Da li se u 21. vijeku može biti izvan vojnih saveza?
Obaveza države je i da na njenoj teritoriji ne smije biti nijedna strana vojna baza, jer bi postojanje stranih trupa moglo da se iskoristi kao manevarski prostor za napad na drugu državu
U Peloponeskom ratu Atine i Sparte, stanovnici Melosa pokušali su nešto do tada neviđeno - da ostanu neutralni.
Prvi slučaj neuplitanja u tuđi ratni sukob dogodio se u petom veku pre nove ere, a glavni akteri živeli su na danas grčkom ostrvu Milos u Egejskom moru.
Želja da ih Atinjani prihvate kao „neutralne, prijatelje umesto neprijatelja, koji nisu saveznici nijedne od zaraćenih strana" nije se ostvarila, te su ih Atinjani ubrzo porobili.
Nešto uspešniji su bili savremeni pokušaji neutralnosti kojih je sve više nakon Prvog svetskog rata.
„Neutralnost podrazumeva neučestvovanje država u određenom vojnom sukobu i njihovo nepripadanje nekom odbrambenom savezu", kaže Igor Novaković, izvršni direktor Centra za međunarodne i bezbednosne poslove (ISAC fond).
- Šta je zona zabrane letenja i kakav je stav Zapada
- Gvozdena zavesa, metafora koja je podelila Istok i Zapad
- Pet najvećih mitova o Hladnom ratu
Prava i dužnosti neutralnih država uređene su prvenstveno Haškom konvencijom iz 1907, koja se odnosi na neutralnost u kopnenom ratu i Haškom konvencijom iz 1899. kojom se reguliše neutralnost u pomorskom sukobu.
Status vojno neutralne države danas ima 21 država, među njima je i Srbija.
Šta znači biti vojno neutralan
Prema Haškoj konvenciji, neutralne države moraju se ponašati nepristrasno prema svim stranama koje učestvuju u oružanom sukobu.
Obaveza države je i da na njenoj teritoriji ne sme biti nijedna strana vojna baza, jer bi postojanje stranih trupa moglo da se iskoristi kao manevarski prostor za napad na drugu državu.
Zabranjeno i je da se regrutuju trupe na teritoriji neutralnih država, kao i trgovina oružjem ili ratnim materijalom neutralne sa zaraćenim državama.
Još jedan od uslova je da su te države u stanju da brane sopstvenu teritoriju čije su granice, kaže Novaković.
Novaković napominje da treba praviti razliku između stalno neutralnih država i onih država koje proglašavaju neutralnost samo kada izbije konkretni ratni sukob.
„Te države u jednom sukobu mogu biti neutralne, u drugom mogu zauzeti stranu, a u nekom trećem oružanom napadu mogu da promene stav, kao što je Amerika na početku Prvog svetskog rata pozvala na neutralnost, da bi se sredinom rata uključila u borbu", dodaje on.
Dodaje i da ove „privremeno neutralne države" mogu uvesti ekonomske sankcije jednoj od zavađenih strana tokom samog sukoba, a da zadrže neutralni sukob jer se ne upliću direktno u oružani napad.
Propisane konvencije stalno neutralnim državama to, pak, ne dozvoljavaju.
Švajcarska
Bečkim kongresom 1815. godine, kojim su definisane nove granice Evrope, Švajcarska stiče status neutralne države kojeg se drži više od dva veka.
Sam koncept bio je tada u službi „tampon zone", kako bi se sprečilo širenje novog sukoba u Evropi.
Termin vojna neutralnost prvi put se pominje posle Prvog svetskog rata, po osnivanju Društva naroda, zamišljenog kao sistem kolektivne bezbednosti na predlog tadašnjeg američkog predsednika Vudroa Vilsona.
Povelja Organizacije propisivala je da, u slučaju novog sukoba, države članice sprovode kolektivne mere prema agresoru, što se kosilo sa načelima kojima se Švajcarska obavezala kao trajno neutralna država, priča Novaković.
Države članice su pristale da Švajcarska zadrži neutralnost u vojnom smislu, ali da učestvuje u ekonomskim sankcijama, što je jedna od kolektivnih mera koje je Povelja propisivala.
„Švajcarska time vešto zaobilazi obaveze trajne neutralnosti pozivajući se na to da politika neutralnosti 'može biti fleksibilna' i to je manje-više politika koje se drži do danas", dodaje Novaković.
Tako će Švajcarska ostati vojno suzdržana u rusko-ukrajinskom sukobu koji ulazi u treći mesec, ali će uvesti paket sankcija Rusiji, kao što je to učinila EU.
