"Osjećala sam se kao da je počela teleportacija u pakao": Psihološka pomoć u Rusiji zbog rata u Ukrajini

„Na sesijama smo počeli da pričamo o Ukrajini čak i prije nego što su počela vojna dejstva, zato što je bilo jasno u kom pravcu to vodi. Poslije 24. februara mi smo pričali samo o tome", ispričala je Tatjana za BBC

15448 pregleda2 komentar(a)
Ilustracija, Foto: BBC
B S S Č
BBC Serbian Svi članovi

Kada je 24. februara Tatjana Ivanova* saznala da je počeo rat, „osetila se kao da je otpočela hitna teleportacija u pakao".

„Imala sam osećaj da je to kraj, razočaranje u sve, i još na sve to pojavio se bes i želja da nešto razbijem."

Ona jednom nedeljno posećuje psihologa od jula meseca 2021. godine zbog nasilja koji je preživela u detinjstvu i kompleksnog posttraumatskog stresnog poremećaja (PTSP).

Tatjana nije ni aktivista ni novinarka, radi u sferi konsaltinga, a dnevne novosti prati preko nezavisnih medija.

„Na sesijama smo počeli da pričamo o Ukrajini čak i pre nego što su počela vojna dejstva, zato što je bilo jasno u kom pravcu to vodi. Posle 24. februara mi smo pričali samo o tome", ispričala je Tatjana za BBC.

Nedelju dana posle početka rata njihova sesija počela je sa standardnim pitanjem psihologa: „Kakoje protekla vaša nedelja?".

Kao odgovor Tatjana je rekla da je jako uznemirena zbog onoga što se događa.

„Psihološkinja je pojasnila zašto me to tako jako brine. Objasnila sam da mi se čini da je to katastrofa za Ukrajinu, za Rusiju i za ceo svet uopšte, i da ja ne mogu da ne dozvolim da sav taj bol prođe kroz mene."

Ivanova se seća da su ona i njeni prijatelji prva tri, četiri dana rata bili veoma aktivni.

„Išli smo na proteste. Drugog dana rata ja sam ostala da prenoćim kod drugarice i napravile smo modele nalepnica. Činilo mi se da moramo stalno nešto da radimo, da održavamo kontakt sa što većim brojem ljudi. Međutim, četvrtog dana sam pukla. Kao i svi oko mene. I moji prijatelji i ja smo pali u depresiju. A od tada se praktično nisam videla ni sam kim od njih."

Pogledajte i video o ljudima koji se vraćaju u Kijev

„Nema smisla pokušavati"

Rat nije mogao da ne utiče na mentalno zdravlje Rusa.

Čak je i Ruski centar za proučavanje javnog mnjenja među ispitanicima zabeležio porast anksioznosti (3. februara, 41 odsto ispitanika je iskusilo takve emocije, a 27. februara bilo ih je već 56 odsto), strah (3. februar - 18 odsto, 27. februar - 28 odsto), zbunjenost (3. februar - 22 odsto, 27. februar - 27 odsto).

Psiholozi, psihoterapeuti i psihijatri su se suočili sa velikim brojem zahteva za konsultacije.

Ali nisu svi bili spremni da rade u kriznoj situaciji.

Rat u Ukrajin je „mnogo promenio život" Nadežde Zaharaove.

Krajem 2021. godine ona je ležala u jednoj od moskovskih psihijatrijskih bolnica „zbog apatije, anksioznosti i suicidalnih misli". Posle toga Nadežda je povremeno posećivala psihijatra u gradskoj bolnici, da bi uzela shemu lečenja i dobila recepte za lekove.

Posle početka rata, cimerka sa kojom je Nadežda iznajmljivala stan preselila se u drugu zemlju da radi.

Zaharova nije imala dovoljno novca da sama plati stan i bila je prinuđena da se vrati u rodni grad i živi sa majkom, iako „uopšte nisam želela da se vratim".

U Nadeždinom rodnom gradu postoji samo jedan neuropsihijatrijski dispanzer, a on je sat vremena udaljen.

Zbog toga je „malo verovatno da ću moći da koristim besplatnu zdravstvenu zaštitu u svom rodnom gradu", kaže Nadežda.

