Aktivizam i dostavizam

Priču o stanju građanskog aktivizma započećemo razmatranjem stanja naše građanske sposobnosti i raspoloživog vremena za aktivnost u principu. I da unapred upozorim, o samom aktivizmu će biti reči tek negde pred sam kraj. Strpljenja, molim.

* * *

A priča počinje biciklom. Na biciklu se nalazi kurir dostavne službe, koji će uskoro zazvoniti na naša vrata i doneti kesu sa hranom spremljenom tamo gde nismo otišli da obedujemo. Sadržaj kese će završiti u našem tanjiru, tamo gde su nekada završavali obroci koje smo sami sebi kuvali. Naša aktivnost svela se na korišćenje aplikacije za dostavljanje u telefonu. Plaćeno karticom, da se ne mučimo.

Mogli bismo možda u bioskop? Ma ko će da se zamara izlaskom, eno ih film ili serija na internetu, oboje se na velikom ekranu kućnog televizora mogu pogledati i platiti, opet, uz pomoć neke aplikacije.

Kome se ne gleda film, može da pročita i neku novu knjigu, no ne mora da izlazi do biblioteke ili knjižare, jer postoji aplikacija i za kupovinu i čitanje knjiga. Ako je sve navedeno dosadno i smara, uvek može da se “kucka” sa prijateljima, u obzir eventualno dolazi i video poziv, ko će sad da se oblači i izlazi, ima aplikacija. A i šta da obučemo, kad još nije stigla isporuka sa onlajn-šopinga, koju smo naručili, jelte, putem aplikacije.

* * *

Iako dozlaboga mrzim rečenice koje u sebi imaju izraz “…živimo u vremenima koja…”, moraćemo da primetimo kako živimo u vremenima koja od nas ne zahtevaju ništa aktivno. Mešavina konzumerizma, hiperprodukcije, te informatičke i industrijske revolucije - i sve to još potpomognuto pandemijom - od nas zahteva da brzo radimo da bismo zaradili, te da potom još brže potrošimo zarađeno. Ko ne može dovoljno da troši, moraće mnogo više da radi, može i od kuće. A ako para za kupovinu ipak nema, neki genije je osmislio “helikopterski novac”, zagarantovani dohodak koji služi da bi se kupovalo i kad nema posla i plate. I sve ovo je potrebno da bi oni koji stvaraju sve na šta mi potrošimo novac imali posla, zaradili i potom potrošili sve što imaju. I tako u krug.

Ono malo slobodnog vremena koje ostaje pojedinačnom učesniku ove ekonomske neuroze otići će na poruke, pozive, tumaranje po društvenim mrežama i sve ostale čari koje omogućava savremena telekomunikacije. Građanski aktivizam - u najvećoj mogućoj meri i kod najvećeg mogućeg broja ljudi - svešće se na poneki gnevni post, te lajkovanje i šerovanje neke društveno korisne aktivnosti, koje su izveli neki drugi, retki i neuobičajeni ljudi. Jer za išta drugo - nema se kad. Dobro, može neki selfi.

* * *

Za sam početak samog kraja priče o aktivizmu da konstatujemo da nije izmišljena nekakva “aktivista.com” platforma. Uz pomoć nje bi građanski aktivizam postao neka vrsta građanskog dostavizma: naručimo koliko će sati neki naručeno društveno svesni kurir umesto nas učestvovati u nekom društvenom dobru; ili protestvovati, sa sve narudžbom šta treba da skandira i koji plakat treba da nosi. No, ovog rešenja, za sada, još uvek nema.

Umesto, dakle, nepostojeće aktivističke dostave, nekim neverovatnim čudom i dalje postoje razumljivo malobrojni ljudi, koji se čudesnim naporom odupiru mamcima modernog društva, te nalaze vremena, energije i volje da se bore za opšte dobro. Za naše dobro, da preciziramo. I još je sasvim malo dana, meseci i godina ostalo da mi ostali skupimo snage za pretposlednju moguću akciju građanskog aktivizma: građansku akciju podrške građanskim aktivistima. Jer ako toga ne bude, sve ovo što upravlja šarenom lažom u kojoj živimo poslaće narudžbu da neka dostava na kraju dođe po sve nas.

I da nas građanski deaktivira, zauvek.

(okruzenje.net)

( Voja Žanetić )