Prije rata

Niko ne zna kako će se ovo završiti. Nerazumni avanturizam Putinu se obija o glavu: pokušaj da se ponaša kao Sjedinjene Države, sa BDP-om od 1,5 biliona dolara, manjim čak i od Italije i minijaturnim u poređenju s Kinom (14,7 biliona dolara), bio je sumanut od početka. Ako je zamišljao brzi udar, nalik kolonijalnoj „policijskoj operaciji“, do sada je sigurno shvatio da bi postavljanje Janukoviča ili drugog marionetskog predsednika u Kijevu, primoralo Rusiju da održava značajno vojno prisustvo u Ukrajini. Zemlja koja je pre 12 godina bila podeljena na prorusku i prozapadnu frakciju, odlučno se okrenula ka zapadu.

I Bajden je bio neoprezan. Prošlog novembra je odlučio da nastavi sa širenjem Nato saveza - što je pokrenulo proces priključenja Ukrajine - u nekoj polu-nadi, polu-uverenju da će to sprečiti ruski prodor preko granica Donbasa i Krima, što se pokazalo kao katastrofalna greška. Ona se javno ne priznaje, ali su je sasvim svesni u komandi Natoa, kao i lideri Kine, Indije, Vijetnama, Pakistana, Bangladeša, Šri Lanke, Kube i drugih zemalja koje su se uzdržale od kritike Rusije u UN-u. To su zemlje čije stanovništvo zajedno čini polovinu čovečanstva. SAD će morati da popuste na drugim frontovima. Jedna delegacija Stejt departmenta je već stigla u Karakas. Potrebna im je nafta. Moraće da odustanu od Huana Gvaida, predsednika koga je postavio Vašington i koga zapad priznaje. Nastavljeni su tajni pregovori sa Iranom, što je prilično naljutilo Izrael.

Poreklo ovog ogromnog spoljnopolitičkog neuspeha tema je nedavne studije Nijedan pedalj M. E. Saroti,* istoričarke sa Džons Hopkinsa i članice Saveta za inostrane odnose. Naslov se odnosi na uveravanja u vezi sa limitima širenja Nato saveza, koja je 1990. Mihailu Gorbačovu dao Džejms Bejker, tadašnji američki državni sekretar. Sovjetski Savez je držao svoje trupe u Istočnoj Nemačkoj od oslobođenja Berlina; 1990. bilo ih je 380.000. Gorbačov je bio u jakoj vojnoj poziciji. U svemu drugom, međutim, bio je slab. Saroti ga opisuje kao „idealistu vizionara“ ali zapravo nijedna od te dve reči nije primenjiva. Bio je dobronamerni reformator. (Lično sam svedočio uzbuđenju koje je u Rusiji izazvala Glasnost - ne samo u intelektualnim krugovima i na univerzitetima, već i u fabrikama i među birokratama.) Kao svetski lider, međutim, nije bio dorastao situaciji. Zapadnjačko laskanje mu je udarilo u glavu.

Bejker je igrao na ovu slabost i predložio dogovor. Da li bi Sovjetski Savez pristao da se povuče iz Istočne Nemačke ako bi se SAD postarale da se NATO „ne pomeri sa svoje pozicije ni za jedan pedalj ka istoku“? Sledećeg dana je ponovio svoje reči Gorbačovu u pismu Helmutu Kolu: „Da li biste više voleli da vidite ujedinjenu Nemačku van Nato saveza, nezavisnu i bez američkih snaga, ili da ujedinjena Nemačka bude vezana za Nato, uz uveravanja da se jurisdikcija saveza neće pomeriti ni za jedan pedalj ka istoku?“

Kol i njegov ministar inostranih poslova Hans-Ditrih Genšer hteli su direktne razgovore sa Gorbačovim, gde je Kol obećao da u bivšoj DDR neće biti Nato baza. Dok se to nije dogodilo, Vašington i Bon su bili izuzetno nervozni. Nisu mogli da veruju da će Sovjetski Savez predati Istočnu Nemačku bez pismenih garancija. Gorbačov je održao svoju stranu pogodbe, SAD nisu.

U Sarotinoj analizi posebna kritika posvećena je Medlin Olbrajt, Klintonovoj državnoj sekretarki - ne samo zbog zagovaranja rata („Koline, za šta čuvaš ovu neverovatnu vojsku?“) već i zbog insistiranja na američkoj prednosti po svaku cenu. Proširenje Nato saveza je bilo vredno truda jer bi „od Ukrajine do Sjedinjenih Država“ pokazalo da „potraga za evropskom bezbednošću više nije igra sa nultom sumom“.

Bilo je i drugih mogućnosti. Obaveštajni izveštaj predstavljen Kondolizi Rajs 2008. sadržao je sledeće upozorenje: „Ulazak Ukrajine u Nato za rusku elitu (ne samo za Putina) predstavlja najcrveniju od svih crvenih linija. Za više od dve i po godine razgovora sa ključnim ruskim akterima, od onih po mračnim hodnicima Kremlja do Putinovih najbistrijih liberalnih kritičara, još nisam sreo nekoga ko članstvo Ukrajine u Nato savezu ne vidi kao direktan izazov ruskim interesima. To bi stvorilo plodno tlo za rusko mešanje na Krimu i u istočnoj Ukrajini“.

Autor? Vilijam Berns, aktuelni direktor CIA, čiji je posao sada da upravlja posledicama odbijanja sopstvenog saveta.

