Jadni ruski oligarsi

Prva i najočiglednija pouka koju smo izvukli iz konfiskacije bogatstva ruskih oligarha jeste to da Rusija u periodu pre 24. februara nije bila oligarhija, kao što su mnogi verovali, već autoritarna autokratija. Vlast nije bila u rukama malog kruga najbogatijih, već u rukama samo jednog čoveka. Da bismo izveli taj (prilično očevidan) zaključak, moramo se vratiti na izvorna obrazloženja za zaplenu imovine. Administracija Sjedinjenih Država je ove mere najavila pre početka rata, računajući da će oligarsi suočeni s mogućnošću gubitka bogatstva izvršiti pritisak na Putina da odustane od invaziju na Ukrajinu. Verovatno je većina oligarha na koje su mere usmerene (i onih koji su strahovali da će se naći na njihovoj meti) odlično znala šta ih čeka i gotovo je izvesno da su se protivili ratu. Ali, kao što se pokazalo, njihov politički uticaj je zanemarljiv. U ironijskom obrtu, kažnjeni su upravo zato što nisu imali moć.

Ako je uticaj oligarha na važne odluke od kojih zavise njihovo bogatstvo i način života praktično zanemarljiv, onda nemamo posla sa plutokratijom već sa diktaturom. U julu 2019. objavio sam tekst „Oligarsi i oligarsi“ u kome sam izložio razlike između prve generacije ruskih milijardera koji su imali kontrolu nad političkim sistemom (ne treba zaboraviti da je Berezovski upoznao Putina sa Jeljcinom, verujući da će ga lako kontrolisati) i novih generacija milijardera koje država tretira kao čuvare bogatstva koje im se političkom odlukom može oduzeti u bilo kom trenutku. Prilično neočekivano, bogatstvo im je na kraju zaplenila američka, a ne ruska država, postupajući u uverenju (ne uvek osnovanom) da su svi ruski milijarderi „državni oligarsi“.

To je lekcija o prirodi ruskog političkog sistema. Ali kakve su šire implikacije ove zaplene imovine? Verujem da ih možemo podeliti na globalne i one koje su specifične za Rusiju.

Na globalnom planu, plutokrati koji su novac iz sopstvenih zemalja dosad sklanjali u „sigurna utočišta“ u Sjedinjenim Državama, Ujedinjenom Kraljevstvu i Evropi sada će morati dobro da razmisle koliko je takva odluka mudra. To važi pre svega za kineske milijardere koji bi uskoro mogli doživeti sličnu sudbinu kao ruski bogataši. Ali isto važi i za mnoge druge. Sve češće pribegavanje ekonomskim i finansijskim sredstvima prinude pokazuje da u situaciji političkog razilaženja između zapada i (na primer) Nigerije ili Južne Afrike ili Venecuele isti recept može biti primenjen na milijardere iz ovih zemalja, bilo kao kaznena mera ili kao podsticaj pokušaju da se utiču na politike svojih vlada. U takvoj situaciji nije pametno držati novac u stranoj zemlji u kojoj neće biti ništa sigurniji nego u zemlji u kojoj je stečen. Zato se može očekivati uspon novih globalnih finansijskih centara, možda u zemljama Zaliva i Indiji. Finansijskoj fragmentaciji koja će uslediti doprinosiće strahovi ne samo svetskih milijardera nego i svih potencijalnih protivnika Sjedinjenih Država, kao što je Kina, suočenih sa mogućnošću da im se državne rezerve u bilo kom trenutku pretvore u gomilu bezvredne hartije.

Kakve su moguće implikacije za Rusiju? Ovde stvari treba posmatrati na duži vremenski rok, do perioda koji će uslediti posle Putinovog režima. Milijarderi i ljudi bliski režimu verovatno će doći do istog zaključka do kog su dolazili već nekoliko puta kroz istoriju Rusije i Sovjetskog Saveza, ali su to u međuvremenu zaboravili. Zanemarićemo na čas istorijske sukobe boljara i cara i okrenuti se sličnostima između sadašnjih događaja i onih iz vremena Staljinovog režima. Staljin, koga je Trocki opisivao kao „sivu mrlju“, uspeo je veštim manevrisanjem da se dokopa apsolutne vlasti, uključujući i kontrolu nad Politbiroom u poslednjim godinama života. Putin još ne ubija ljude iz najbližeg okruženja, ali jasno pokazuje da oni nemaju nikakav politički značaj. Zaključak koji će se nametnuti nekim budućim oligarsima biće onaj isti do kog su došli članovi Politbiroa: kolektivno rukovodstvo sposobno da zauzda prevelike lične ambicije pojedinaca bolje je rešenje od predavanja apsolutne vlasti samo jednoj osobi.

Verujem da će ti budući oligarsi (koji danas verovatno uče da hodaju) brzo shvatiti da im je sudbina zajednička i da će zajedno opstati ili propasti. U Jeljcinovo doba, kada su diktirali državne politike, oligarsi su izabrali put sukobljavanja, što je zemlju dovelo do ivice anarhije, možda i građanskog rata, i tako omogućilo uspon Putinu koji je zaveo neku vrstu reda.

Druga implikacija je slična pomenutim globalnim implikacijama. I u ovom slučaju korisno je vratiti se u prošlost. U vreme kada su u Rusiji sprovođene prve privatizacije, prihvaćena ekonomska logika bila je da (sa stanovišta efikasnosti) nije važno kome će imovina pripasti, jer će je dobri preduzetnici vremenom svakako otkupiti od loših preduzetnika, a svi zajedno će imati razloga da se bore za vladavinu prava da bi zaštitili ono što su stekli. Tako je sprečen povratak komunista, jer „kada se pasta za zube jednom iscedi, više se ne može vratiti u tubu“ (to je bila omiljena metafora za pravdanje brze i nepravične privatizacije). Nove vlasnike su poredili sa američkim „baronima pljačkašima“ koji su se i sami bogatili na sumnjive načine, da bi kao bogataši postali veliki borci za zaštitu imovinskih prava. Nešto slično trebalo je da se dogodi i sa ruskim milijarderima.

Ali takva očekivanja su se izjalovila jer su milijarderi pronašli (naizgled) mnogo sigurniji način da zaštite svoje bogatstvo: prebacili su ga na zapad. To je uradila velika većina njih i činilo se da je to odlična ideja - do pre otprilike 6 sedmica. Novi milijarderi, u nekom novom režimu koji će doći posle Putina, neće zaboraviti ovu lekciju: zato možemo očekivati da će se opredeliti za slabiju centralnu vlast, to jest za propisnu oligarhiju, i da će insistirati na vladavini prava u zemlji - jer mesta za skrivanje novca izvan zemlje neće biti.

(Global inequality and more; Peščanik.net; prevod: Đ. Tomić)

( Branko Milanović )