Ona ne može sebi da priušti da plaća psihijatra.

Prema rečima Zaharove, zahvaljujući tabletama koje joj je prepisao psihijatar iz državne bolnice, „postaje joj bolje i apatija više nije jaka kao ranije", i već može „nešto da radi".

„Ali postoji mogućnost da mi počne psihoza, jer je veoma teško izdržati ono što se dešava, rastrzana sam između besa i nemoći."

Nadeždu je obuzeo „potpuni očaj" od pomisli da „ne može da ode odavde", da će „uvek živeti ovako loše kao što sada živi, ako ne i gore", ili kada vidi da „ima zaista mnogo ljudi koji sve ovo podržavaju i nemaju empatiju".

„To pogoršava tvoje stanje, jer shvataš da nema smisla da pokušavaš da uradiš nešto bolje u ovoj zemlji", objašnjava Zaharova.

„Tamo je rat i ljudi ginu"

Dmitrij Stebakov, klinički psiholog koji poslednjih sedam godina radi kao konsultant za nevladine organizacije, aktiviste za ljudska prava i novinare, kaže da je u prve dve nedelje rata „bio talas zahteva za krizne konsultacije" i da je morao da radi po 10, 12 sati dnevno.

„Zaista su rat i njegove posledice mnogo pogodile ljude.

„U prvim danima rata, moji klijenti koji su me kontaktirali (novinari i aktivisti za ljudska prava čine samo polovinu) doživeli su akutnu stresnu reakciju, a njihovi zahtevi su bili kako da neutrališu ova stanja. Kod nekog je bila dominantna anksioznost, neko je imao napade panike, neko je osećao iscrpljenost i pokušavao da se sabere."

Nadežda Zaharova se priseća da je u pozadini rata razvila „veoma jaku skoro paničnu anksioznost, jer nije jasno šta će se dalje desiti, kakve će posledice to imati, kuda da beži, jer ne želite da bude zaključana u ovoj zemlji, s obzirom na trenutne uslove".

Prema rečima Stebakova, jedna od prvih verbalnih reakcija mnogih klijenata je: „Tamo je rat i ljudi ginu, a mi se ovde odričemo budućnosti".

Tatjana Lebedeva, psihoterapeutkinja koji se bavi geštalt psihoterapijom, dodaje da anksioznost može da se oseti „ne samo zbog neizvesne budućnosti, nego i zbog gubitka posla ili straha da to može da se desi u budućnosti, a takođe i zbog poteškoća u komunikacija sa bliskim ljudima ili prilagođavanju životu u novoj zemlji."

„Sada se situacija malo stabilizovala, a to takođe pomaže i načinu na koji preživljavamo akutni stres", objašnjava Dmitrij Stebakov.

„Ljudi su polako počeli da se prilagođavaju životu van dugoročnog planiranja, van budućnosti, ali horizont planiranja se i ipak pomalo širi.

„Promenio se i ton zahteva. Sada klijenti sve više dolaze sa temama koje se više tiču čoveka lično. Neko hitno mora da napusti zemlju i događa mu se potpuni razdor u životu, neko pokušava da stabilizuje život i da nastavi da radi", rekao je Stebakov u razgovoru za BBC.

„To je bio šok, i lični i profesionalni"

Geštalt terapeutkinja Tatjana Lebedeva kaže da „mnogi psiholozi nisu bili spremni na to što se dogodilo"

„Imali smo supervizorsku grupu (sastanak na kome psihoterapeuti dobijaju povratnu informaciju od mentora) 24. februara i moglo je da se primeti da kolege nisu najbolje znale kako da se nose sa tim.

„Bio je to šok, i lični i profesionalni. Kada je prošao prvi talas šoka, postalo je jasno da će mnogima biti potrebna psihološka pomoć."

Prema Tatjaninim rečima, profesionalna zajednica se vrlo brzo odazvala zahtevima, i, na primer, njen Fejsbuk fid, koji uglavnom čine kolege, pretvorio se u platformu za obuku.

„Svi smo jedni drugima slali zanimljive članke, jer se i dalje postavlja glupo pitanje kako sa time da radimo. Jedna je stvar kada se kao profesionalac suočite sa tugom, jasno je kako se radi u takvom slučaju, ali za takvu šokirajuću situaciju, od koje ste i sami u šoku i gubite samopouzdanje, morate da pronađete neke nove načine rada", kaže Tatjana.