Kritika ekspanzionizma nije nova niti je ograničena na levicu. Tomas Fridman je izneo iznenađujuće oštru kritiku američke politike u dve nedavne kolumne u Njujork tajmsu. U prvoj je ispričao svoje sećanje na 2. maj 1998: „Čim je Senat ratifikovao proširenje Nato saveza, pozvao sam Džordža Kenana, arhitektu uspešnog američkog obuzdavanja Sovjetskog Saveza. Kenan je radio u Stejt departmentu od 1926, dok je 1952. bio američki ambasador u Moskvi, kao verovatno najveći američki stručnjak za Rusiju. Iako je u to vreme imao 94 godine i teško govorio bio je oštrog uma kada sam ga pitao za mišljenje.“

Zatim je citirao ceo Kenanov odgovor:

„Mislim da je ovo početak novog hladnog rata. Mislim da će Rusi postepeno reagovati prilično neprijateljski i da će to uticati na njihovu politiku. Mislim da je to tragična greška. Nije bilo nikakvog razloga za ovo. Više niko ne preti nikome. Zbog ove ekspanzije osnivači Amerike se prevrću u grobu. Obavezali smo se da štitimo čitav niz zemalja, iako nemamo ni resurse ni nameru da to uradimo na iole ozbiljan način. Širenje Nato saveza je lakomislen postupak Senata koji nema realan interes za spoljne poslove. Muči me to koliko je čitava debata u Senatu bila površna i loše informisana. Posebno mi je zasmetalo to kako se o Rusiji govori kao o zemlji koja jedva čeka da napadne zapadnu Evropu. Zar ljudi ne shvataju? U vreme Hladnog rata bili smo u sporu sa sovjetskim komunističkim režimom. A sada okrećemo leđa upravo onim ljudima koji su izveli najveću revoluciju bez krvi u istoriji kako bi uklonili sovjetski režim. Demokratija u Rusiji je napredovala kao i u bilo kojoj od zemalja kojima smo obećali odbranu od Rusije, ako ne i više. Naravno da sledi loša reakcija Rusije, a onda će Nato ekspanzionisti reći da su nam uvek govorili da su Rusi takvi - sve ovo je jednostavno pogrešno.“

Putin je tvrdokorni antikomunista, naravno, i poklonik majke Rusije i pravoslavne crkve. Odbio je 2017. da obeleži stogodišnjicu Februarske i Oktobarske revolucije, rekavši jednom vlasniku indijskih medija (koga sam pripremao za njihov privatni sastanak u Moskvi) da „ove revolucije nisu deo našeg kalendara“. Na nedavnoj konferenciji za novinare, Putin je optužio Lenjina kao oca ukrajinske nezavisnosti. To je delimično tačno. Lenjin je prezirao velikoruski šovinizam i nacionalizam tlačiteljskih država. Slavio je caristički poraz u ratu s Japanom, što je pokrenulo revoluciju 1905. U junu 1917, na kritičnoj tački između dve revolucije, Lenjin je osudio Privremenu vladu zbog odbijanja da izvrši „elementarnu demokratsku dužnost“, odnosno da pruži podršku „autonomiji Ukrajine i njenoj potpunoj slobodi za otcepljenje“. Kasnije je insistirao da ustav Sovjetskog Saveza treba da sadrži klauzulu koja svim nacijama u savezu daje pravo na nacionalno samoopredeljenje, odnosno pravo na otcepljenje.

Ubrzo nakon preuzimanja vlasti, boljševici su se složili da Finskoj, Poljskoj i Ukrajini treba dati nezavisnost. Znali su da je Ukrajina drugačija, da njen osoben nacionalni sastav (imigrantski ruski proletarijat i birokratija, ultranacionalističko seljaštvo kivno na poljske zemljoposednike i Jevreje) predstavlja jedinstveni problem. Staljin je bio taj koji je, kao komesar za nacionalnosti, otišao u Finsku da prenese poruku. Niko nije poslat u Ukrajinu, ali je lokalno veće Rada proglasilo Narodnu republiku uz naglasak da ne žele „odvajanje od Ruske republike“. Širom Ukrajine su nicala druga veća, pa se nacionalni pokret podelio na one koji su potpisali poseban ugovor sa Nemačkom (kasnije i Francuskom) i one koji su ostali sa novom sovjetskom državom. Građanski rat je podelio zemlju, kao i Drugi svetski rat: ukrajinska podrška Hitleru je dobro dokumentovana. Godinu dana nakon Staljinove smrti, 1954. Nikita Hruščov, ukrajinski vođa Sovjetskog Saveza, uz podršku Prezidijuma, proširio je Ukrajinu dodavanjem Krima. Bio je to emotivan gest za koji nije pruženo nikakvo političko opravdanje. Malo ko je u to vreme mislio da bi Sovjetski Savez mogao da se uruši.

Jedan od ohrabrujućih događaja u poslednjih nekoliko nedelja jeste pojava ruskog mirovnog pokreta. Većina zapadnih političara hvali hrabrost mladih Rusa suočenih sa državnom represijom, ali u Britaniji Boris Džonson i Kir Starmer uskraćuju podršku pokretu „Zaustavi rat“. Putin napada svoje neistomišljenike kao agente Nato saveza. U Britaniji se „Zaustavi rat“ lažno optužuje za podršku Putinu zbog suprotstavljanja ekspanzionizmu i ratovima Nato saveza. Ali Nato je upravo to: vojna organizacija osmišljena da očuva hegemoniju SAD u Evropi i šire. Bilo kojim sredstvima?

(London Review of Books; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

* M. E. Sarotte, Not One Inch: America, Russia and the Making of Post Cold-War Stalemate, Yale, februar 2022.

( Tarik Ali )