Borba surogat majki za tuđu djecu usred ukrajinskog rata
Svake godine se u Ukrajini rodi više od 2.000 djece zahvljujući surogat majčinstvu - većina djece je za parove iz inostranstva
Na dan kada je počela ruska invazija na Ukrajinu, Svetlana nije mogla da veruje da se ono što gleda na vestima stvarno dešava.
U Beloj Crkvi, istorijskom gradu na 80 kilometara južno od Kijeva i njenom rodnom mestu, sve je bilo mirno - a onda su počele eksplozije.
Svetlana i njen muž odvukli su dušeke u hodnik stana i zagrlili njihovo troje dece.
Buka sirena za opasnost bila je neprestana i nisu spavali danima.
Hiljadama kilometara dalje, u Australiji, Ema Mikalif je mahnito slala poruke.
Njih dve imaju duboku povezanost - Svetala je trudna i nosi Eminino drugo dete.
- Prednosti i mane surogat majčinstva u Srbiji i svetu
- Korona virus i surogat majčinstvo: „Moj sin je rođen pre sedam nedelja, a ja ne mogu da ga vidim“
- Dan prevremeno rođene dece - kako je majkama: „Staklo koje nas je delilo me je ubijalo“
Dve majke su šest meseci ćaskale uz pomoć prevodilačke aplikacije.
Razmenjivale su slike dece, pričale o kolačima koje vole da peku sa decom ili se žalile na stres usled školovanja od kuće tokom pandemije.
Sada su pokušale da koordinišu evakuaciju.
„Mislila sam da je stresno imati rak ili imati rundu za rundom neuspešne vantelesne oplodnje stresno", kaže Ema.
„Ali ovo prosto ne može da se poredi", dodaje.
Uz pomoć agencije za surogat majčinstvo, Ema je stupila u vezu sa još dvoje roditelja koji su imali surogate majke u Ukrajini.
Oni su pronašli autobus koji će povesti tri majke i njihovo desetoro dece na osamnaestočasovno putovanje do moldavske granice.
Kad su konačno stigle u glavni grad Moldavije, bili su nagurani u skučeni stan.
Ema je bila užasnuta kad je čula da nema dovoljno kreveta.
„Naša predivna, trudna Svetlana spavala je na podu", kaže ona.
Ali Svetlana je bila suviše očajna da bi to primetila - ostavila je muža sa sobom u Ukrajini, a njena majka je pobegla u Nemačku.
Kad god je majka pozove, ona samo plače u slušalicu.
„Strašno me boli što ovaj rat razdvaja porodice", rekla mi je ona.
„Osećam se bezbedno u Moldaviji, ali moje srce je u Ukrajini."
Svake godine se u Ukrajini rodi više od 2.000 dece zahvljujući surogat majčinstvu - većina dece je za parove iz inostranstva.
Ova zemlja ima oko 50 klinika za reprodukciju i brojne agencije i posrednike koji spajaju bračne parove - poznate kao „namenjeni roditelji" - sa surogat majkama.
Ukrajina je popularan izbor zbog načina na koji su definisani njeni zakoni o surogat majčinstvu.
U mnogim evropskim zemljama, uključujući Veliku Britaniju, kad se surogat majka porodi, ona je ta koja se navodi kao majka na izvodu iz matične knjige rođenih.
Ako je udata, njen muž će biti naveden kao otac.
U Ukrajini se kao otac i majka navode namenjeni roditelji.
To znači da je vađenje pasoša za bebu i njeno dovođenje kući mnogo jednostavnije.
- Dobrovoljke na prvoj liniji fronta u Ukrajini
- Utočište od vihora rata - besplatan vrtić u Crnoj Gori za decu iz Ukrajine
- „Roditelj ne treba da sahranjuje decu" - užasi rata u Ukrajini
Agencija koju koriste Ema i Svetalana je mala - trenutno vodi devet surogat trudnoća - ali najveća agencija u Ukrajini sada ima 500 surogat majki u različitim fazama trudnoće.
Četrdeset jedna beba pod njenom negom ostala je zatočena u Kijevu, zato što njihovi namenjeni roditelji, iz svih krajeva sveta, ne mogu da ih preuzmu zbog rata.
Mnoga od ove dece neguju se u jaslama u podrumu u Kijevu, dok su ruske snage nadomak grada i granatiraju ga.
Svakog dana se rađa sve više dece, ali od početka invazije samo je devet roditeljskih parova rizikovalo putovanje do Kijeva da preuzmu svoje bebe.