Objašnjava da je sa kolegama razgovarali o tome da su odjednom svi postali krizni psiholozi, jer ih je situacija na to naterala.

„Ogroman broj kolega je istupio sa najrazličitijim inicijativama: neko je pozivao na besplatnu psihološku pomoć, neko je organizovao grupe podrške psiholozima, Evropsko udruženje za kratkoročnu terapiju, sa kojim sarađujem, sprovelo je i snimilo seminar o upotrebi naših metod koje koristimo za savetovanje u kriznim situacijama, svi su podelili šta su mogli.

„Kolege iz Evropskog udruženja za kratkoročnu terapiju zabeležile su reči podrške i planiraju da naprave seriju vebinara za našu publiku", kaže Stebakov.

Lebedeva kaže da su delili jedni s drugima, na primer, psihološke protokole prve pomoći. Jedan od njih je bio RAPID protokol, predviđen za rad sa ljudima koji su doživeli težak šok.

Pogledajte i video o Rusima koji ne podržavaju rat

RAPID model psihološke prve pomoći razvio je Džordž Everli mlađi na fakultetu Univerziteta Džons Hopkins. Ovaj model psihološke pomoći se koristi u sistemu ukazivanja pomoći prilikom iznenadnih situacija od 1991. godine u sistemu Crvenog krsta. Ima za cilj smanjenje opšteg nivoa stresa kod žrtava i procenu potrebe za daljom pomoći.

„Ovaj protokol je neka vrsta puškice koja vas upućuje na to kako da otklonite šok situaciju i skrenete pažnju osobe na samu sebe: šta joj se sada dešava, koje su njene potrebe i tako dalje", objašnjava geštalt terapeut.

Tatjana Ivanova se priseća da joj je psiholog kao odgovor na ono što ona proživljava o ratu u Ukrajini objasnila da „nije sramota da se brinete za sebe, a da to što proživljava može na kraju loše uticati na nju".

Ali Ivanova kaže da to ne može tek tako da prekine, jer je za nju „neprihvatljiva stvar" da bude ravnodušna.

„Jasno je definisala svoj stav na društvenim mrežama"

Veliki broj zahteva za pomoć nije jedini problem sa kojim se psiholozi i psihoterapeuti suočavaju od početka rata u Ukrajini.

Geštalt terapeutkinja Elena Moskaleva rekla je za BBC da „u profesionalnoj zajednici sada postoji mnogo priča o tome kako se ne poklapaju vrednosti i stavovi klijenata i psihoterapeuta."

Elena kaže da „živimo u vremenu kada je sve transparentno, terapeuti imaju društvene mreže, klijenti im dolaze preko društvenih mreža, ukrštanje građanskih stavova sa stavovima terapeuta je neizbežno, a klijenti mogu da postavljaju pitanja o tome".

„Rat nam diktira izbor suprotnosti, stoga je posebno važno pronaći izlaz iz ovih suprotnosti u ordinaciji terapeuta."

Moskaleva je takođe „jasno istakla svoj stav na društvenim mrežama".

Nju, kao profesionalca, brine to što „postoje ljudi koji napadaju, postoje ljudi koji su žrtve".

Ali ona priznaje da njena lična priča takođe utiče na nju. Elena je rođena u Marijupolju. Sada je volonterka u pokretu psihoterapeuta koji pomažu žrtvama rata.

Elena priča o završetku terapije sa klijentkinjom, sa kojom radi nekoliko godina, zbog različitih pogleda na ono što se dešava.

„Pošto je saznala za moj stav, koji sasvim otvoreno iznosim na društvenim mrežama, to je postalo kamen spoticanja, pa je odlučila da prekine terapiju, zato što se ne slaže sa mojim odnosom prema ratu, prema činjenici da je to rat."

Prema rečima Moskaleve, uspela je da se „ljudski" raziđe sa klijentkinjom.

„Meni je kao terapeutkinji bilo važno da podržim njen izbor i da je ne vodim tamo gde ona ne želi, jer to nije moj zadatak, nije moj zadatak da menjam čoveka. Moj zadatak je da pomognem kada to neko zatraži."

Istovremeno, Elena ipak smatra da „je potrebno da se klijentima prenese da su nasilje i rat loša stvar, i da je važno da se kolektivna osećanja doživljavaju ne samo kada ste ponosni što su naši sportisti osvojili medalje (i tada se kolektivno osećanje lako doživi), već i kada se prolazi kroz kolektivno osećanje krivice, važno je da možete da ga osetite.

„To nas čini empatičnim, a to je srž svakog terapijskog procesa, bez obzira sa kojim problemom se čovek pojavi, jer ako dođe na dugotrajnu terapiju dolazi i zbog razvoja svesti i empatije."

Moskaleva kaže da ne zna za slučajeve kada je terapeut odbio klijenta zbog različitih političkih stavova, jer stručnjak na to nema pravo. Ali ona priznaje da kada terapeut shvati da je „usred sopstvene traume", može, na primer, da napravi pauzu u poslu.

„Kada prolazi kroz anksioznost, psiholog može da radi sa osobom koja doživljava anksioznost"

Prema rečima geštalt terapeutkinje Tatjane Lebedeve, ne može se reći da je ona sama u potpunosti prihvatila ovu situaciju, i nije sigurna da će ikada moći da je prihvati.

„Naprotiv, našla sam neku vrstu podrške za sebe, koje mi pomažu da ostanem u kontaktu sa stvarnošću i radim ono što moram."

Dmitrij Stebakov takođe priznaje da je, kao i njegovi klijenti, posle vesti o ratu „doživeo anksioznost, osećaj akutnog stresa i gubitak slike o budućnosti."

„Rat je počeo baš kada je trebalo da počnem da držim treninge grupi i bilo je neophodno da rad sa tim grupama bude od koristi. Već 24. februara sam imao ličnu sesiju sa svojom terapeutkinjom i potrošio sam dosta energije da dovedem svoje granice u red, da to ne bi ometalo rad sa ljudima koji preterano reaguju na ono što se dešava", objašnjava Stebakov.

Lebedeva kaže da bi, u idealnom slučaju, psiholog trebalo da pokaže stabilnost i da se ne poistovećuje sa stanjem šoka klijenta, ipak, jedna od tehnika, naprotiv, sugeriše da će stručnjak reći: „Znate, i ja sam u šoku".

„Važna napomena je da se ovo ne može reći svim klijentima, niti je to potrebno svim klijentima, ali ova vrsta legalizacije osećanja oduzima njihov intenzitet i pomaže klijentima da znaju da nisu sami u tome ili da nisu jedini koji se tako osećaju."

Muzikom protiv fijuka bombi

Prema Stebakovu, postoje različita stanja samog psihologa, od onih koja mogu da ometaju adekvatan rad, i onih koja ne ometaju.

„Kada iskustva prodiru u rad sa klijentom i anksioznost vas sprečava da se koncentrišete, vodite sesiju, postavljate pitanja i radite vežbe, to je prilika da se pozabavite svojim stanjem, i odete kod svog terapeuta, supervizora.

„Ali u isto vreme, sasvim je moguće, kada osećate anksioznost, da radite sa osobom koja doživljava anksioznost, i to efikasno. Ovo se postiže dobro uspostavljenom terapeutskim stavom, skupom veština koje pomažu da se spozna svoje stanje, da ga odvojite od stanja klijenta, usmerite sopstvene resurse pažnje, emocionalne resurse na ono što se dešava u toku sesije, i razgovora sa klijentom."

Tatjana Ivanova kaže da joj razgovor sa psihologom još ne čini da se oseća bolje.

„Ne mogu da razumem kako mi može pomoći pričanje o tome kako se osećam zbog rata.

„U ovoj situaciji, umesto sugestivnih pitanja od psihologa, više bi mi pomogle neke specifične prakse ili tehnike, jer se i dalje osećam loše i samo pričanje o tome zašto se sve ovo dešava neće promeniti ništa."

*Ime u tekstu je izmenjeno na zahtev sagovornice

„Mi smo porodica" - Ruskinja, Ukrajinka i Beloruskinja u Budvi besplatno šišaju izbeglice

Pratite nas na Fejsbuku, Tviterui Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk