Žene i zdravlje: Kako me je trudnoća dovela do dijagnoze koja mi je promijenila život
Ljekar u svjetlo plavoj košulji kaže da na osnovu mojih simptoma misli da imam nešto što se zove otoskleroza
Pre tri godine, BBC-jeva radijska voditeljka Helena Merimen dobila je šokantnu dijagnozu, što ju je navelo da istraži kako se ljudi nose sa neizvesnošću i nevoljama u trenutku duboke promene.
Četiri je ujutro i nešto nije u redu.
Prazno je mesto gde bi moj muž trebalo da bude.
Treperenje na bebi monitoru i eto ga - drži Sema, našu četvoromesečnu bebu.
Zbunjena sam - uvek prva čujem Sema.
Tokom narednih nekoliko nedelja, ovo se dešava iznova i iznova - nastavljam da spavam uz Semove uplakane noći.
Onda tokom dana primetim da se borim da čujem i druge stvari.
Zatekla sam sebe kako buljim u usne mojih prijatelja da shvatim šta govore.
- „Činilo mi se da tonem" - žene u Srbiji o postporođajnoj depresiji
- „Nosim zdravo dete, a nisam srećna" - žene u Srbiji o depresiji tokom trudnoće
- Podmukla bolest koja izaziva bol u karlici žena
Posle uputa lekara opšte prakse, odlazim na kliniku za audiologiju i, posle niza testova, rečeno mi je da sam izgubila dosta sluha na desno uvo.
„Ne brinite, verovatno je samo zagušenje - posledica prehlade. Ako stvari ne budu bolje za šest nedelja, dođite opet", rečeno mi je.
Šest nedelja kasnije, vrelog avgustovskog dana, vratila sam se na kliniku.
Pozvana sam u sobu 5 - belu, zagušljivu sobu sa golim zidovima.
Lekar u svetlo plavoj košulji kaže da na osnovu mojih simptoma misli da imam nešto što se zove otoskleroza.
„To je degenerativno stanje sluha", kaže on.
Genetski. I nema leka.
Te noći sam ležala u krevetu i razmišljala o pitanjima koja nisam postavila - koliko brzo ću izgubiti sluh?
Mogu li da ogluvim? Ako je genetski, da li sam ga prenela na decu?
Sećam se vremena kada sam bila dete i kada je počela moja opsesija zvukom.
Sećam se kaseta koje još imam u fioci - moj deda priča, mačka prede, festival harmonika, beskrajna snimanja mora.
Sećam se kako sam učila da sviram klavir kada sam bila mala, u trenutku kada sam mogla da imenujem visinu tona čuvši ga, a ceo svet je postajao orkestar.
Pomislim kako mi ovi zvuci izmiču i prestravim se.
Otoskleroza je relativno česta - ima je oko jedan do dva odsto nas.
Ali ta bolest pogađa jednu grupu ljudi više od drugih - žene koje su nedavno dobile bebu.
To je zbog dejstva hormona trudnoće koji ubrzavaju bolest, i to objašnjava zašto sam primetila gubitak sluha odmah posle porođaja.
Sledećih nekoliko meseci, ignorišem dijagnozu.
Ne želim da je učinim stvarnom tako što bih je izgovorila naglas.
I ne mogu da se nateram da kažem ljudima na poslu, iako moj posao voditeljke i producentkinje dokumentaraca zavisi od sposobnosti da čujem.
Čitala sam mnogo o otosklerozi i otkrila zašto imam poteškoća sa sluhom.
Zamislite da stojite na plaži i posmatrate more.
Zvukovi koje možete čuti talasaju se kroz vazduh prema vama - mali talasi za visoke zvukove poput galebova, ili veliki talasi za duboku tutnjavu mora.
Kada ti zvučni talasi udare u vašu bubnu opnu, ona vibrira i ta vibracija se šalje iza bubne opne do tri sićušne kosti - čekića, nakovnja i uzengije, najmanje kosti u vašem telu.