Još njih pet organizovalo je preuzimanje beba na daljinu.
„Ako se ništa ne promeni u dogledno vreme, imaćemo možda 100 beba o kojima se staramo", kaže Denis Herman, pravni savetnik agencije.
Kompanija ne može da se odluči da li da premešta bebe iz Kijeva na neku bezbedniju lokaciju u zapadnoj Ukrajini, jer prevoz beba u ratnoj zoni takođe sa sobom nosi rizike.
Međutim, nema samo Denis Herman problema sa zatočenim bebama.
Nastja je štedela da kupi kuću u Harkovu, gde živi sa njena dva mala dečaka, i nalazila se pri kraju druge surogat trudnoće.
Kad je izbio rat, bila je samo nekoliko nedelja od termina za porođaj, a trudovi su joj počeli par dana kasnije.
„Proveli smo mnogo vremena u bolničkom skloništu", kaže ona.
Harkov se našao pod žestokim bombardovanjem, a bolnički podrum bio je natrpan od zida do zida dušecima i kolevkama za bebe.
Boravila je u ostavi sa dvoje dece, spavajući na jastucima na podu, ispod polica natrpanih medicinskim kartonima i dokumentacijom.
„Ali lekari su bili predivni, veoma sam im zahvalna", kaže ona.
Rodila je zdrave blizance.
Nedelju dana kasnije, njih troje otpušteni su iz bolnice.
Harkov se i dalje nalazio pod napadom, a strani roditelji nisu mogli da dođu da preuzmu blizance.
I tako su Nastja, njena dva sina i novorođeni blizanci, zajedno sa osobljem agencije, krenuli su na put na drugi kraj Ukrajine.
Ona je negovala decu dok ih je predavala njihovim roditeljima na granici.
Bilo je to pre više od nedelju dana, a od tada nije čula ništa o njima.
Kad Ema zamišlja porodicu koju želi, pomisli na vožnju od svog doma u Kanberi do kuće njenih roditelja u Sidneju.
Zamišlja da baca pogled na zadnje sedište i vidi buljuk dece.
Ali, ona ima samo jedno.
„Osećam se kao da imam rupu u životu", kaže ona.
Pre pet godina, dok je bila trudna sa sinom, postavljena joj je dijagnoza raka grlića materice.
Tumor je rastao zabrinjavajućom brzinom, potpomognut hormonima koje je proizvodila u trudnoći.
Bio je to jedinstven medicinski događaj i kad se njen sin rodio, lekari su se nagurali u salu za porođaj da gledaju.
„Došao je na svet savršen, nije morao da ide na intenzivnu negu za novorođenčad, tako da sam se osećala veoma srećnom", kaže ona.
Kad je njen sin imao samo pet nedelja, započela je intenzivnu radijaciju i hemoterapiju koji su oštetili njene reproduktivne ograne.
„Započela mi je rana menopauza u 29. godini. Tako da je to bilo divno", kaže ona sarkastično.
Za pet godina od njene dijagnoze raka, Emin svaki budni trenutak bio je obuzet mislima o tome kako da zatrudni sa drugim detetom.
On i njen muž prošli su kroz 13 rundi vantelesne oplodnje, koje su bile traumatične i skupe, ali nijedan embrion se na kraju nije primio.
„Surogat majčinstvo nikad nije ničiji prvi izbor, ali ono u startu dolazi kao rezultat teškog gubitka", kaže ona.
Ema i njen muž Aleks imali su problema da pronađu surogat majku u Australiji, gde je dozvoljeno samo altruističko surogat majčinstvo.
Oklevali su kad su prvi put čuli za opciju Ukrajine, ali su ih razuverili drugi Australijanci koji su imali dobro iskustvo.
Sa njihovom prvom surogat majkom, prva dva pokušaja začeća nisu uspela, što im je dodatno slomilo srca.
Potom su ih uparili sa Svetlanom, koja je odmah zatrudnela i delovalo je kao da je borba konačno pri kraju.
„Osetili smo veliko olakšanje da možemo da prestanemo da se borimo. Predugo smo, kao muž i žena, proveli u stanju bori se ili beži."
Pre rata, čitava porodica planirala je da otputuje u Ukrajinu.
Ema se nadala da će provesti neko vreme sa Svetlanom, kako bi kasnije mogla da priča ćerki o njenoj biološkoj majci.
Budući da beba treba da se rodi već za mesec dana, malo je verovatno da će se to desiti sada.
Ali u slučaju nekih namenjenih roditelja, rat ih je samo još više zbližio sa njihovim surogatima.