Finska i Švedska
Finska je stekla nezavisnost 1917. godine i potpisala sporazum o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom 1948. godine, kada i počinje njena neutralnost.
Raspadom SSSR-a, ugovor je poništen, ali Finska ne ulazi u vojni savez i zadržava prijateljske odnose sa Rusijom, iako je u međuvremenu postala članica Evropske unije.
„Finska je oduvek znala kako da igra sa Rusijom i nije želela da uđe u NATO, kako ne bi provocirala susednu Rusiju.
„Helsinki je oduvek slao poruku da može ući u ovu vojnu alijansu, ali da ipak neće", priča Novaković.
Jedna od država koja se takođe smatra stalnom neutralnom jeste Švedska koja je dugo sopstvenu spoljnu politiku nazivala „nesvrstanom u vreme mira, i neutralnom za vreme rata".
Novaković kaže da je Švedska sledila Finsku, pri čemu su se mogle čuti poruke iz Stokhloma da će se „priključiti NATO alijansi onog trenutka kada to učini Finska".
Iako su se tokom Hladnog rata obe države držale van blokovskih podela, nisu isključivale mogućnost da uđu u sukob ukoliko im susedi budu napadnuti, dodaje Novaković.
Novaković podseća da je Švedska podržala rezoluciju Saveta bezbednosti o zoni zabrane letenja u okviru vojne intervencije u Libiji 2011. godine, koju su sprovodile snage NATO-a.
„Ruskom invazijom na Krim i istočni deo Ukrajine 2014. godine, Finska i Švedska povećavaju saradnju sa NATO-om", dodaje.
Nakon ruske invazije na Ukrajinu, počeli su glasnije da se čuju glasovi o ulasku ovih država pod NATO kišobran.
„Iako je finska premijerka pre same invazije rekla da se ulazak u NATO alijansu neće dogoditi za vreme njenog mandata, nepredvidivost Moskve prema Helsinkiju, od kako je krenula invazija na Ukrajinu pojačala je ove utihnule glasove", kaže Novaković.
„Razlika između statusa partnera i člana je vrlo jasna i ostaće takva, jer ne postoji drugi način da se dobiju bezbednosne garancije osim kroz zajedničku odbranu koju NATO garantuje članom 5", izjavila je Sana Marin, finska premijerka pre nekoliko dana.
Da li će doći do toga, pitanje je, ali Novaković smatra da je „ovo najbliži korak u istoriji ovih skandinavskih država kada je reč o približavanju NATO savezu".
U međuvremenu, Peka Havisto, finski ministar spoljnih poslova rekao je da još nema konkretnog datuma do kog ta država mora da odluči da li će se priključiti Severnoatlantskom savezu.
Ukrajina i Rusija
Raspadom Sovjetskog Saveza i sticanjem nezavisnosti početkom 1990-tih godina, neutralnost se prvi put pominje u prvom ukrajinskom Ustavu.
„Ukrajinci se nisu opredelili i jasno rekli da su neutralni, već da će tome težiti, verujući da će im to pružiti veću slobodu u međunarodnim odnosima, a ujedno i smanjiti ruski uticaj", kaže Novaković.
Međutim, Rusija počinje da sumnja u sam koncept neutralnosti prvim širenjem NATO alijanse 1999. godine, da bi ulaskom novih članica nekoliko godina kasnije, počela to da posmatra kao pretnju po sopstvene granice, navodi Novaković.
„Vrhovna Rada u Ukrajini je 2010. godine, u vreme vlasti Viktora Janukoviča, proglasila vojnu nesvrstanost, što je jeste bio neki vid neutralnosti", objašnjava Novaković.
Problem je, kako kaže, što je to bilo u teoriji, ali ne i u praksi, jer je imala rusku vojnu bazu u Sevastopolju, na Krimu, koji će Rusi četiri godine kasnije anketirati.
„Tada Ukrajina napušta koncept neutralnosti i usmerava se ka NATO alijansi i Evropskoj uniji, što je zapisano i u njenom novom Ustavu", dodaje Novaković.
Od početka ruske invazije na Ukrajinu, Vladimir Zelenski, ukrajinski predsednik, ne prestaje da poziva članice NATO saveza da prime ovu državu kao članicu.
„Ako naši partneri nisu spremni da nas prime zato što Rusija ne želi da Ukrajina bude u NATO, treba da razrade zajedničke bezbednosne garancije za Ukrajinu", rekao je Zelenski prvih dana sukoba.
NATO je odbacio i zahteve da se uvede zona zabranjenih letova u Ukrajini, uz obrazloženje da bi to moglo dovesti do direktnog sukoba sa Rusijom.