Te kosti zatim šalju vibraciju u vašu pužnicu - lavirint kostiju koji se nalazi duboko u vašem uvu.
I ovo je magični trenutak - kada pužnica pretvara mehaničke talase u električne talase koje vaš mozak može da obradi - i vi čujete.
Ako imate otosklerozu, kada vibracije stignu do uzengije, ona ne vibrira.
To je zato što je otoskleroza bolest koja utiče na kost koja okružuje uzengiju.
Iako nema leka, otkrila sam da postoji operacija koja bi mogla da mi vrati sluh.
Ali postoje rizici - u retkim slučajevima, operacija može da ostavi vaše lice paralizovano, da vam se trajno vrti u glavi ili da ogluvite na operisano uvo.
Pogledajte video: Porođaji na Balkanu - Amirina borba
Borim se sa odlukom - usred sam snimanja serije podkasta, Tunel 29, o bekstvu ispod Berlinskog zida.
Pomisao da ću izgubiti sluh na jedno uvo je preveliki rizik i odlučujem da se ne operišem.
Sledećih nekoliko meseci je teško.
Pokušavam sa slušnim aparatom dobijenog preko osiguranja, ali mi je teško da napravim razliku između pozadinskih zvukova i govora.
Onda, pošto je još jedan test pokazao da sam izgubila još više sluha na desno uvo, odlučujem se za operaciju.
Hladno je martovsko jutro, a ja ležim u operacionoj sali u Kraljevskoj bolnici za uho, grlo i nos.
Džeremi Levi - ušni hirurg koji me operiše - nekako je morao da dođe do uzengije, duboko u mojoj glavi.
Presavija mi bubnu opnu napred, uzima mali laser, usmerava ga prema uzengiji, i - ovo je ključni trenutak.
Ako se njegova ruka pomeri za milimetar, moje lice bi moglo ostati paralizovano ili bih mogla da izgubim sav sluh na to uvo.
On ispaljuje laser.
Uzengija popušta, onda uzima sićušnu protetičku uzengiju, gura je kroz ušni kanal i kači za kost.
Odjednom mogu da čujem na desno uvo - muziku, nežan zvuk razgovora, metalni zveket hirurških instrumenata na tacnama.
Deluje kao malo čudo.
Dva sata kasnije, dok sam se odmarala na odeljenju, iznenada mi se pojavio šum u desnom uvu - zvuči kao zviždanje čajnika i neverovatno je glasno.
Medicinska sestra me podseća da mogu imati čudne zvukove nakon operacije, ali te noći, buka se nastavila - ovaj čudan novi zvuk nije nimalo nalik na tinitus koji sam imala godinama.
Na kontroli posle dve nedelje, Džeremi Levi objašnjava da u 90 odsto slučajeva operacija smanjuje ili uklanja tinitus.
Ali kod 10 odsto ljudi, njihov tinitus se ne poboljšava - ili se može pogoršati.
Ne znaju zašto.
Glasno zviždanje čajnika se nastavlja i teško je razmišljati o bilo čemu drugom.
Žudim za bukom. Londonski metro postaje moje omiljeno mesto dok huk vozova prigušuje zviždanje.
Jedne večeri sam kod kuće sa decom.
Gledamo slikovnicu i moja ćerka Matilda pomaže Semu oko njegovih prvih reči.
Dok on brblja „mačka" i „patka", volela bih da ga čujem bez zvižduka.
Te noći sam pronašla forum o tinitusu na internetu.
Napišem poruku, a ljudi odgovaraju savetima - prestanite da pijete alkohol, spavajte više, više vežbajte, ne idite nigde gde je bučno.
Tokom narednih nekoliko nedelja, radim sve što mi predlože - što znači da retko izlazim.
Pomaže - neke noći zviždanje je tiše, ali ja se osećam izolovano.