Kristina (nije joj pravo ime) probudila se na dan invazije i osetila mučninu.
Njena surogat majka bila je u Zaporožju, na jugoistoku Ukrajine, gradu koji će se naći u vestima nekoliko dana kasnije kad ruske snage napadnu njihovu nuklearnu elektranu.
Njena surogat majka Tatjana (takođe joj nije pravo ime) otputovala je toga dana za Poljsku sa šestogodišnjim sinom.
Kristina se divi njenoj snazi.
Kad je pitala Tatjanu da li bi volela da dođe u Veliku Britaniju, Kristina nije znala kako da reaguje, ali bila je oduševljena.
„Možemo da dođemo sledeće nedelje", odgovorila je.
„Poslednjih nekoliko dana bilo je neizdrživo traumatično u već ionako traumatičnoj godini", kaže Kristina.
Prošlog januara ona i njen muž su izgubili dete, ćerku koja je rođena prevremeno i umrla sa pet nedelja.
U jednom trenutku tokom porođaja, njenom mužu je rečeno da će možda morati da bira između Kristine i bebe.
Savetovano joj je da ne pokušava ponovo, ali ona jeste pokušala i ponovo je pobacila.
„Zato što sam bila nestrpljiva, ožalošćena i želela sam dete odmah, počeli smo da tražimo po inostranstvu."
Otkrili su da je Tatjana trudna u januaru ove godine.
„Zvučalo je suviše dobro da bi bilo istinito", kaže ona.
U nedelju je Kristina odletela u Poljsku da se sretne sa Tatjanom prvi put.
Obe su bile nervozne, ali su se opustile kad je poljski lekar rekao da su rezultati prvog ultrazvuka dobri.
Njih dve sada aktivno rade na tome da se bolje upoznaju, uz pomoć Gugl trenslejta.
„Juče smo vodile razgovor o našim duhovnim uverenjima, da li verujemo u vidovnjaštvo i sve to. Ne radi se samo o trudnoći", kaže ona.
Viza će trajati tri godine i Kristina i njen muž su pozvali Tatjanu da ostane kod njih koliko god dugo želi, nakon rođenja njihovog deteta.
Surogat majčinstvo je legalno u Velikoj Britaniji, ali prema engleskom zakonu, na izvodu iz matične knjige rođenih će se naći ime surogat majke zajedno sa imenom Kristininog muža.
Zakonsko roditeljstvo potom će morati da se prebaci sa Tatjane na Kristinu.
Ako se beba rodi u nekoj trećoj zemlji, postoji još više pravnih zavrzlama.
I to je Svetlani, Emi i Aleksi stavilo pred dilemu.
Surogat majčinstvo nije dozvoljeno u Moldaviji.
Ako se beba rodi tamo, Svetlana će biti njen zakonski staratelj.
Ona može da je da na usvajanje, ali bi onda mogle da prođu čitave godine pre nego što bi Emi i Aleksu bilo dopušteno da povedu dete kući.
„Moramo da je vratimo u ratnu zonu da bi se porodila", kaže Ema.
Svetlani su osećanja pomešana povodom povratka u Ukrajinu.
„Svuda se puca, kuće su pretvorene u ruševine, a Rusi granatiraju porodilišta, vrtiće i škole", kaže ona.
Ali oni su smislili plan da se ona porodi u gradu blizu granice i ona nema problema sa tim.
Ona bi takođe očajnički volela da vidi muža, koji ne može da napusti zemlju prema ukrajinskom ratnom zakonu.
Za Emu je to nemoguća odluka.
„Da ste me pitali pre godinu dana, rekla bih: 'Ne, ne bih to uradila.' Jer to nije nešto što treba da radimo. To nije nešto što treba da se dešava", kaže ona.
Čak i ako se Svetlana vrati u Ukrajinu, mogle bi da prođu nedelje pre nego što se za bebu izda izvod iz matične knjige rođenih.
Ako se to desi, Ema i Aleks ne znaju šta će raditi.
Neposredno pošto je Svetlana stigla bezbedno u Moldaviju, Ema je osetila gorko-slatko olakšanje.
„Poslala mi je slike mlađe ćerke sa sladoledom iz Mekdonaldsa i balonom i najvećim osmehom na licu. I ja sam se potpuno slomila", kaže Ema.
Podsetilo ju je na ono što bi svako dete trebalo da radi - uživa u životu bezbedno, zajedno sa porodicom.
Pratite nas na Fejsbuku,Tviter i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )