Društvene igre i psihologija: Iznenađujuće koristi od igara rješavanja ubistva
Društvene igre sa tablom zasnovane na ubistvu, igre sa kartama, interaktivne knjige i grupne igre prisutne su makar od takozvanog Zlatnog doba britanske kriminalističke proze dvadesetih i tridesetih, tokom kojih su se proslavili legendarni pisci kao što su Agata Kristi, G.K. Česterton i Doroti Sejers
U tajnom tunelu ispod londonskih ulica tridesetih godina prošlog veka, pišteći poštanski vagoni isporučuju dragocene pošiljke Kraljevskom domaćinstvu.
Odjednom, jedan od konduktera dolazi do stravičnog otkrića: direktor kancelarije za razvrstavanje pošte leži mrtav na zemlji, udaren po zatiljku pajserom.
Četvoro je osumnjičenih: Arči, otpravnik vozova. Rut, šefica razvrstavanja pošte. Florens, sekretarica.
I Ernest, kondukter. Svi oni imaju motiv - ali ko je pravi ubica?
- Društvene igre u doba korone kao zamena za večernje izlaske
- Društvene igre (ponovo) osvajaju Srbiju: „Kockanje“ i štreberi su „in“
- Postani partizan - kako kroz društvenu igru probuditi u sebi narodnog heroja
Slučaj ubijenog poštanskog rukovodioca jedan je od dvadesetak scenarija koje je napisao Sem Emerson, kreativni direktor londonske „Munston murder misteriz", kompanije koja smišlja i vodi interaktivne kriminalističke slučajeve.
Glumačka postava igra osumnjičene, a učesnici sami rešavaju slučaj.
Emerson i njegov tim svake godine postavljaju na stotine ovakvih interaktivnih predstava, na privatnim večerama, u hotelima i, u slučaju misterije poštanskog voza, pod naslovom Ubistvo u podzemnoj železnici, u Muzeju pošte u Londonu.
Emerson kaže da ljudi vole aspekt rešavanja zagonetke i improvizovanih dijaloga sa glumcima:
„Najzaslužnija je reputacija koju su kriminalističke zagonetke stekle ovih dana kao nešto što je vrlo zabavno."
Ali on priznaje i da je to na neki način iznenađujući fenomen. Na kraju krajeva, nasilni zločin iz stvarnog života svačija su najgora noćna mora.
„Da se radi o situaciji iz stvarnog života i da je neko ubijen, to ne bi bila nimalo zabavna tema.
Nalazite se u nekoj vrsti alternativne stvarnosti u kojoj mi veoma nehajno rešavamo smrt nekog ljudskog bića."
Društvene igre sa tablom zasnovane na ubistvu, igre sa kartama, interaktivne knjige i grupne igre prisutne su makar od takozvanog Zlatnog doba britanske kriminalističke proze dvadesetih i tridesetih, tokom kojih su se proslavili legendarni pisci kao što su Agata Kristi, G.K. Česterton i Doroti Sejers.
Oni su popularisali klasične arhetipove ovog književnog žanra, kao što su velelepna seoska kuća ili druge misteriozne i zabite lokacije, ansambl glamuroznih ali sumnjivih likova i često detektiv-amater.
Ova glavna obeležja koriste se i dan-danas, kao što se najbolje može videti u filmu iz 2019, Vadi noževe.
Trajna popularnost ovih igara predstavlja misteriju za sebe: šta motiviše obične, uzorne građane da provedu veče istražujući lažno krvoproliće i loveći zamišljene ubice?
Jedno prosto objašnjenje moglo bi da bude: iz radoznalosti. Ali istraživači kažu da to nije sve.
Umesto toga, igre rešavanja ubistva slede iznenađujuće složeni set psiholoških pravila.
One nam omogućuju da savladamo i uvežbamo važne mentalne i emocionalne veštine, a mogu čak i da nas nauče da ne zanemarujemo važne dokaze.
Privlačnost „igranja sa strahom"
„Osnovna ideja je da ih koristimo kao način da simuliramo preteće scenarije i potom se igramo sa tim da bismo reagovali na njih", kaže Koltan Skrivner, bihevioralni naučnik i istraživač sa Univerziteta u Čikagu, govoreći o igrama koje uključuju lažnu opasnost ili nasilje.
