rusije i Ukrajine.

Nismo uspeli da utvrdimo da li ova osoba zaista zna gde se nalazi vojnik po ugovoru Trubnikov.

Peskiševa želi da ode u upravu vojne jedinice u kojoj Aleksej služi.

„Ne verujem da će mi bilo šta reći. Mi nismo venčani, pa ispada da smo ništa jedan drugom. A tamo čak i ako daju informacije, daju ih samo rodbini."

Ali nemam kome drugom da se obratim.

„Trubnikov je odrastao u domu za decu bez roditeljskog staranja, kaže Veronika, ima majku ali su u „jako lošim odnosima".

U isto to verme kada je nestao Trubnjikov, zarobljen je i mladić, koji se na video snimku, koji su napravili ukrajinski vojnici, predstavlja kao „Evgenij Smirnov iz sela Šapa".

Ispostavilo se da je Smirnov usvojeni sin poznate porodice iz majušnog sela koje se nalazi u Smolenskoj oblasti.

Direktorka lokalnog doma kulture Olga Draljnova usvojila je prvo dete 2007. godine, kako bi spasila od zatvaranja seosku školu, pošto u njoj nije bilo đaka.

Jevgenij Smirnov je postao jedan od njih, tada je imao sedam godina.

Priču o tome kako je žena dovela još nekoliko dece u svoju porodicu pisale su federalne novinske agencije, snimali su reportažu o njima i državne televizijske stanice, i nezavisni mediji koji su blokirani, i koji su u Rusiji prepoznati kao strani agenti.

Olga Draljnova je odbila da odgovara na pitanja BBC-ja o Jevgeniju Smirnovu, potvrdivši samo da je njen sin.

Majka je dodala da sve informacije o njemu mogu da se „vide na internetu".

Među prijateljima Draljnove, na aplikaciji VKontakt pronašli su „Antona Smirnova" sa istim datumom rođenja, koji na video snimku, koji je raširio ukrajinski Telegram kanal, navodi zarobljeni vojnik.

Tamo se takođe vidi i broj telefona.

Pošto je BBC proverio uz pomoć programa koji vam omogućava da vidite kako je pretplatnik zabeležen u telefonskim imenicima drugih ljudi, BBC se uverio da je Jevgenij Smirnov zaista koristio taj broj.

Kod nekih broj je zabeležen kao „Vojni inženjer Smirnov", „Des Smirnov" (verovatno se odnosi na čin desetara) i „Ženja Šapa".

Pet prijatelja „Antona Smirnova" na VKontaktu potvrdilo je da je zarobljeni vojnik na snimku Eevgenij.

Smirnov služi u motorizovanom streljačkom puku stacioniranom u Naro Fominsku.

Prema rečima prijatelja Smirnova, on je tamo već 3 godine.

„Dobar dečko, od hobija ne znam šta voli, ja nekako nisam imala prilike da razgovaram o tome, ali da ga ne uvredim, mirna osoba", ispričala je njegova drugarica Anja za BBC.

'Ne razumem poteze Ukrajine'

Vasa Vasiljeva iz Irkutska traži nećaka, sina njene bake, 21-godišnjeg Timura Očirova.

„On je u Tamanskoj diviziji koja nosi ime Kalinjina, ili tako nešto... Ne, nismo stupili u kontakt sa njegovom jedinicom.

Ostavili smo zahtev na ukrajinskom kanalu, za svaki slučaj, da se osiguramo, da isključimo činjenicu da se nešto loše dogodilo", kaže ona.

Očirov je vojnik po ugovoru, služio je u blizini Moskve a poslednji put se javio pre dve nedelje.

„Znamo da je poslat u Ukrajinu pod maskom vojnih vežbi. Pre dve nedelje je pričao da su oni koji su pod Moskvom već poslati na granicu. Od tada, ni reči.

Ali postojala je sama misao da mogu tamo da ih pošalju, i mi smo se na to pripremili da će on tamo biti. On je smešten blizu Moskve, najbliži deo...

Ne znam kako da kažem, najbliži vlastima ili tako nešto."

- Trenutna situacija u zemlji i nama bliskim zemljama je strašna. Kadrove iz Ukrajine ste videli, sve možete da vidite i pročitate na internetu.

- Da li verujete da Rusija deluje selektivno i gađa samo vojnie ciljeve?

Viktorija Gurova iz Barnaula traži brata Aleksandra Artiščeva.

Pre nedelju dana, njen brat, vojnik po ugovoru se javio kući i rekao da je na vojnoj vežbi. Od tada je nestao.

Gurova pretpostavlja da je poslat u Ukrajinu:

„Ja ne znam da li je razumeo ili nije, da će ih poslati u Ukrajinu. Kadrovi su strašni. Veoma je zastrašujuće. Brinem se da se možda neće vratiti.