Dok čeka poziv na članstvo u NATO savez na ukrajinsku adresu pristižu oružje i novčana pomoć Evropske unije u borbi protiv Rusije.
Koliko je Srbija vojno neutralna
Termin vojna neutralnost koristi i Srbija, kako bi označila vlastiti status prema „postojećim vojnim savezima", kako je to navedeno u Rezoluciji o zaštiti suvereniteta teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije koju je usvojila Narodna skupština 26. decembra 2007. godine.
Igor Novaković ističe da je to poprilično nejasno i čudno definisano.
„Da li to znači da možemo biti deo nekog novog saveza, ukoliko se on pojavi, niko to ne pojašnjava, te sve ostaje tako maglovito", kaže on.
Napominje da se mi ne možemo priključiti ovom savezu „sve dok pravno i politički ne rešimo status sa Prištinom, jer NATO ne prima države sa nerešenim statusom sopstvene teritorije".
Postojanje srpsko-ruskog humanitarnog centra u Nišu se može tumačiti kao postojanje strane baza, te bi moglo da se zaključi da Srbija zbog toga nije neutralna, a Novaković podseća da jedan od uslova neutralnosti jeste odsustvo stranih vojnih trupa na teritoriji.
„Ne branimo ni celu teritoriju koja je suštinski propisana Ustavom, tako da zapravo ne ispunjavamo nijedno od propisanih načela."
Srbija, ipak, sarađuje sa NATO-om kroz Partnerstvo za mir, što svakako ne treba zaboraviti, dodaje izvršni direktor ISAK fonda.
Takođe, svi susedi Srbije, osim Bosne i Hercegovine, punopravni su članovi NATO-a: Mađarska, Rumunija, Severna Makedonija, Albanija, Crna Gora i Hrvatska, dok je kosovski ministar odbrane zatražio hitan prijem Kosova u NATO, nekoliko dana nakon početka ruske agresije na Ukrajinu.
Maja Bjeloš iz Beogradskog centra za bezbednosnu politiku (BCBP) ističe da Rezolucija iz 2007. godine ne pojašnjava ni model vojne neutralnosti koji će Srbija primenjivati.
„Bio je to populistički potez usled nadolazećeg proglašenja nezavisnosti Kosova, te su na ovaj način politički akteri želeli da podilaze javnosti", smatra Bjeloš.
Ona podseća da Srbija, iako vojno neutralna, na indirektan način ipak učestvuje u raznim konfliktima prodajom naoružanja.
„Mi koristimo vojno-industrijski kompleks da bismo izvozili naoružanja na razna ratišta u svetu, što legalnim, što ilegalnim putem i na taj način doprinosimo konfliktima", kaže Bjeloš.
Vojna neutralnost Srbije i članstvo u Evropskoj uniji prvi put su se našli u strategijama nacionalne bezbednosti i odbrane koje je Vlada Srbije usvojila početkom avgusta 2019. godine.
Dva meseca kasnije, Milan Mojsilović, načelnik Generalštaba istakao je da je Srbija jedina zemlja na Balkanu koja se formalno opredelila za vojnu neutralnost i da to nije prepreka za saradnju sa svima u oblasti bezbednosti niti za članstvo u EU, koje je strateško opredeljenje zemlje.
„Srbija ne želi da bude član niti NATO, niti Organizacije ugovora o kolektivnoj bezbednosti (OKDB) nastaloj na prostoru bivšeg SSSR ili drugih organizacija", rekao je tada Mojsilović.
Ruska invazija na Ukrajinu ponovo je otvorila pitanje srpske vojne neutralnosti.
Srbija je u Ujedinjenim nacijama glasala za rezolucije kojima se osuđuje ruska agresija na Ukrajinu i poziva se na prekid rata.
Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, poručio je tada da nije u interesu Srbije da uvodi sankcije Moskvi, kao i da neće nacionalizovati imovinu ruskih kompanija poput Gaspromnjefta, većinskog vlasnika Naftne industrije Srbije (NIS).
Srbija je podigla ruku u Ujedinjenim nacijama i da se Rusija izbaci iz Saveta za ljudska prava te svetske organizacije.
Predsednik Vučić tim povodom je rekao je da je prvobitna odluka bila da se ostane uzdržan, ali da zemlja trpi ogromne pritiske, sa svih strana.
„Mi smo vojno neutralna zemlja, nismo politički neutralna država, nalazimo se na evropskom putu i dok god se nalazimo na evropskom putu, ne možemo da budemo politički neutralna država.
„Vojnu neutralnost ćemo da čuvamo", rekao je tada Vučić.
Pogledajte video Kako je Ukrajina postala front između Istoka i Zapada
Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk
( BBC News na srpskom )