Reakcija može da bude bihevioralna ili čak emocionalna, u pogledu načina na koji se ljudi nose sa strahom.
On takve igre naziva „igranje sa strahom" i poredi ih sa onima kad se životinje pretvaraju da se tuku, što ih priprema za okršaje u stvarnom životu, ali i za lov ili proganjanje plena.
„U stvarnom životu, mi izbegavamo situacije koje kod nas izazivaju anksioznost ili strah, i to s razlogom. Ne želite u stvarnom životu da iskusite nešto što vam izaziva anksioznost zato što to onda sa sobom povlači prave posledice", kaže on.
„A nemamo previše prilika za praksu u izlaženju na kraj sa takvim osećanjima i da vidimo da li možemo da se izborimo s njima."
Jedno rešenje može da bude uhvatiti se u koštac sa lažnim pretnjama u bezbednom okruženju i vežbati strategije njihovog emocionalnog savlađivanja.
Gledanje horor filmova, poseta luna-parkovima sa ukletim kućama, igranje igara rešavanja ubistva ili čitanje kriminalističkih romana, sve su to oblici takvog „igranja sa strahom", kaže Skrivner.
Površinski gledano, ušuškati se sa nekim romanom Agate Kristi možda deluje kao da ima vrlo malo toga zajedničkog sa vrištanjem iz sveg glasa u ukletoj kući.
Ali Skrivner kaže da ljudi prosto biraju onu vrstu igranja sa strahom koja im najviše odgovara - gde je strah uzbudljiv, ali ne uznemirava.
Za neke je čitanje kriminalističke priče možda dovoljno da stvori realistični scenario u njihovoj glavi, dok je drugima potrebna više stimulacija fizički interaktivnog okruženja:
„Ljudi imaju slabu tačku kad je u pitanju strah, oni žele da hodaju po tankoj ivici između realnosti i fikcije, a tamo je izgleda najveća zabava."
Ljudi koriste razne emocionalne strategije da bi regulisali faktor straha u svom iskustvu i da bi zadovoljili tu svoju slabu tačku, pokazala je studija istraživača sa Univerziteta u Arhusu, u Danskoj.
Na primer, neki možda žele interaktivna iskustva i da se pretvaraju da su ona stvarna kako bi pojačali strah.
Pored toga što je uzbudljivo, takvo igranje sa strahom može da pomogne ljudima da se izbore sa stvarnim svetom oko sebe.
U studiji Skrivnera i njegovih kolega, neki posetioci ukletih kuća rekli su da ih je to naučilo korisnim stvarima o samima sebi, kao što je saznanje da su se izborili sa strahom bolje nego što su očekivali.
Jedna druga studija pokazala je da su fanovi horor filmova imali veću psihološku otpornost tokom ranih meseci pandemije kovida-19 od ljudi koji ne gledaju takve filmove.
Na sličan način, istraživanje psihološkinje Amande Vikari sa Univerziteta Ilinois Veslijan i R. Krisa Frejlija sa Univerziteta u Ilinoisu pokazuje da žene, više nego muškarci, naginju knjigama o istinitim zločinima.
To sugeriše da ih one možda delimično čitaju da bi naučile kako da spreče ili prežive zločin, i kako da izađu na kraj sa strahom od njega.
Ko je ubio čoveka na stolici?
Složeni psihološki faktori koji ljude privlače igranju sa strahom, kao što su vežbanje emocionalnih reakcija i izlaženje na kraj sa pretnjama iz stvarnog života, odlikuju istoriju klasičnih detektivskih igara.
Jedna od njih je Kluedo (ili samo Klu u SAD), verovatno najslavnija društvena kriminalistička igra na svetu.
Kluedo je 1949. na tržište u Velikoj Britaniji izbacio Vodingtons, fabrika igara iz Lidsa, a podrazumeva rešavanje ubistva u velelepnoj engleskoj seoskoj kući.
Ona je najverovatnije bila inspirisana „mračnom fascinacijom detektivskim igrama rešavanja ubistava" koje su se pojavile u predratnom periodu i bile nusproizvod buma kriminalističke proze, prema rečima Kiti Ros, kustoskinje istorije i društvene istorije Lidsa u Muzejima i galerijama Lidsa.
To zlatno doba kriminalističke književnosti podarilo je svetu obrazac kako osmišljavati kriminalističke zagonetke.
U tim pričama, smrt i nasilje obično su bili upakovani u tesno skrojeno okruženje i zaplet, što znači da čitalac na kraju može da očekuje jasno razrešenje.
Neki pisci toga doba čak su pokušali da definišu određena pravila igre koja uspešan zaplet mora da sledi, kao što je izbegavanje nesreće ili slučajnosti kao objašnjenja.
Dobra misterija morala je da ima logičan sled događaja koje detektiv - i čitalac - mogu logički da razmrse.
Slavni detektiv iz 19. veka Artura Konana Dojla Šerlok Holms savršen je primer tog pristupa nalik igri i rešavanju zagonetki, baš kao što je i dobroćudna i analitički hladna mis Marpl Agate Kristi.
Ros ističe da su u mnogim pričama iz zlatnog doba glavni junaci bili detektivi-amateri, što je moglo da podstakne čitaoce da se i sami oprobaju u igrama:
„Podali su se ideji da bi možda i sami mogli da reše te zločine."
Neke od tih detektivskih igara, kao što su igre sa kartama na kojima su tragovi, koristile su se za probijanje leda na zabavama, kaže Ros.
Ali postojale su i složenije igre i naprave, kao što je npr. mašina na žetone iz tridesetih po imenu „Ubistvo u muzeju: Ko je ubio čoveka na stolici?", kreacija dve sestre iz Lidsa, Alis i Evelin Denison, koja je danas izložena u Muzeju Ebi Haus u Lidsu.
Posle rata, Kluedo se oslonio na tradiciju vlastitom klasičnom postavkom iz Zlatnog doba krimića: velelepna engleska kuća na selu, sa sve batlerom i elegantnim gostima.
„Bila je to čista fantazija", kaže Ros, budući da većina igrača Klueda nije živela u takvim kućama.
„To je stvar težnje kod ljudi, ali je istovremeno i klasični zatvoreni prostor. Oni su tu ostali izolovani."
Takođe je sledilo stroge konvencije istraživanja ubistva, što je moglo da bude izuzetno utešno za ratnu generaciju.
„Pronađete ubicu i sve je rešeno. Sve je vrlo nedvosmisleno."
- Da li je igra Monopol bila zabranjena u Jugoslaviji
- Budvanin uči decu zaboravljenim igrama - šta su to klikeri
Čak i danas, pravila krimića zlatnog doba iznenađujuće su relevantna.
Sem Emerson, na primer, sledi određena instinktivna pravila kad smišlja interaktivnu predstavu za svoju kompaniju.
Jedna od njih je da smrt ne sme da bude objašnjena nesrećom, jer publika to smatra nezadovoljavajućim - što je zapravo klasična smernica iz Zlatnog doba.
I zaista, savremena publika više voli zaplete iz Zlatnog doba od bilo kojih drugih:
„Kod nas se najbolje prodaje Opasnost u Palatin Ekspresu, što je moja misterija inspirisana Orijent Ekspresom Agate Kristi u kojoj mora da se otkrije ko je ubica. Ona je baš mnogo tražena."
On veruje da ovaj istorijski, književni format pomaže i da se održi granica između istine i fikcije.
„Da je to nešto savremeno i da je neko izboden nožem - niko time ne bi želeo da se bavi, jer je suviše blisko realnosti", kaže on.
„Dvadesete i tridesete bile su pre sto godina.
„To je neka vrsta izmaštanog sveta.
„Siguran sam da im je u stvarnosti bilo mnogo gore nego nama i da je bilo mnogo dizenterije svuda.
„Ali mi to doba zamišljamo kao glamurozno.
„To je prilika da se doteramo, da se uživimo u događaj."
Poslednjih decenija, mnoge uzbudljive igre uspele su da izbegnu tu granicu između realnosti i fantazije- a neke su bili kažnjene kad su joj prišle suviše blizu.
Osamdesetih je Vodingtons lansirao popularnu društvenu igru Bombšel, zasnovanu na timu deminera iz Drugog svetskog rata.
Neki mediji su je kritikovali za neukus, imajući u vidu da su u to vreme bili česti bombaški napadi IRA-e, i kompanija ju je na kraju povukla, kaže Ros.
Istina u fantaziji
Igre rešavanja ubistava nam ne omogućuju samo da vežbamo emocionalne veštine i veštine isleđivanja.
One mogu da razotkriju i naše predrasude iz stvarnog sveta - i da nam pomognu da ih prevaziđemo.
Fiona Gabert je profesorka psihologije i direktorka Forenzičke psihologije sa Goldsmitsa na Univerzitetu u Londonu.
Ona i njene kolege organizovali su tri izuzetno realistične interaktivne igre rešavanja ubistva za javnost, da bi ukazali na to kako psihološki uvidi mogu da unaprede kriminalističke istrage.
Gabert kaže da se, iako se očigledno radi o igri, ljudi brzo ubace u svoju ulogu, bilo da su očevici, istražitelji ili porotnici na suđenju za ubistvo iz pedesetih.
Neke od njihovih odluka u tim režiranim predstavama odražavale su predrasude iz stvarnog sveta - kao što je odlučivanje za konkretnog osumnjičenog zbog načina na koji se ponaša ili zato što ima neku mentalnu bolest.
„Poenta na koju smo hteli da ukažemo je da mnogo ljudi može sa velikim uverenjem da stoji iza nekog mišljenja koje je potpuno pogrešno", kaže Gabert.
Pogledajte video: Najbolji gejmer na svetu: „Prvi gejmboj sam dobio dok sam još bio na noši"
U jednoj od zagonetki sučeljene su nekadašnje i današnje tehnike korišćene za ispitivanje očevidaca ili zahtev za identifikaciju osumnjičenog, pokazavši zašto su stare tehnike češće dovodile do nepouzdanih rezultata.
Emerson je zapazio slične psihološke obrasce u stotinama interaktivnih predstava koje je postavio.
Na primer: u slučaju ubijenog poštanskog rukovodioca, ispostavlja se da su dvoje zaposlenih, Arči i Florens, imali tajnu vezu.
Ubijeni čovek je takođe bio zaljubljen u Florens.
Da ovo znate, da li bi to uticalo na vaše viđenje slučaja?
Prema Emersonovom iskustvu, to pouzdano utiče.
On često koristi tajne veze kao siguran elemenat zapleta da navede ljude na pogrešnog osumnjičenog:
„Ljudi praktično prate neverstvo i novac, to su vaša dva ključna motiva.
„I zato čim upletete novac i neverstvo, oni se odmah upecaju na to i postanu opsednuti."
To je ono što bi psiholozi nazvali klasičnim slučajem pristrasnosti.
Tu je i fenomen koji on zove „zečji skok": kad jedna osoba glasno izgovori nekakvo uverljivo rešenje, drugi požure da se slože s njim.
Psiholozi su otkrili sličan efekat u stvarnom svetu po imenu: „usklađenost sećanja": kad očevici govore o nečemu što su videli, njihova sećanja utiču jedno na drugo i izvitoperuju svedočanstvo.
A što se tiče slučaja ubijenog poštanskog rukovodioca, možemo da vam otkrijemo rešenje budući da se predstava više ne izvodi.
Motiv se na kraju jeste sveo na novac.
Rut, koja je radila na razvrstavanju pošte, bila je u finansijskim nedaćama nakon što je njen muž izgubio posao.
Krala je pakete sa nakitom iz pošte i zamenjivala ih bezvrednim kopijama.
Ali ne prihvata svako Emersonove zvanične krajeve.
Neki od onih koji se upecaju u zamku osumnjičenih sa tajnom vezom odbijaju da se predomisle:
„Oni i dalje tvrde da su u pravu!
„Oni kažu: 'To je tako očigledan motiv, mora da je to'."
Pogledajte video: Kada video igra i roman dele univerzum
Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC Serbian Svi članovi )