Ne razumem poteze Ukrajine. Ako je brat zaista tamo, onda je verovatno, tamo za pravu stvar. Čula sam šta se tamo dogodilo.

Za mene je Ukrajina sada, barem polovina stanovništva Ukrajine, ljudi koji žele da nastave da se bore, jer osam godina nisu mogli da se nose sa onim što im se dešavalo.

A sada još i nas pozivaju na proteste. Meni to izgleda kao da su uništili sopstvenu zemlju, a sada hoće da unište drugu.

A koliko su čisti motivi naše vojske, ne znam. Ali znam da bi se to jednog dana dogodilo.

Da li je sada najbolje vreme za to? Ne znam."

'Kako to nije otišao, ako mi je odande pisao: Ja sam u Belorusiji?'

Alevtina Rostovceva sa Urala traži svog 21-godišnjeg unuka, mladića bez roditelja Jevgenija Rostovceva, koji je služio vojsku po ugovoru na Dalekom istoku.

U januaru je, prema njenim rečima, nazvao i rekao:

„Bako, idemo na vojne vežbe u Belorusiju".

Bilo je skupo zvati iz republike, a unuk je slao samo retke sms poruke.

Rekao je da se nalaze negde u šumi, u šatorima, kao da su na reci Pripjat, nedaleko od nuklearne elektrane u Černobilju.

„I 15. februara je napisao da će verovatno biti poslati na granicu između Ukrajine i Belorusije. Ja kažem: zašto? Da stražarimo, kaže."

Poslednji put je Evgenij Rostovcev nazvao svoju baku tokom dana, 23. februara.

„Napisao je, da su navodno na koncertu. Htela sam da ga zovem. Ti, kaže on, ne zovi, ovde će nadležni uzeti telefon. A od 23. februara ne znam gde je on i šta je sa njim.

Mislila sam na koncertu je i na koncertu, biće vraćeni na teren, on će mi pisati. I onda pogledam 24. ne javlja se, 25. ne javlja se", priča Rostovceva i plače.

Sličnu priču je za BBC ispričala majka drugog vojnika koji je služio na Dalekom istoku, ali je zatim zamolila da je ne objavljujemo.

Neke majke vojnika koje je kontaktirala Rostovceva kažu da su ih sinovi zvali sa telefona koje su im navodno dali Ukrajinci i rekli da su „dobro i da je sve u redu".

„Ali moj se ne javlja", brine se baka. Gde se sada nalazi Rostovcev i da li je zaista učestvovao u vojnoj operaciji u Ukrajini, BBC nije mogao da utvrdi.

Njegova baka je ispričala da je uspela da telefonom dobije jedinicu na Dalekom istoku gde je Evgenij služio vojsku, i tamo su joj odgovarali da on uopšte nigde nije otišao.

„Da li se vi to meni rugate? Kako mislite nije otišao, kada mi je odande pisao: ja sam u Belorusiji", prepričava baka razgovor sa komesarom.

„Jel vi to ne znate gde su otišli vaši vojnici?" Tada je spustio slušalicu i više nije hteo samnom da razgovara."

Alevtina Rostovtseva je podigla unuka od njegove sedme godine: njena ćerka, majka Evgenija, umrla je, a otac ga je napustio.

U civilnom životu radio je kao „pomoćnik vozača" i imao je stan, ali neuslovan za život.

U jesen 2020. dobio je poziv za vojsku, a već u prvim danima službe došli su na Ural „kupci"* sa Dalekog istoka.

(*Kupac je osoba koja regrutuje i prati vojnike do mesta dalje službe, obično u činu oficira)

„I tako su ga ubeđivali da potpiše ugovor, obećali su da će plata biti dobra, služićeš u auto jedinici, tamo ćeš položiti za C i D kategoriju", kaže ona.

Baka ga je, prema njenim rečima, odgovarala od toga:

„Ženječka, odsluži ti prvo vojsku, pa ćemo videti."

Međutim njemu su „obećane tako dobre pare, nije da su ga terali, samo su ga nagovorili, potpiši i ranije ćeš u penziju, što bi se reklo prevarili su ga".

„Ima iskrivljenu kičmu, srce i vid su mu slabi. Ali rekli su dobar je, dobar je", brine Rostovceva.

„Dok je bio kod mene bio je punačak, imao je salce, a iz vojske je poslao fotografiju - kost i koža. Kažem ja: „Gde ti je sve otišlo?", a on će: „Vojska je to, bako".

Ugovor je potpisao pre godinu dana već na Dalekom istoku.

Rostovceva kaže da mu je prvo plaćeno 18 hiljada rubalja, a zatim 24 hiljade.

Ali skoro sav novac otišao je na plaćanje stana.

On i njegovi prijatelji su se tamo preselili iz mračne barake sa hladnom vodom.

Iz unukovih priča da je morao da da deo novca za benzin i plakate, Rostovceva je pretpostavila da se od njega iznuđuje novac i požalila se tužilaštvu.

Ali oni su odgovorili da od njega niko ništa nije iznuđivao.

Kada je unuk poslat u Belorusiju, navodno im je obećano tri hiljade rubalja beloruskog novca po satu, kaže Rostovceva, ali su, prema njenim rečima, isplatili samo deo plate, odnosno 16.000, ni putne troškove, ni dnevnice.

„Ni sam nije znao da će ih poslati negde dalje. Oni to nisu znali, govorili su samo „obuka, obuka, završite to i pravac kući", ponavlja ona.

'Zečiću moj, čim se veza uspostavi, nazvaću te'

„Kada bih znala gde se on sada nalazi, sama bi se spremila i otputovala kod tih ljudi i molila bih da ga poštede", priča Natalija, majka 20-godišnjeg vojnika Pavla Kravčenka iz Irkutske oblasti.

Kravčenko je služio kao vojnik po ugovoru u Podmoskovlju kao mehaničar i vozač, odakle je, sudeći po pričama njegovih rođaka, otišao „na terene, na vojne vežbe".

Porodica se ne seća gde su se tačno vežbe održavale.

„Bio je miran, kao i uvek, razgovarao sa majkom. Sve je u redu, zdrav, jede, spava", priseća se Natalija.

„On je rekao: „Zečiću, čim se veza uspostavi ja ću te nazvati", prepričava poslenji razgovor sa Pavlom njegova devojka Darja. Razgovor se takođe odigrao 23. februara.

Posle toga nisu više imali informacije o Kravčenku.

A pre dva dana na socijalnim mrežama pojavio se video, na kome on sa povezom preko očiju priča o sebi i govori adresu svojih roditelja.

Posle emitovanja uživo „Traži svoje", u kome su navedeni brojevi rođaka ruskih vojnika, devojku Kravčenka, Dariju, počela su da zovi i da joj pišu sa nepoznatih brojeva, ukrajinskih i ruskih.

„Počeli su da mi pišu: 'Uzmi leš ili ćemo ga spaliti'", kaže Darija.

„Ali on je živ, to znam sa snimka. Pisali su mi: „Ovde je umro kao pas. Otišao je da ubija decu, ali nije znao gde je otišao."

„Da je znao gde ga šalju, rekao bi mi", sigurna je devojka.

„Ništa nije rekao. Mogli su da im kažu da su tamo krenuli, ali nisu im rekli da idu da ratuju?

Možda je tačno da su ih slali, a oni zaista nisu znali. Zato što je na snimku rekao - Nisam hteo da se borim, hteo sam da živim. Čak su i sami predali oružje, jer je želeo da živi."

Kravčenkova majka odbija da priča o svom sinu u detalje. „Neću davati nikakve intervjue dok dete ne bude kod kuće", kaže Natalija.

„Sada mogu da mi pomognu samo ljudi koji drže moje dete".

Prema rečima žene, još niko iz Ukrajine nije kontaktirao sa njom.

„Molim se za ove ljude da ga ne diraju, da ga puste", priznaje Natalija.

'Nismo objavili rat - pročitajte Ženevsku koncenciju'

Sergej Krivenko, direktor grupe za ljudska prava „Građanin. Armija. Pravo" (koja je u Rusiji priznata kao „strani agent"), rekao je za BBC da se njihovoj organizaciji javljaju i rođaci vojnika sa kojima nisu mogli da stupe uvezu od 24. februara.

„Pokušavamo da proverimo putem telefonske linije koju su Ukrajinci najavili za zarobljene vojnike preko Ministarstva odbrane, kao i preko baze podataka poginulih, da proverimo takve informacije.

Pa, glavna preporuka za rodbinu je da pišu apele na sajtu Ministarstva odbrane, kako bi dobili informacije o rođacima", rekao je Krivenko.

Predstavnici Ministarstva odbrane Rusije imaju drugačije mišljenje.

Ne govoreći tačno koliko je vojnika i kako su tačno vojnici zarobljeni, u odseku kažu da znaju „kako se ukrajinski nacisti ponašaju prema malobrojnim zarobljenim ruskim vojnicima".

„Znamo i vidimo da su mučenja i torture ista kao i kod nemačkih nacista i njihovih poslušnika policajaca tokom Velikog otadžbinskog rata", rekao je novinarima 27. februara general-major Igor Konašenkov, portparol ruskog Ministarstva odbrane.

