Makron ne može sam

„Uspeli smo. Pretvorili smo Evropsku uniju u diva, sposobnog da se održi u svetu divova kao što su Kina i Sjedinjene Države“. Da li će francuski predsednik Emanuel Makron moći ovo da kaže 2027. kada bude rezimirao deceniju na funkciji? Mnogo će zavisiti od toga šta podrazumeva pod tim „mi“.

„Evropski suverenitet“ je Makronov izraz za diva u svetu divova. Strateški suverenitet podrazumeva da se ne zavisi od Rusije za energiju, od SAD za bezbednost ili od Kine za korporativni profit. To bi značilo da su evropska spoljna i bezbednosna politika dovoljno jake da odvrate agresore kao što je Vladimir Putin, čak i u slučaju da SAD ponovo izaberu Donalda Trampa 2024. Takođe bi značilo da se EU ne oslanja na druge zemlje za mikročipove, veštačku inteligenciju i digitalne platforme. Ukratko, to je nešto drugačije od onoga što je Evropa danas.

Makron je trenutno jedini veliki evropski lider sa vizijom, ambicijom i iskustvom da odlučno pokrene Uniju u ovom pravcu, ali su prepreke ogromne. Jedna od njih se ukazala na predsedničkim izborima prošle nedelje, sa visokim procentom apstinenata i onih koji podržavaju Marin Le Pen, njegovu nacionalističku, nativističku protivnicu.

Makronove vrline su istovremeno i njegove mane. Pun je spremnosti na akciju, ambicije, energije i samouverenosti. Ali često deluje arogantno, jupiterijanski, neonapoleonski - i zato iritira mnoge svoje sunarodnike i ostale Evropljane. Makronovo „mi“ prečesto zvuči kao kraljevsko mi, dakle ja. Da parafraziram Luja XIV: L’Europe, c’est moi.

On zna da mu je Nemačka potrebna. Njegova prva zvanična poseta nakon inauguracije u maju biće odlazak u Berlin. Evropu ponovo predvodi francusko-nemački par. U nemačkom kancelaru Olafu Šolcu naći će spremnijeg partnera od Angele Merkel. Šolcu je jačanje Evropske unije centralna tačka programa.

Šolc trenutno prolazi kroz loš period i čini se da nema odgovor na najveći ratni sukob na tlu Evrope posle 1945. Na dijametralno suprotnoj strani je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski koji je u vreme mira bio prilično neefikasan, da bi u ratu postao vrhunski lider. Šolc se spremao za prvorazrednog mirnodopskog vođu. Prvih dana od izbijanja rata delovao je odlučno, a engleska publika je upoznala novu nemačku reč: Zeitenwende, prekretnica epohe. Međutim, on ostaje nejasan u vezi sa važnim pitanjima uvoza ruskih energenata i isporuke oružja Ukrajini. Sastanak sa Makronom je prilika za Šolcov evropski reset. Jedna od prvih stvari koju bi zajedno trebalo da urade jeste zajednička poseta Zelenskom u Kijevu.

Ipak, u današnjoj EU od 27 država članica, francusko-nemački par nije dovoljan. Evropsko „mi“ ne može biti samo kombinacija francuskog nous i nemačkog wir. Srećom, pri ruci imaju neke odlične kolege. Italijanski premijer Mario Dragi je, za razliku od Šolca, vešto izveo tranziciju od mirnodopskog ekonomskog menadžera do oštrijeg, smelijeg stila rukovođenja neophodnog u vreme rata. Šefovi vlada kao što su Pedro Sančez u Španiji, Mark Rute iz Holandije i Kaja Kalas iz Estonije ozbiljni su partneri za šire evropsko „mi“. Evropa uvek najbolje funkcioniše sa koalicijom voljnih nacionalnih vlada, uz podršku briselskih institucija. Ako bi britanski torijevci konačno skupili pristojnosti i hrabrosti da se otarase Borisa Džonsona, EU bi mogla dobiti strateškog partnera s druge strane Lamanša, bar u pitanjima bezbednosti, energije i životne sredine.

Premijer sa najdužim stažom u EU, Viktor Orban, jeste problem. Dobra vest je da mađarski moćnik gubi podršku u centralnoj Evropi. Na dan francuskih izbora, Slovenija je glasala protiv još jednog Orbanovog populističkog saveznika, Janeza Janše. Orbanu su potrebni fondovi EU koji su trenutno blokirani. Dakle, Makron, Šolc i kolege treba da skupe hrabrosti da mu kažu da je njegova pretnja vetom na dodatne sankcije Putinovoj Rusiji neprihvatljiva.

U osnovi problema kolektivne akcije s kojim se sveže reizabrani francuski predsednik suočava u Evropskoj uniji, leži dublji izazov koji je jasno vidljiv u njegovoj zemlji. Čak i tamo gde su političke odluke EU već evropske, politika je i dalje nacionalna. U većoj ili manjoj meri, sve zapadne demokratije su uzdrmane nacionalističkom, anti-liberalnom, anticentrističkom politikom kakve u Francuskoj predstavljaju i krajnja desnica Le Pen i polemičara Erika Zemura i krajnja levica Žan-Lik Melenšona. To troje kandidata je u prvom krugu predsedničkih izbora u Francuskoj dobilo ukupno 52% glasova. Ako se saberu brojevi od 13,3 miliona ljudi koji su glasali za Le Pen u drugom krugu u nedelju, 13,7 miliona koji su bili uzdržani i 2,2 miliona belih glasova, dobijamo daleko više od 18,8 miliona koliko je dobio Makron.

Makrona u junu očekuju parlamentarni izbori i uopšte nije izvesno da će njegova stranka La République En Marche (Republika u pokretu) obezbediti operativnu većinu. U međuvremenu, ankete u Italiji ukazuju da bi desničarske populističke partije Fratelli d’Italia i Lega zajedno imale 38 odsto glasova i priliku da formiraju italijansku vladu nakon parlamentarnih izbora.

Rasprostranjeno nezadovoljstvo liberalnim centrom i „Evropom“ ima mnoge uzroke. Između ostalih, treba imati u vidu dugoročne društvene i kulturalne efekte koncentrisanog oblika globalizacije koji predstavlja EU; činjenicu da su iz globalne finansijske krize 2008. bogati u načelu izašli bogatiji, a siromašni još siromašniji; ekonomski uticaj pandemije kovida; i na kraju rat u Ukrajini koji diže cene energenata, a samim tim i troškove života. Najgore tek dolazi. Ako unutrašnja politika u samo nekoliko država članica EU ponovo krene pogrešnim putem, Makronovu evropsku agendu biće još teže ostvariti.

On me podseća na herojsku sliku Napoleona koji prelazi Alpe na propetom belom konju, dok ispruženom rukom pokazuje put vrhova budućnosti. Stvarnost će pre ličiti na nestrpljive turiste zaglavljene u koloni električnih vozila - dok na njenom čelu neće uvek biti Reno.

(The Guardian; Peščanik.net; prevod: M. Jovanović)

( Timothy Garton Ash )