Izbori i (zlo)upotreba bombardovanja SRJ za antizapadnu kampanju

Proevropska ili, uslovno rečeno, opozicija koja nema antizapadne stavove nije nikada bolje stajala u poslednjih deset godina u Srbiji. Štaviše, prvi put posle izjašnjavanja građana 2012. godine postoji realna šansa da dobiju, zajedno, više od milion glasova. To neće biti dovoljno za pobedu i svrgavanje režima Aleksandra Vučića, ali može da se pretvori u prvi korak ka promenama.

Od uvođenja višestranačkih izbora u Srbiji, proevropske partije su samo jednom osvojile više glasova od socijalista, radikala, naprednjaka i drugih nacionalističkih stranaka, u decembru 2000. Na svim ostalim izjašnjavanjima građana, čak i na izborima 2008. godine kada je koalicija na čelu sa Demokratskom strankom dobila 1.590.200 glasova plus 216.902 glasa za Liberalno-demokratsku partiju, radikali/naprednjaci, socijalisti i nacionalisti su dobili dvesta hiljada glasova više.

Zašto je to tako mogli smo da shvatimo u prethodnoj nedelji. Epigoni srpske politike iz devedesetih godina prošlog veka, uz pomoć propagandne mašinerije, već dve decenije oštre nacionalni ponos građana Srbije na mržnji prema Severnoatlantskoj alijansi i Zapadu zbog bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije i na etničkom čišćenju Srba iz Hrvatske.

Paradoksalno, dva istorijska događaja koji su u najvećoj meri rezultati i posledice politike trojnog saveza socijalista Slobodana Miloševića, komunista/levičara Mire Marković i radikala Vojislava Šešelja, u Srbiji postaju mitovi na kojima se gradi nacionalna svest budućih generacija. Politički naslednici bračnog para Milošević-Marković, Šešelja i drugih turbo ili salonskih nacionalista godinama peru i peglaju biografije srpskih političkih belzebuba i šire iz petnih žila, preko medijskih megafona, animozitet prema Zapadu i zapadnim vrednostima poistovećujući ih na perfidan način sa NATO-om.

Sledeći definiciju nacije Ernesta Renana po kojoj je jedan od ključnih elemenata nacionalne svesti negovanje mitova i sećanja na zajedničke junake, poraze, pobede i žrtve, režim u Srbiji je kreirao mit o NATO agresiji i proterivanju Srba iz Dalmacije, Like, Korduna i Banije pogodan za svoju političku matricu.

U tu svrhu se iskrivljuju istorijske činjenice, preuveličava značaj pojedinih događaja ili se čak izmišljaju novi dok pravosnažno osuđene osobe za ratne zločine imaju tretman heroja i zaslužnih građana. To se ne radi slučajno. Nemački general i vojni teoretičar Karl fon Klausevic poznat po maksimi da je rat nastavak politike drugim sredstvima branio je teoriju po kojoj nije važno samo da li je jedna zemlja izgubila nezavisnost ili deo teritorije već je mnogo bitnije kako ju je izgubila i narativ koji ide uz gubitak.

Po Fon Klausevicu ako jedna država izgubi svoju nezavisnost ili deo teritorije bez borbe ona će sačuvati živote svojih građana, ali će ubiti mit i vremenom će njen narod biti asimiliovan ili pretvoren u nešto drugo od strane osvajača. Ali, ako se odupre zavojevačima, čak i po cenu velikih gubitaka i krvoprolića širokih razmera, mnogi životi će biti izgubljeni ali će se roditi mit, sposoban da živi stolećima i da oblikuje i formira nove generacije, jačajući zajedno sa njima. Dobro ukorenjeni mit u jednoj naciji će obnoviti nezavisnost ili povratiti izgubljenu teritoriju čim se zato ukaže prva istorijska prilika. Imamo par primera u, takoreći, našem dvorištu: Mletačka republika i Boj na Kosovu.

Napoleon je osvojio Mletačku republiku bez opaljenog metka pošto su dužd Ludoviko Manin i vlasti u Veneciji odlučili da poštede građane “Serenisime” rata, razaranja, gubitka života budući da je poraz bio neizbežan. S jedne strane to je bila veoma mudra odluka, spašeni su brojni životi, ali je s druge ubijen mit Mletačke republike koja je postojala više od jednog milenijuma.

Na Bečkom kongresu, na kome su se crtale granice nove Evrope, Meternihu nije padalo napamet da obnovi “Presvetlu”, a nije bilo više državotvornog “plamena” oko koga bi se ujedinili Venecijanci. Sa ove istorijske distance Venecijanci ne žale za duždom i što su postali Italijani zahvaljujući Napoleonu.

Suprotno duždu Maninu, knez Lazar je četiri veka ranije doneo suprotnu odluku stvorivši “Kosovski mit”. Danas svi znamo da Lazar nije bio car nego knez, znamo i da je njegova ćerka bila supruga sultana a sin vazal, baš kao i Marko Kraljević. Znamo i da Vuk Branković nije izdao i da je bitka završena, sportskim rečnikom, nerešeno. Znamo i da je srpska država postojala još 70 godina posle boja na Kosovu polju. Ali sve to je mnogo manje važno, čak i nebitno u poređenju sa snagom mita Kosovske bitke, njegovog patosa i snage s kojim je vekovima oblikovao generacije.

Mit o boju na Kosovu polju je omogućio narodu u Srbiji i Crnoj Gori da opstane kroz vekove i da izgradi svoje države čim su se uslovi za to stekli. Srbi su, potvrđujući teoriju Fon Klauzevica, kad im se ukazala istorijska prilika u Prvom balkanskom ratu povratili Kosovo 1912. godine.

Manipulacija sa brojem žrtava tokom bombardovanja SRJ u proleće 1999. godine, kreiranje mita o bici na Košarama i otporu pripadnika Vojske Jugoslavije, predstavljanje Srba kao nevinih žrtava zavere zapadnih sila, širenje paranoje o izdajnicima i usađivanje duboke mržnje prema Zapadu i Albancima ima dve svrhe. Prva je da relativizuje odgovornost Miloševića i njegove politike za poraz i gubitak Kosova a druga da stvori novi mit o junačkom otporu pred daleko moćnijim neprijateljem na kojem bi tinjala vatra osvete zajedno sa prezirom prema Zapadu i Albancima. Odatle i imitiranje Jomkipurske poruke “Dogodine u Jerusalimu” sa “Dogodine u Prizrenu”.

Tačno je da je bombardovanje SRJ bilo flagrantno kršenje normi međunarodnog prava i pokazatelj velikog licemerstva tadašnjih lidera u pojedinim članicama NATO-a. Kosovski Albanci jesu bili diskriminisani u Srbiji, ali manje od Kurda u Turskoj, Ujgura i Tibetanaca u Kini, hrišćana u Indiji, šiita u Saudijskoj Arabiji, Palestinaca u Izraelu, pa nikome nije palo na pamet da bombarduje Tursku, Kinu, Indiju, Saudijsku Arabiju ili Izrael s ciljem da obezbede manjini nacionalnu državu.

Ali, isto tako je tačno da su srpske policijske, vojne i paravojne snage ubile 10.812 kosovskih Albanaca (podaci Fonda za humanitarno pravo) i proterale 860 hiljada Kosovara albanske nacionalnosti (podaci UNHCR), dok je tzv. Oslobodilačka vojska Kosova ubila 2.197 Srba i 526 osoba drugih nacija (podaci Fonda za humanitarno pravo). Od NATO bombi su nastradale 754 osobe, od kojih je 300 bilo vojnika i policajaca. Na teritoriji Srbije bez Kosova ubijeno 260 građana, u Crnoj Gori 10 a na Kosovu 484 lica od kojih je njih 219 bilo albanske nacionalnosti.

Problem je što su u Srbiji sve ređi i sve tiši glasovi, pogotovo među političarima i javnim ličnostima, koji se opiru falsifikaciji istorije devedesetih godina i njenoj mitologizaciji u političke svrhe. “Izgibosmo” oko Drugog svetskog rata, partizana i četnika a istorija devedestih, čiji smo bili svedoci, sve više postaje tabu. Na taj način srpsko društvo ne ide ka ozdravljenju već ka hroničnoj bolesti koja je idealan ambijent za bujanje nacionalističkih, frustriranih i revanšističkih snaga i odlazak najboljih, najsposobnijih i najpamentnijih iz Srbije. Dok se pomenuti narativ ne izmeni, teško će doći do promena nabolje a smena vlasti će biti moguća samo kao posledica teških ekonomskih i socijalnih kriza a ne izborne volje građana.

( Željko Pantelić )