Ruski vojnici po ugovoru se sve češće obraćaju nevladinim organizacijama sa još jednim pitanjem, a to je da li mogu da odbiju učešće u specijalnoj operaciji.

„Ali ovo je veoma složena stvar", priznaje Krivenko.

„Situacija je sada drugačija nego 2014. godine. Tada nije bilo odluke predsednika kao glavnokomandujućeg, a onda su bili na teritoriji Ukrajine ilegalno i skriveni. Na osnovu toga, bilo je moguće da se odbije, bilo je takvih slučajeva.

A sada je sve drugačije.

Ne postoji zakonski mehanizam za odbijanje izvršenja borbenog zadatka.

Takvo odbijanje je kažnjivo po zakonu.

A u skladu sa Poveljom unutrašnje službe, u borbenim uslovima, komandant može i da primeni oružje, da bi nekog obavezao da ispuni naređenje.

Vojnik, prema rečima stručnjaka, može da odbije da izvrši samo očigledno nezakonito naređenje, takvo pravo je sadržano u delu 2, člana 42 Krivičnog zakona Ruske Federacije.

Na primer, može da odbije izvršenje pogubljenja civila, vršenje genocida ili zločina protiv čovečnosti.

„Važna je formulacija naređenja, gde se šalje vojnik, na vežbe ili na izvršenje borbenog zadatka, ovakve formulacije treba pažljivo pratiti", kaže aktivista za ljudska prava.

U organizaciji „Građanin. Armija. Pravo" nisu dobili informacije o tome da su vojnici poslati čak u Belorusiju na vežbe bez naređenja.

„Ali ovo je moguće, i to veoma podseća i na 2008. i na 2014. godinu. Nemamo informacija da se vojnici na odsluženju vojnog roka šalju u Ukrajinu.

Iz nekog razloga, svi u Rusiji su sigurni da se vojni obveznici ne mogu slati u rat, iako to nije tako.

Postoji Pravilnik o služenju vojnog roka odobren ukazom predsednika Ruske Federacije iz 1999. godine.

U njemu se navodi da vojnik na odsluženju obaveznog vojnog roka može biti poslat da učestvuje u ratnim dejstvima, kao što je to slučaj sada u Ukrajini, četiri meseca posle obuke.

Niko od rođaka vojnika nije se obratio Savezu komiteta majki vojnika Rusije sa zvaničnom izjavom o prinudi na učešće u borbenim dejstvima, kaže Valentina Melnikova, izvršni sekretar organizacije.

„Ali da nekoga negde pošalju, nikada nikoga nisu pitali, pa ni u Čečeniju, ni 2008. u Gruziju, ni na Krim 2014. godine, ni u Donbas. Niko u ruskoj vojsci nikoga nikada ni za šta ne pita.

Aktivista za ljudska prava naglašava da se učešće u borbenim dejstvima definiše jasnim naređenjima.

Ako ih nema, onda će vojnik koji je odbio da se bori i koji je priveden pravdi po članu 337 Krivičnog zakona Ruske Federacije („Neovlašćeno napuštanje jedinice"), po svoj prilici, biti oslobođen.

Šta učiniti u ovim uslovima sa široko rasprostranjenom legendom o „vežbama", o kojoj govore gotovo svi zarobljeni vojnici iz Rusije, da gotovo niko od njih nije znao za početak ratnih dejstava?

„Mi nismo objavili rat", kaže Melnikova. Čitajte Ženevsku konvenciju. Rat mora da se objavi, shvatate.

U skladu sa humanitarnim pravom, rat mora biti objavljen, a borbena naređenja, koja su data za prelazak granice moraju biti ispravna sa pravne strane: takvi i takvi se šalju da vrše ratna dejstva na osnovu ukaza predsednika i odluke Saveta Federacije.

Da li takva naređenja postoje?

Na video snimcima koji su snimljenim u Ukrajini, ruski ratni zarobljenici izgovaraju, po svoj prilici pod pritiskom ukrajinskih vojnika, razne parole i antiratne apele.

Melnikova veruje da nakon povratka u domovinu to, najverovatnije, neće pogoršati njihovu sudbinu.

„Uspeli smo 2014. godine da oslobodimo dva dečaka bez ikakvih prepreka, a onda su već za šest meseci izvučeni iz Luganska zajedno sa novinarima, i odvedeni u Rusiju. Tu su bili oficir i vojnik po ugovoru.

Rečeno je da su mnogo pričali za kameru, ali onda su se vratili u Rusiju, i ništa se nije dogodilo".

Pogledajte video - „Slomiće mi se srce ako moram da ostavim one koje volim"

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk