NATO ne poznaje crnogorski ni nakon pet godina

Prošlo je gotovo pet godina od formalnog ulaska Crne Gore u NATO, a Severnoatlantski sporazum, osnivački akt najmoćnije vojne alijanse na svetu, i dalje nije dostupan na crnogorskom jeziku na zvaničnom sajtu Severnoatlantske alijanse, što je lako proveriti (https://www.nato.int/cps/en/natolive/official_texts_17120.htm).

Sporazum se može čitati na jezicima članica NATO-a, plus na jermenskom, hebrejskom, gruzijskom, ruskom i ukrajinskom. Naravno, pitanje postavljanja “crnogorske jezičke oznake” iznad Severnoatlantskog sporazuma ništa ne menja suštinski, ali veoma dobro oslikava pravo lice tridesetogodišnjeg DPS režima, odnosno njegovu površnost, čak i po pitanjima do kojih im je veoma stalo, kao što je jezik.

Da li je bivši ministar odbrane Predrag Bošković u mandatu od 2016. do 2020. godine - inače veoma senzibilan prema svim pitanjima koja se tiču crnogorskog identiteta, od simbola do jezika - bio zaboravan ili je možda smatrao da je prevod Severnoatlantskog sporazuma na hrvatski jezik dovoljan te da nije potrebno dodavati i crnogorski, a još manje srpski i pored toga što ga koristi, po poslednjem popisu stanovništva, najveći broj građana Crne Gore?

Način na koji je Bošković predano i pedantno obavljao svoje ministarske i sportske funkcije kosi se sa mogućnošću zaboravnosti ili previda. S druge strane, budući da se istakao kao ministar prosvete štampanjem diploma “Luča” na latinici, što je otprilike kao kada bismo pisali imena rimskih papa arapskim a ne rimskim brojevima, i izjavama iz kojih se zaključivalo da se u Crnoj Gori govore dva jezika (crnogorski i albanski), teško je poverovati da je Bošković zanemario značaj idioma sa promenom ministarske fotelje, prosvetne za onu u odbrani.

Ne znam koliko sledbenika DPS-ovskog režima zna ko je bio Vilhem fon Hombolt, ali je evidentno, po njihovim javnim nastupima, da su svi “neohomboltijanci” čak i u njihovom neznanju. Pruski državnik i lingvista je smatrao da je jezik temelj svake nacije i da svaki narod kroz jezik koji koristi projektuje svoj pogled na svet. Drugim rečima, ništa nije tako suštinski patriotsko ili nacionalističko, u zavisnosti od ugla gledanja, kao istrajavanje na “čistoći” i imenu jezika.

Tajna nemačkog ujedinjenja, i pored toga što su Nemci vekovima bili verski podeljeni na protestante i katolike i na prilično različite etničke grupe - razlika između Prusa iz Kantovog Keningsberga i Bavarca iz Štrausovog Minhena je bila kudikamo veća od onih između južnoslovenskih naroda - krije se u jeziku.

Dakle, kako je moguće da je DPS-ov režim napravio propust a da druge stranke u Crnoj Gori, poput SDP-a i SD-a, kao i brojne nevladine organizacije izašle ispod DPS-ovog šinjela, vrlo osetljive na identitetska pitanja, nisu ništa primetile? Toliko truda oko uvođenja i promocije crnogorskog jezika, od ustavne kategorije do fakulteta, i onda kada je trebalo dati pozornicu crnogorskom jeziku u najjačoj vojnoj organizaciji, u društvu najznačajnijih planetarnih idioma - ništa.

Moglo bi se postaviti i pitanje da li neko u sedištu NATO-a, u Zaventemu, nipodaštava Crnu Goru namerno ili iz nehata? Protivno je svim načelima Alijanse da se članice ne tretiraju uz dužno poštovanje, tako da je sa NATO strane, verovatno, reč o previdu a sa crnogorske o nemaru.

Ako bismo želeli da se našalimo, mogli bismo da kažemo da bi režim Mila Đukanovića ispunio sve uslove za članstvo u EU da je kojim slučajem zvanični Beograd bio protiv članstva u Uniji kao što je prema ulasku u NATO.

Nova vlada Dritana Abazovića bi morala u startu da promeni narativ jer nije za hvaljenje biti prvi među poslednjima. Drugim rečima, nije Crna Gora lider u procesu evropskih integracija u regionu već zemlja koja je zahvaljujući vladama DPS+SDP+SD+BS oborila sve rekorde, ne računajući Tursku, po dužini pregovaranja o članstvu u EU. To što će oni koji dođu iza pregovarati još duže je slaba uteha.

Hrvatska je zatvorila pregovore za šest godina a Crnoj Gori je, pod vođstvom Mila Đukanovića, trebalo osam da otvori sva poglavlja, što je relativizovano sa promenom metodologije pregovaranja koja je uvela novo pravilo reverzibilnosti.

Iza deklarativnog zalaganja DPS i prirodnih mu saveznika, kako ih je definisao predsednik Đukanović, za evropske vrednosti, ne stoji ništa. Za razliku od Srbije, Severne Makedonije, Albanije, Bosne i Hercegovine i Kosova, Crna Gore nije imala nijednu spoljnu prepreku ili balast koji bi je kočio na putu evropskih integracija.

Podgorica je jedina u regionu sama sebe mortifikovala u procesu evropskih integracija urušavajući pravosudni sistem i dozvoljavajući spregu organizovanog kriminala sa državnim organima, uključujući policiju, tužilaštvo, sudove i medije.

Evropski put Crne Gore je bio već zaustavljen kada je u kabinet ušla vlada Zdravka Krivokapića. Tzv. ekspertska vlada se ne može optužiti da je blokirala proces evropskih integracija nego samo da nije uspela da ga odblokira.

Hapšenje Vesne Medenice i činjenica da je bilo potrebno da dokazi stignu direktno od Europola da bi procesne radnje bile pokrenute a ona lišena slobode pokazuje na eksplicitan način ko je odgovoran za blokadu evropskog puta Crne Gore.

Čini mi se, sa distance, da u Podgorici dobar deo javnosti ne shvata razmere skandala zbog hapšenja osobe koja je decenijama bila na čelu najvažnijih pravosudnih institucija. U članicama EU i u slobodnom svetu smo imali predsednike, premijere, ministre pravosnažno osuđene, ali ne i predsednike Vrhovnih sudova.

Problem je što mandatar Dritan Abazović tvrdoglavo veruje, i posle skandala sa Medenicom, da može da se u upusti u borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala uz podršku istih ljudi i političke familije koja je zemlju uvela u lavirint korupcije, zloupotrebe položaja, trgovine uticajem, tesnih veza sa organizovanim kriminalom i čiji je, na kraju krajeva, Vesna Medenica bila proizvod par excellence.

I na kraju, angažovanost američkih diplomata i funkcionera na Zapadnom Balkanu u poslednjih par meseci je skinula prašinu sa teorije da se u Brisel ide najbrže preko Vašingtona. To je tačno samo dok se pod Briselom podrazumeva Zaventem (sedište NATO) a totalno je pogrešno za Šumanov trg (sedište EU). U EU se ide samo preko Pariza i Berlina, nema drugog puta, ko to ne shvati, uzdajući se u Amerikance, čeka ga sudbina Albanije, Kosova i Severne Makedonije. Niko nije veran Vašingtonu u regionu kao Tirana, Priština i Skoplje, pa opet Albanija i Severna Makedonija još nisu počeli pregovore sa EU, a Kosovo i dalje nema viznu liberalizaciju. Mislite o tome.

( Željko Pantelić )