Ovo bi moglo zvučati poznato.
Otprilike svaki osmi od nas živi sa stalnim tinitusom.
To može biti zvonjenje, šuštanje, zujanje ili pevušenje, a zatim postoji pulsirajući tinitus, koji kuca u skladu sa vašim pulsom.
Na forumima o tinitusu postoji jedan savet koji svi daju: Ne razmišljajte o tinitusu.
Pokušavam.
Ali to je kao kad neko kaže: „Nemoj misliti na majmuna" - i eto ga, razmišljaš o majmunu.
- Šta je „moždana magla” i zašto biste mogli da je doživite mnogo pre menopauze
- „Povratio mi se osećaj u grudima“
- Treba li mame da uzimaju marihuanu da lakše prebrode roditeljstvo
Dok pokušavam da pronađem način da živim sa ovom novom bukom, počinjem da pričam ljudima o mojoj dijagnozi.
I pošto sam im rekla za pokvareni deo mog tela, oni mi uvek govore o njihovom pokvarenom delu.
Razgovori su izvanredni.
Čujem o višedecenijskom traženju dijagnoze, stanjima za koja nisam znala da postoje, tretmanima za koje nisam mislila da su mogući.
Ali ono što me najviše zanima je oporavak - nakon dijagnoze i lečenja, kako se ponovo sastaviti?
Počinjem da razmišljam o tome koliko malo delimo ove trenutke.
Da, možemo reći prijateljima u kafiću o bolesti ili operaciji, ali često samo pređemo preko stvari.
Teško je preneti emotivne detalje - zvuk slušne halucinacije, neprijatni strah kada sedite u prostoriji gde će vam biti postavljena dijagnoza, vrtoglavo olakšanje kada nađete način da se nosite sa nečim za šta ste mislili da sa tim ne možete živeti.
I odatle dolazi ideja za moju novu seriju podkasta - Soba 5.
Zato počinjem da snimam intervjue: Beks (studentkinja) mi priča o vlastitoj anksioznosti i halucinacijama koje su dovele do otkrivajuće dijagnoze.
Jon - biznismen - priča mi o svrabu u penisu koji je počeo u Pepa Pig zabavnom parku.
Serena mi govori o nedokučivoj odluci koju je morala da donese posle dijagnoze, Gavandra mi govori kako se pomirila sa traumom iz detinjstva, a Džoel mi govori o svom retkom stanju koje je unapredilo naše razumevanje empatije.
Prošle su dve godine od moje operacije uva.
Bilo je trenutaka kada sam požalila, kada sam mislila da nikada neću naučiti da živim sa glasnim zviždanjem čajnika.
Ali kao i mnogi ljudi koji žive sa stalnim tinitusom, pronašla sam načine da se izborim.
Sada, ne žalim.
Umesto toga, osećam se srećnom što živim u vremenu kada mi sjajan hirurg može vratiti sluh.
Operacija mi možda nije dala jednostavno rešenje, ali često tako ide.
Uđete u sobu, dobijete dijagnozu, dobijete terapiju i skoro uvek se desi nešto neočekivano i zauvek ste promenjeni.
Postoje profesionalci koji vas podržavaju tokom oporavka - lekari, fizioterapeuti, radni terapeuti - ali na kraju ostanete sami sa sobom i morate da pronađete odgovore kojih nema u medicinskim udžbenicima.
Mnogi od nas će jednog dana sedeti u sobi i dobiti dijagnozu.
Za mene je to bila soba 5.
Za vas je to verovatno bila soba sa drugim brojem.
Ili se to možda još nije dogodilo.
Ali ako - kada - dođe, nadam se da će vam priče u sobi 5 pomoći da prođete kroz sve što vas bude čekalo.
Možda će vas zanimati i ovaj video o postporođajnoj depresiji: Dok sam dojila ćerku, zamišljala sam kako je bacam kroz prozor
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Naslovna strana )